Aleksandar Popović

U istoriji srpskog pozorišta posebno mesto pripada Aleksandru - Šandoru Popoviću iz Novog Bečeja (Vranjeva). Njemu, nažalost, nije pružena prilika da se još više iskaže, ili je možda on bio toliko dinamičan da se prosto nije mogao zadržati na užem stvaralačkom području. Pa i pored toga, za ono što je učinio za srpsko pozorište u periodu njegovog nastanka, smatramo da mu u kulturnoj istoriji, a posebno u istoriji srpskog pozorišta, nije dato odgovarajuće mesto.

O njemu Petar Marjanović u svojoj knjizi "Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861-1862." konstatuje da je njegov: „posredni značaj za istoriju srpskog teatra veći nego što se to pretpostavlja." Zbog toga ću mu posvetiti malo više prostora, da bih prikazao njegove zasluge i ispravio greške odnosno izneo tačne biografske podatke o njemu.

Jedini izvor podataka, na osnovu kojih je Aleksandar A. Popović ušao u istoriju srpskog pozorišta su njegova pisma (23) upućena Jovanu Đordeviću, upravniku Srpskog narodnog pozorišta i Upravnom odboru Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kako su sva ova pisma pisana u Rumi, to je i navelo istoriografe srpskog pozorišta da ga smatraju da je iz Rume. Tako to smatra Mihovil Tomandi u svojoj „Istoriji srpskog pozorišta u Vojvodini" , a verovatno poveden njime i Borivoje Stojković ga u „Istoriji srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba" smatra Rumnjaninom. Jedan i drugi ga navode kao osnivača prve diletantske družine u Somboru, koja je radila od oktobra 1847. do aprila 1848. godine.

Jovan Đordević, iako je vodio razgovore sa njim u Rumi i primio dvadesetak njegovih pisama, ipak nije znao odakle je. U pismu upućenom Antoniju Hadžiću 12. juna 1862. u Budimpeštu - povodom raspisivanja konkursa za prijem režisera u Srpsko narodno pozorište - piše:

„Mi smo još pre raspisali stečaj za režisere. „Režisera" pravoga do sad nismo mogli naći ali „režisera" bilo bi i suviše. Tri su kompetanta do sad. Prvi Baron Mita, sic et ita, tu nema profita. Drugi je Šandor Popović iz Bašaida, Lukin brat sad je pod sudskom istragom u Rumi: tu ima znanja i veštine dosta, ali je „szeleverdi" (u slobodnom prevodu sa mađarskog-vetropirast - primedba LM.)"

U objašnjenjima autor knjige - Prepiska između Jovana Đordevića i Antonija Hadžića - Dr Božidar Kovačev, poveden ovom Đorđeviševom tvrdnjom, čini grešku kada na str. 57 u fusnoti daje sledeće objašnjenje:

„Šandor Popović bio je privatni činovnik, brat sveštenika Luke Popovića i stric glumica Draginje Ružić, Jece Dobrinović, Ljubice Kolarović i Sofije Vujić. Pedesetih godina radio je sa diletantima u Irigu."

Dr Petar Marjanović, u svojoj knjizi Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta, polazi verovatno od pretpostavke da je Jovan Đordević morao znati odakle je i ko je Aleksandar Popović, čini grešku kada tvrdi da je Aleksandar Popović brat Luke Popovića i kaže:

„tako da ni njoj (misli na Draginju - primedba L.M.) ni ostaloj deci nije mogao odobriti odlazak u glumce (Misli na oca pop Luku, koji je pre šest godina umro - primedba L.M.) Draginja je tada bila još devojka, imala je dvadeset šest godina. U tim godinama, a verovatno u vrlo skromnim materijalnim prilkama, njen odlazak u glumice treba trezveno procenjivati, bez nepotrebnog ulepšanja (potpuno tačno i realno - primedba L.M). O tome da su inspiratori odlaska pop-Lukine dece u glumce mogli biti njegov brat Aleksandar Popović..."

