Sećanje na Dr Konstantina Vukova

Cenim lep i plemenit poduhvat Branislava-Bate Kiseličkog što je pripremio kraću biografiju našeg zajedničkog prijatelja pokojnog Dr Konstantina-Koste Vukova. Uspeo je da prikupi sećanja na dragog i vrlog druga i prijatelja i da u Novom Bečeju organizuje skup 17. oktobra 1997. godine, na godišnjicu Kostine smrti. Tom skupu je pored prijatelja i rođaka iz Novog Bečeja, prisustvovao i Kostin stariji sin Peter sa porodicom iz Mađarske. Bata je za tu priliku pripremio kratku, ali lepu biografiju sa svim značajnim podacima o Dr Konstantinu Vukovu, naučniku i profesoru Budimpeštanskog univerziteta.

Tu biografiju je opremio u vidu lepe knjige od tridesetak stanica, ali je - na žalost - odštampana samo u tri primerka čime se, smatram, nije pružila prilika mlađim pokolenjima našeg grada da se upoznaju sa likom i delom neumrlog Dr Koste Vukova. Zbog toga sam se odlučio da u ovoj knjizi, pored svojih sećanja, iznesem delove iz knjige koju je Bata Kiselički pripremio za pomenuti skup. Smatram, s obzirom na tiraž ove knjige, da će ti podaci biti dostupni širem novobečejskom čitalaštu, a i ostaće kao trajna uspomena na divnog i velikog čoveka i naučnika iz Novog Bečeja.

Odmah na početku ću iskoristiti deo teksta, koji je u pomenutoj knjizi napisao Bata, kao njegov najbolji drug od detinjstva pa do smrti. Ovo činim u težnji da ta sećanja budu što iskrenija i topla, a to ne može niko tako osećajno napisati kao Bata.

Sve što ću u ovim sećanjima prikazati iz Batine knjige o Kosti biće vidno istaknuti citati.

,,U Budumpešti je 17. oktobra 1991. godine-piše Bata-umro Dr Konstantin Vukov profesor univezitata u penziji-inače naučnik Mađarske, koji je bio jedan od svetskih eksperata za tehnolgiju šećera, poznat po svojim naučnim dostignućima širom Evrope".

„Rođen od oca Konstantina i majke Emilije Krajbeiger 5. marta 1920. godine, rastao je u porodici čiji je jezik komuniciranja bio mađarski, jer njegova majka nije znala srpski jezik. Tako je Košta od najranije mladosti sa okolinom na oba jezika potputno ravnopravno opštio. On je inače kršten u pravoslavnoj crkvi, a u kući su se ravnopravno slavili i obeležavali i katolički i pravoslavni praznici, kao i krsna slava porodice Vukov. Sv. Nikolaj. Ovaj će običaj Konstantin Vukov držati do kraja života. Njegova sestra Marija bila je okrenuta kataličkoj veri. To je bilo u saglasnosti sa principima toga vremena, kada se ticalo mešovitih brakova.

Osnovnu školu i I razred Privatne realne gimnazije završio je u Novom Bečeju, i to uvek kao najbolji đak generacije. A kada je septembra 1932. godine ova škola ukinuta, nastavio je i završio gimnaziju u Vel. Bečkereku. Za celo vreme školovanja bio je odličan đak i jedan od najboljih u svojoj generaciji, tako da je bio oslobođen polaganja i nižeg i višeg tečajnog ispita, odnosno male i velike mature.

Bogat talenat Koste Vukova nije bio ograničen samo na školsku gradu. On je voleo književnost. Rado je čitao poeziju, ali isto tako i pripovedače i romansijere, a oduševljavao se Nušićevim pozorišnim delima... Rado se upoznavao sa delima likovnih umetnika, upoznavši osnovne podatke iz istorije ove delatnosti kroz novu i jedinu tada poznatu opštu istoriju likovnih umentosti na srpskom jeziku-Salamona Renaka."

„Ро temperamentu smiren, ležernih manira, ali uvek okrenut događajima oko sebe, Kosta je u svojoj sredini bio nenametljiv, jer je voleo svoje drugove, ali se nikada i nikom nije nametao. Lako i rado je ukazivao pomoć drugima. Zato je bio popularan i autoritativan."

„То je opšta slika razvoja dečaka i mladića koji je živeo na način uobičajen za mlade intelektualce toga doba." „

Kosta je na Beogradski Tehnički fakultet stupio u jesen 1938. godine. Brzo se uklopio u obaveze studija, te je sa uspehom savladao prva četiri semestra. Bio je izrazito vredan u izvršavanju obaveze, a nije se uplitao u zbivanja izvan nastave.

Kada je došla kobna 1941. godina, Kosta je tek upisao VI semestar, a sve je prekinuo rat. Njegovi roditelji, zabrinuti za dalji razvoj događaja u okupiranoj Jugoslaviji, poslali su ga i protiv njegove želje da nastavi studije u Mađarskoj.

Naime, Kostina majka je imala sestru u Tati i to je bila prilika, da se preselenje obavi bez problema... Tako je on iščupan iz rodnog tla i konačno je napustio svoju zemlju..." - piše Bata Kiselički.

Došavši u novu sredinu prionuo je učenju i za nepune dve godine stekao diplomu inženjera. Studije na Budimpeštanskom tehničkom fakultetu započeo je u jesen 1941. godine, a već 18. maja 1943. godine je diplomirao.

Pri prvom našem susretu u Budimpešti u proleće 1967. godine, između ostalog, rekao mi je, da mu je jedino bilo teško da uči mađarsku istoriju od početka do kraja, jer je to bio uslov da položi prijemni ispit iz te istorije, za upis na fakultet.

Po završetku tehnološkog fakulteta, raspoređen je za inženjera u Fabriku šećera u Kapošvaru. Radeći u šećerani ovladao je praktičnom tehnologijom proizvodnje šećera. Kako je bio sklon nauci i čitanju on je vrlo brzo prerastao poziv inženjera u fabrici. U Kapošvaru se oženio Irmom, ćerkom tamošnjeg službenika na železnici i sa njom izrodio dva sina Petera i Konstantina.

Zahvaljujući njegovom znanju i vrednoći zapažen je od nadležnih u Ministarstvu industrije Mađarske i premešten je za savetnika u Institut za prehrambenu industriju Mađarske u Budimpeštu. Dobio je pristojan dvosoban stan u centru Budimpešte.

Evo šta o njegovoj stručnosti i privrženosti staroj postojbini piše Dr Sava Petrov, profesor Tehnološkog fakulteta u Novom sadu:

„Sa Dr K. Vukovim sam se prvi put sreo 1963. godine u Budimešti. To je bilo kada sam sa grupom tehnologa iz industrije šećera posetio nekoliko fabrika šećera u Mađarskoj, a zatim i njihov institut za tehnologiju šećera u Budimpešti. Tada sam u struci još bio početnik, sa tek nakoliko godina iskustva. Moj profesor ing S. Volf mi je pre posete institutu napomenuo da tamo radi i jedan naš čovek koji dobro govori srpski. Nakon prijema kod Direktora instituta sledio je i stručni razgovor sa saradnicima. U grupi suradnika bio je jedan, na prvi pogled srednjih godina, markantan, ali vrlo prefinjenih    manira    i   blagosti    u   ponašanju.    Već   pri predstavljanju osvojila me je njegova neposredost i blagost u glasu. U tom momentu nastala je obostrana simpatija koja je u kasnijoj suradnji prerasla u čvrsto prijateljstvo."

„U stručnim razgovorima o istraživanju kojim se bavi institut u Budimpešti i naš institut u Novom Sadu najviše je bilo reči o pitanju iz oblasti iskustva sa ugradnjom novog postupka čišćenja soka uz učešće Dr K. Vukova u ovoj diskusiji saznao sam koliko je bogato znanje i iskustvo K. Vukova iz praktičnih i teoretskih oblasti tehnologije šećera."