Polazeći od tvrdnje Jovana Đorđevića, da je Aleksandar - Šandor Popović Lukin brat, i od godina starosti koje Aleksandar, u jednom od svojih pisama navodi, došao sam do zaključka da bi on tada mogao biti u matičnim knjigama sela Vranjeva, odakle je i Luka. Na ovo me je navelo i njegovo pismo od 25. januara 1862. godine, u kome između ostalog piše J. Đorđeviću, da je -„moj dušmanin A. Danko ovd. istražnog suda upravitelj naimenovan za sreskog sudca u T. Bečeju" (Turski Bečej je Novi Bečej - primedba L.M). To je bila potvrda više, jer je Aleksandar Danko bio sudija u Novom Bečeju. Oni su se verovatno poznavali još pre Rume, jer su iz istog mesta (Novi Bečej i Vranjevo u stvari su bili i tada jedno mesto, ali u ono vreme sa dve opštine). Možda njihovo neprijateljstvo datira još iz njihovih mladićkih dana i u Rumi su se slučajno našli na službi i A. Danku se pružila prilika da mu se kao Upravnik suda u Rumi čak i sveti.

Pregledom knjiga matice rođenih srpske pravoslavne crkve u Vranjevu ustanovio sam da je pod red. br. 5132/512 uvedeno muško novorođenče Popović Aleksandar rođen 2. novembra 1829. godine od oca Arsenija i majke Rave. Čak postoji jedna neobičnost pod navedenim red. brojem tri puta je menjano ime novorođenčeta.

Prema nekim pretpostavkama posle smrti oca Arsenija, majka se preudala u susedno selo Bašaid za Stankovića, te otuda i Jovan Đordević smatra da je iz Bašaida, posebno i zbog toga što je posle velike bune i sam Aleksandar radio kao opštinski činovnik u Bašaidu.

Moja istrživanja su dalje pokazala, da Aleksandar Popović nije brat Luke Popovića. Pre svega, velika je razlika u godinama. Luka je rođen 1808, a Aleksandar 1829. godine, što je u ono vreme bilo moguće, s obzirom na mnogobrojnu decu koje su tadašnje porodice imale, ali u ovom slučaju je i to neprihvatljivo. Prema podacima iz knjige rođenih sela Vranjeva Luka je imao samo dve sestre i to Sofiju rođ. 1810. i Ekaterinu, rod. 1812. godine.

Luka i Aleksandar nisu bili čak ni braća od strica. Evo dokaza. Prezime Lukinih roditelja je Popov, pa je tako i Luka uveden u maticu rođenih u selu Vranjevu kao muško novorođenče Luka Popov, od oca Timotija i majke Stefanije, dok je Aleksandar po prezimenu Popović kako je uveden i u maticu rođenih, a takvo prezime ima i otac mu Arsenije.

Nije brat Luke Popovića, ali to ne znači da nisu mogli biti u nekom daljnjem srodstvu, mada i tu postoje određene rezerve jer u jednom od pisama Đorđeviću moli da pozdravi „gospođice Draginju i Ljubicu Popoviće..." ne pominjući ih kao svoje rođake.

Ponoviću ono, što je istoriji srpskog pozorišta već izneto, o Aleksandru A. Popoviću, ali uz to, naravno, ako prostor dozvoli i citirati njegova pisma kako bi se videla i ona - kako to naziva dr. Petar Marjanović - indirektna zasluga za razvoj srpskog pozorišta.

Aleksandar A. Popović, rođen je 2. novembra 1829. godine u Vranjevu (Novom Bečeju) od oca Arsenija, zemljordnika i majke Rave, domaćice. Posle očeve smrti prešao je u Bašaid, gde mu se majka preudala. Završio je pravo i radio kao opštinski činovnik u Bašaidu, zatim u magistratu Velikokikindskog distrikta pa zatim u Rumi. Putovao je mnogo i živeo je u Temišvaru, Aradu, Budimpešti, Beču, Velikom Bečkereku, Somboru i u drugim gradovima tadašnje Austro-ugarske.

U svojoj istoriji „Srpsko pozorište u Vojvodini" dr Mihovil Tomandi ističe Popovića kao osnivača, u zajednici sa Kostom Živanovićem, Srpskog pozorišnog društva sa kojim je davao predstave u Somboru od oktobra 1847. do velike bune - aprila 1848. godine. Društvo je  izvelo u Somboru 36 pozorišnih komada. Podesetih godina, Popović je osnivač diletanstske družine u Irigu, sa kojom daje predstave.