„Naš institut je pružao stručnu pomoć fabrikama, a istraživanja su bila organizovana prema potrebama razvoja industrije šećera. Institut je istovremeno imao i bogatu saradnju sa skoro svim institutima Evrope, a posebno naglašenu sa institutom za tehnologiju šećera u Budimpešti. U tom periodu Dr K. Vukov je sarađivao sa nama kao da je član našeg instituta. Vrlo često je pozivan da održi po neko stručno predavanje za inženjere naših fabrika šećera. Tako su na primer njegova publikacija „Novi pravci razvoja industrije šećera u svetu" i „Novi proizvodi industrije šećera" postali izvorna orijentacija za unapređenje razvoja industrije šećera Jugoslavije. Bio je veoma cenjen i omiljen predavač na stručnim seminarima koje je organizovao naš institut. Kao primer izuzetne saradnje i pomoći je angažvanje Dr K. Vukva oko uvođenja naše delegacije u Međunarodnu naučno stručnu organizaciju C.I.T.S. (COMMISSION INTERNACINALE TEHNIQUE DE SVCRIERIE). Ova Međunarodna organizacije je 1985. godine organizovala naučni skup u Budimpešti. Dr K. Vukov je kao član uprave C.I.T.S. -a bio predsednik organizacionog odbora. U tom svojstvu iskoristio je svoj uticaj da i nas Jugoslovene pozove na sastanak i omogući nam učešće u radu, iako zvanično naša zemlja nije bila član ove institucije. Ista ova organizacija je 1987. godine u Italiji u Ferari organizovala redovnu Generalnu skupštinu na koju je zvanično pozvana i naša delegacija uz dobijanje kompletnog materijala bez obaveze plaćanja relativno visoke kotizacije. Ovakvu privilegiju su imale samo neke istočno Evropske zemlje.

„Istoriju Jugoslavije, a posebno svoje rodne Vojvodine Dr. K. Vukov poznavao je odlično. Kao primer navešću njegovo dobro poznavanje istorije slikarstva u svim fruškogorskim manastirima.    Posebno    interesovanje   je    pokazivao    za umetničke slike u crkvama. Sa njim sam posetio skoro sve crkve u Novom Sadu i manastire u Fruškoj Gori.

„Kada je iz instituta za tehnologiju šećera prešao na Agronomsko tehnološki fakultet u Budimpešti nastao je još jedan period zajedničkog rada na istraživanju dobijanja fruktoznih sirupa iz inulin-čičoke.Tada smo sačinili ugovor o višegodišnjoj saradnji naša dva fakulteta. On je u okviru svoje katedre organizovao istraživanja hemijskih postupaka dobijanja fruktoze iz čičoke, a ja sam sa svojim saradnicima istraživao jonoizmenjivački postupak izdvajanja fruktoze. Za kratko vreme je uspeo da zainteresuje fabrike sokova u Mađarskoj, pa je tako izgrađen i prvi pilot pogon za preradu čičoke i dobijanje mešanih fruktoznih sirupa. Zahvaljujući njegovim stručnim vezama za nekoliko godina smo organizovali i skup na tu temu u kojem su učestvovali i odgovarajući stručnjaci iz Austrije, Italije i Francuske.

„Uobičajeno je da se prikaz nečijeg stručnog i naučnog rada iskazuje brojem objavljenih radova. U slučaju Dr. K. Vukova koji je svoje radove publikovao u mnogim svetskim poznatim časopisima, svaki navedeni broj ne iskazuje pravu vrednost njegovog doprinosa nauci. Citiranost njegovih rezultata u velikom broju knjiga pokazuje pravu vrednost njegovog doprinosa nauci. Prikaz svih svojih istraživanja izložio je u knjizi „FIZIKA I HEMIJA ŠEĆERNE REPE KAO OSNOVA ZA POSTUPAK PRERADE". Knjiga je štampana u Budimpešti 1972. godine na nemačkom i engleskom jeziku i sadrži 111 slika, 149 tabela i 1349 literaturnih navoda. Materija je izložena na 458 strana teksta. Ova knjiga predstavlja pregled dvanaestogodišnjeg istraživačkog rada autora i čini osnove suvremenog saznanja o sastavu i osobinama šećerne repe i tehnologije njene prerade. Pored toga, u knjizi je obrazložen i uticaj genetičkih faktora, agrotehničkih i klimatskih uslova na tehnološke osobine šećerne repe. Knjiga predstavlja monografiju šećerne repe i pogodna je za usavršavanje genetičara, poljoprivrednih prizvođača repe i inženjera tehnologa i industriji šećera...

„Prilikom ovog kratkog pregleda sadržaja knjige želeo sam da pokažem sa koliko marljivosti i ljubavi je radio svoj posao i šta je podario struci i društvu u kojem je živeo. Imajući u vidu pod kojim uslovima je radio u tuđini njegov doprinos čini još značajnijim.

„Sećanja na dragog prijatelja ostaju nezaboravna i još ga vidim kao svoj uzor u životu" - kaže profesor Dr Sava Petrov.

Kosta je bio tri godine mlađi od mene. U mladosti smo se družili samo u okviru skautske organizacije u Novom Bečeju i što smo se na ulici prijateljski pozdravljali. No, bez obzira na to, ja sam o njemu imao vrlo lepo mišljenje, te nije slučajno da sam po dolasku u Budimpeštu na službu, prvo sa njim, od svi Novobečejaca koji žive u Budimpešti, već posle desetak dana uspostavio telefonski, a ubrzo posle toga, i lični kontakt.