Dr Tomandi, ističući značaj donošenja „Pravila za družinu Srbskog-narodnog pozorišta" , koju je pripremio i napisao Jovan Đordević, piše:

„Ovde treba da dodamo da je Aleksa A. Popović iz Rume još aprila meseca 1862. izradio po Geteu Pravila za glumce i podneo Artističkom odboru na pregled i eventualnu upotrebu. U njemu, u 90 paragrafa, govori Popović, na pedagoški način, o glumačkoj umetnosti u poglavljima o narečju, izgovaranju reči, recitovanju, deklamovanju, ritmičkom govoru, o držanju i pokretima tela i ruku na pozornici, o mimici, o vladanju na pozornici za vreme proba i u običnom životu, i konačno, o stajanju i grupisanju lica na pozornici. Po svom sadržaju ta su pravila prvi glumački udžbenik na srpskom jeziku, kojim su se korisno mogli poslužiti i glumci i reditelji, naročito tada kad je glumačka umetnost kod nas bila u prvom stadiju svoga razvitka. Popović je preveo još osam komada, i to od Šekspira, Šilera, Čokea i Kocebua"

Pored ovih pravila i prevoda pozorištnih dela Popović je i svojim savetima preko pisama, upućenih Jovanu Đorđeviću kao upravniku Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, doprineo opstanku i napretku Pozorišta.

Naime, na poruku Jovana Đorđevića, kojom izražava svoju sumnju i opstanak Srpskog narodnog pozorišta, kao i da je izgubio volju za dalji rad sa Pozorištem, Popović je, svojim pismom od 24. marta 1862. godine pokazao koliko mu je stalo do opstanka i napredovanja Srpskog narodnog pozorišta. On u pismu ne upućuje samo reći konvencionalnog hrabrenja, nego daje savete kako da se Pozorište izvuče iz letargije i učmalosti, kako da se podstaknu glumci i kako da se pridobije i zadrži srpska publika. Insistira na izobrazbi glumaca i na njihovom većem angažovanju za uspeh Pozorišta. On smatra da su glumci u Srpskom narodnom pozorištu " gospodski plaćeni" , te da za tu platu moraju mnogo više znati i mnogo više raditi.

Koliko su to bile visoke plate pokazuju upoređenja sa tadašnjim platama učitelja i profesora.

Draginja Ružić je 1862. godine u Srpskom narodnom pozorištu imala mesečnu platu od 70 forinti ili 840 forinti godišnje, Dimitrije Ružić, Nikola Nedeljković, Nikola Zorić, Ljubica Kolarović-Popović po 50 forinti mesečno ili 600 forinti godišnje, a ostali su imali 35-40 forinti mesečno. Pri ovom upoređivanju potrebno je napomenuti da su to sve bili mladi ljudi sa završenom osnovnom školom.

Miletićeva prva opština, u skupštini održanoj 24. oktobra 1861. pod predsedništvom Miletića (a pero je vodio Jovan Jovanović, potonji Zmaj) saslušava izveštaj obštestva o platama kako postojavših, tako i novozavedeni učitelja donela je rešenja:

„da se svima učiteljima normalnih škola (misli se na Novi Sad - primedba L.M.) izjednači plata i to na sledeći način: učitelji koji uživaju naturalan stan, dobivaju platu sa 450 for. a br. godišnje, koji pak toga nemaju, dobivaju godišnje 500 for. a deputat drva u naturi otpada."

U Novosadskoj realki „Skupština je 13-14. septembra 1869. izabrala Franca Rihtera eventualno za upravitelja, dosadašnjeg profoseroa Franca Rajnharta, dalje Filipa Oberkneževića i Svetozara Savkovića za redovne profesore. Prvome odredila platu 750 for., a ostalima po 600 for. O svemu tome je izvestila ministarstvo.

Đordević je sa tako visokim platama verovatno želeo da glumce prvenstveno zadrži i da ih pridobije, jer kod Jovana Kneževića nisu mogli imati ni približno toliku platu, ali nije isključeno da na taj način nije uticao i na visinu plate samog upravnika, koja je iznosila 100 forinti mesečno ili 1.200 forinti godišnje."

Popović predlaže u pismu Đorđeviću proširenje repertoara Srpskog narodnog pozorišta novim komadima i upućuje ga na dela koja su prevedena u Zagrebu, pa ih je lako sa hrvatskog prilagoditi našem jeziku. Zatim, da se na pozornicu više uvodi pevanje, jer naš narod voli pesmu i muziku, a za to je po njemu potrebno da svi glumci nauče note „to je lakše nego da nauči da čita, tako da može pri pevanju pokraj muzike svagda glas potreviti i barem takt držati, ako ne bi kadar bio do daljeg savršenstva za isto vreme doći".

Đorđeviću su, izgleda, dobro došli ovi saveti, te on u daljem radu sa Srpskim narodnim pozorištem nastoji da se glumci obrazuju i steknu potrebnu glumačku veštinu, a od pozorišnih dirigenata zahteva da glumce obučavaju pevanju. Od toga Đordević nije odustajao čak ni na gostovanjima.

Kao što će se videti iz pojedinih pisama Aleksandra A. Popovića, on je završio pravne nauke i govori mađarski i nemački kao što govori svoj maternji jezik, a služi se latinskim i francuskim. Zahvaljujući poznavanju tih jezika on je bio u mogućnosti da koristi stranu literaturu, da se obrazuje i postane spretan pozorišni prevodilac i pozorišni rukovodilac. Posebno - kako kaže u pismu od 26/14. februara 1862. - „puni devet godina posećivao sam iz dana u dan razne teatre, jer ovo mi je najmilija zabava bila."

Uz sve što je naučio odlikovao se i izuzetnom inteligencijom i urođenom darovitošću. Da je imao i vanredno pamćenje potvrđuje i pismo od 27. aprila 1862. u kome kaže:,, jer sam kadar rolu od 4-5 tabaka, koju ujutro dobijem onaj isti dan uveče bez suflera recitirati koje svojstvo kod mene sadanje vaše društvo kao istinu posvedočiti može..."

Popović se bavio i prevođenjem pozorišnih komada s nemačkog i mađarskog. Pored ostalih, tu su prevodi pojedinih dela Šekspira i Šilera. Nije on samo prosto prevodio, nego je mnoga dela stranih pisaca i prerađivao i tako ih prilagodavao za srpsku pozornicu. Na žalost - malo je od tih prevoda izvedeno od strane Srpskog narodnog pozorišta. Sva pozorišna dela prevodio je u zatvoru u Rumi bez odgovarajućih rečnika i drugih, za taj posao potrebnih pomagala (leksikona i dr.) pa se može samo tek pretpostaviti kakav bi bio njegov doprinos, samo na prevodilačkom planu za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, da su mu stvoreni potrebni uslovi za taj rad.

U pismu od 27. aprila 1862. Jovanu Đordeviću, između ostalog kaže, da bi pored režiserske uloge ili uloge glumca u Srpskom narodnom pozorištu prihvatio obavezu:

„da ću Vam po kraj ostale dužnosti moje, svaka dva meseca po jedno dramatično delo ko je Vi izaberete bilo s nemačkog, mađarskog ili hrvatskog - ako Vam se moj način prevoda dopada - na srbski prevesti, ili preraditi, i ako je po volji sl. Odboru i pravo štampanja i prodaje ustupiti, jer raditi u korist pozorišta, to mi je najmilija zabava".

Popović se prvi odazvao, na poziv Srpskog narodnog pozirišta, da se pisci i prevodici pozorišnih dela odreknu autorskih prava i prava svojine u korist Srpskog narodnog pozorišta.

Pored svestranog znanja, sposobnosti, izuzetne energije i velike želje da se iz patriotskih razloga uključi u rad Srpskog narodnog pozorišta, njegova molba za režisera, ili glumca nije prihvaćena.

Nije tome bio razlog što se nalazio u tom momentu u zatvoru i što ga je trebalo odande spašavati, jer onda, Jovan Đorđević ne bi ni stupao sa njim u prepisku (pregovore), s obzirom da ga je Popović već u svom prvom pismu od 3/18. januara 1862. godine sa tim upoznao.