Moje drugovanje sa Kostom u Budimpešti:

Brzo, po mom dolasku u Budimpeštu 1. marta 1967. godine za direktora Biroa Privredne komore Jugoslavije, sa sedištem u Jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti, kolebao sam se da li da se javim Kosti ili ne. Nisam želeo da mu stvaram neprijatnosti što sam iz redova službenika strane ambasade i što održava kontakt sa mnom.

Ipak je preovladala želja da ga čujem, pa nek on oceni koliko bi druženje sa mnom bilo za njega opasno.

Iako se nismo čuli ni videli 27 godina, još od početka 1941., on se vrlo obradovao kad sam mu se preko telefona predstavio i poželeo da se vidimo. Rekao sam mu da sam u stanu u Pešti i da bi mi prijatnije bilo da se nađemo kod mene, nego da mu stvaram „uzbunu" u porodici jer dolazi jedan Jugosloven.

Posle nekoliko dana tačno u zakazano vreme Kosta je došao. Svojski smo se ispričali o našem životu u vremenu od kada smo otišli iz Novog Bečeja. Iz razgovora sam zaključio da je on ostao onaj stari dobroćudan i otvoren, sad već kao zreo čovek.

U svemu je vrlo odmeren, te se tako ponašao i ocenjivanju života u Mađarskoj, pa i u komunizmu uopšte. Bio sam prilično iznenađen kad mi je pričao o svojim utiscima o Sovjetskom savezu u kome je više puta bio na zasedanjima stručnjaka zemalja Istočne Evrope sa područja prehrambene industrije, posebno industrije šećera. Iako nije bio komunista najlaskavije se izražavao o napretku, polazeši od onih uslova u kojima je Sovjetski savez startovao. Ističući, pri tome, da je u predratnom periodu (misli na Prvi svetski rat) pojam velike zaostalosti u Evropi bio i samo pomen Carističke Rusije, a danas je ta zemlja iznad prosečnih u mnogo čemu u Evropi, a u nauci i prva u Evropi. Sa uživanjem sam ga slušao, sa njegovim onako tihim-mirnim usporenim govorom, sa koliko je realnosti i objektivnosti govorio o svemu. O Mađarskoj i Mađarima i njihovoj politici, poštujući zemlju u kojoj živi i hleb zarađuje, ali i realno o svemu onom što mu kao čoveku smeta.

Pozvao me je, posle 4-5 sati neprekidnog razgovora, da posetim njegovu porodicu, što sam kao nešto što se samo po sebi razume, prihvatio.

Upoznao sam se sa celom porodicom: suprugom Irmom i sinovima, koji su već bili studenti, ali koji nisu znali ni reči srpski. Naravno ni supruga koja je Mađarica rođena i odrasla u Mađarskoj. Osećao sam se prijatno u krugu njegove porodice, kao da se Bog zna od kada poznajemo, jer Kosta, a posebno njegova supruga je želela da govorim mađarski iako je moje tadašnje poznavanje mađarskog jezika bilo vrlo skromno. Ona nije želela da joj Kosta prevodi sa srpskog na mađarski, već da sluša mene, a i želela je da i ovaj susret doprinese mom učenju mađarskog jezika, bez kojeg ne mogu uspešno obavljati svoju službu. Kosta, a i njegova supruga izražavali su žaljenje što im deca ne znaju srpski, ali uslovi su im bili takvi da deca ni u kući nisu imali prilike da slušaju srpski govor.

Sledeća Kostina poseta mojoj kući bila je sa starijim sinom Peterom. Rekao mi je još dok smo se dogovarali, da bi želeo da dođe sa sinom da pored nas nauči bar koju reč srpski. Tako smo se posle češće viđali u prisustvu Petera, jer je i on sam želeo da nauči srpski jezik.

Odlazio sam kod njega u institut, gde je bio vrlo cenjen, ali nikom nije padalo na pamet da bi on mogao da postane direktor ili čak generalni direktor tog instituta, već je celo vreme bio samo jedan od najistaknutijih savetnika. Svi su ga poštovali, ne samo kao velikog stručnjaka, već i kao dobrodušnog čoveka, njihovog, kako su ga oslovljavali - Stanci bači.