Nisam siguran ni da je razlog, onaj koji je Jovan Đorđević naveo u pismu upućenom Antoniju Hadžiću, gde za Popovića kaže da kod njega ima znanja i veštine, ali da je vetropir. Iz pisama možda proističu izvesni elementi koji navode na ocenu da je takvu svestranost sa takvim dinamizmom i tolikom energijom, teško opredeliti za jedan posao, niti je uvek takve ličnosti   lako obuzdati. Pa ipak mislim da je Srpskom narodnom pozorištu bio potreban baš jedan takav čovek - pun znanja i veštine.

Sem Aleksandra Popovića, Jovana Kneževića i Nikole Đurkovića srpska pozorišna umetnost, u ono vreme, nije imala tako vešte ljude. Sa njima se ne mogu meriti Antonije Hadžić ili Laza Telečki, koji su verovatno bili pogodniji za saradnju, nego Popović. Međutim, oni su došli u Srpsko narodno pozorište bez znanja i veštine, toliko potrebnih u prvim godinama rada Pozorišta.

Postupak Jovana Đorđevića, upravnika Srpskog narodnog pozorišta, nešto ranije prema Jovanu Kneževiću, a ovog puta prema Aleksandru Popoviću i činjenica da, u situaciji u kakvoj je tada bilo Srpsko narodno pozorište, nije pozvao za svog saradnika (režisera) ni Nikolu Đurkovića, možda ipak nameće odgovor. Posebno, što je Đurković, kao tadašnji službenik Dunavskog parobrodarskog društva u Osijeku, prevodio pozorišna dela za Srpsko narodno pozorište i održavao pismeni kontakt sa J. Đorđevićem. U jednom od svojih pisama Đurković piše Đordeviću između ostalog i o ulozi rešisera u pozorištu i kaže:

„Ako taj nije na svom mestu i nema sposobnosti, onda niti glumci s uspehom rade niti predstavljanje može onako uspeti kako valja i kako delo zahteva, od njega mnogo i od njegove veštine zavisi, a imate li takvu koju osobu, ne znam, izuzetno, na svaki način veliki udeo u tome je u njegovim rukama."

„Ljubav neograničena zanela me može biti o ovom predmetu više nego što mi ovako udaljenom pristoji govoriti. Vi ćete umeti izviniti, i za sada nemam drugo nego očekivati odgovor Vas ljubazno pozdraviti..."

Zahvaljujući možda baš ovakvom postupku Jovana Đorđevića prema najveštijim ljudima, u tim prilikama rada Srpskog narodnog pozorišta, ono je za sve vreme njegovog upravnikovanja bilo na ivici životarenja. Đordević je do svog odlaska u Narodno pozorište u Beograd, živeo u uverenju, da tako vegetiranje Srpskog narodnog pozorišta ne može ostati u nedogled. Takvo njegovo gledanje na perspektivu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, možda ga je baš i navelo da tako brzo i lako prihvati poziv kneza Mihajla da pređe u Beograd i osnuje Narodno pozorište. Doduše, ne sme se prenebreći u to vreme i veliku patriotsku naklonost vojvođanskih Srba prema Srbiji i da bi se manje-više svaki istaknutiji Srbin u Austro-Ugarskoj možda slično poneo.

No, nije mi cilj da ocenjujem postupke i doprinos Jovana Đordevića uspehu srpskog pozorišta, a posebno Srpskog narodnog pozoriša u Novom Sadu, nego da ocenim njegov postupak prema Aleksandru Popoviću i da zaključim da jednom takvom pioniru srpskog pozorišta, kakav je bio Aleksandasr Popović, nije pružena prilika da se razmahne. Prvom njegovom poduhvatu u Somboru isprečila se Velika buna 1848/49. koja je prekinula pozorišnu aktivnost somborske družine, a u Srpskom narodnom pozorištu se toj aktivnosti isprečio Jovan Đordević.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da se novobečejska pošta krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina XX veka nalazila na uglu ulica Narodnog fronta i M.Tita, odnosno u nekadašnjoj kući Zoltana Luksedera?