Tek 1975.godine, u svojoj 55. godini života postavljen je za profesora na Univerzitetu hortikulture-katedra za tehnologiju konzervi, gde je završio svoj naučni i nastavni put, pošto je penzionisan 20. novembra 1982. godine. Njegova profesura traje svega 7 godina.

Trebalo je da prođe mnogo vremena da bi Dr Konstantin Vukov postao profesor na Univerzitetu u Budimpešti. U Mađarskoj, nije bilo kao kod nas, da je neko mogao da postane ambasador u zemlji svoje matice tj. da Mađar iz Jugoslavije bude ambasador u Mađarskoj ili da postane ministar u jugoslovenskoj vladi i da bude predsednik jugoslovenskog dela Komiteta za ekonomsku saradnju sa Mađarskom, kao što je to bio slučaj sa Nađ Ferencom iz Jugoslavije.

U Mađarskoj je teško bilo postati profesor univerziteta, iako su svi stručnjaci u tadašnjem istočno-evropskom svetu Dr Konstantina Vukova smatrali najvećim stručnjakom u svetu za proizvodnju šećera iz šećerne repe. Da bi postao akademik Mađarske akademije nauke, o tome nije smeo ni sanjati. Možda ovo zvuči kao proizvoljna konstatacija, ali je činjenica da je Kosta bio izuzetno veliki stručnjak, ali bez odgovarajućih društvenih priznanja u samoj Mađarskoj, gde je proveo od svoje 21. godine života pa do smrti, gde je porodicu stvorio. Sve, sve, ali je bio Vukov.

Potvrdu o njegovoj visokoj stručnosti u svetskim razmerama, pored onog što je o njemu napisao profesor Sava Petrov, potkrepiću izjavom još jednog našeg stručnjaka.

Došao u Budimpeštu 1969. Direktor Vojvođanskog instituta za prehrambenu industriju, poznavali smo se dobro, ali sam mu zaboravio prezime (po narodonsti je bio Jevrejin) u posetu mađarskom institutu za prehrambrenu industriju i svratio kod mene u kancelariju. U razgovoru, ja mu rekoh da u tom mađarskom institutu radi jedan Srbin Dr Konstantin Vukov. Na to Direktor Novosadskog instituta iznenađen reče: - Vi poznajete Dr Vukova?! Kažem mu pa on je iz Novog Bečeja, znamo se još iz dečačkih dana. On nastavi - Znate li vi ko je Dr Vukov? Ta on je najveći stručnjak na svetu za proizvodnju šećera iz šećerne repe! Bio sam prijatno iznenađen, bez obzira što sam Kostu cenio kao vrlo temeljnog čoveka i stručnjakom, ali nisam ni pomišljao da uživa takav ugled među svojim kolegama u svetu. Mišljenje Direktora Novosadskog instituta, nije samo njegov sud, već sud stručnjaka ne samo iz Jugoslavije već i mnogo šire.

Možete da zamislite da jedan takav stručnjak treba da čeka da uđe u šesdesetu godinu života da bi ga konačno uvrstili za profesora univerziteta. Možda, u ovim mojim rečima ima i neopravdanog iznenađenja, ali što nije slučaj sa stručnjacima iz Jugoslavije u Zapadnim zemljama, bez obzira što su se školovali u Jugoslaviji.

Ne verujem da Kosta nije osećao tu nepravde prema sebi, ali mi o tome nismo nikad ni reči prozborili. Činjenica je međutim, da se on pri prvom susretu sa mnom u Budimpešti maja 1967. godine, „ofirao" kao Srbin. Za mene je to čak bilo pomalo iznenađujuće. Polazio sam od činjenice da mu je majka Mađarica, da su u roditeljskom domu govorili mađarski, da je u Mađarskoj proveo već 27. godina, da se oženio Mađaricom i da mu deca ne znaju srpski, te bi normalno bilo da se i on, posle svega, oseća Mađarom.

Kada se ima u vidu njegov položaj u mađarskom društvu, ne kao stručnjaka, onda nije ništa neobično da Kosta u svojoj pedesetoj godini poželi da mu deca makar malo nauče srpski, a uz sve to on želi da se vrati pravoslavnoj veri. To nisam čuo od njega, jer mi to, dok sam bio u Pešti, nije pričao. On je vrlo skroman, te bi mu možda razgovor o tome, da ga on nameće zvučao kao hvalisanje, da je on eto i posle svega ostao Srbin. Ovo mi je ispričao jedan stari Srbin kovač po zanimanju, koji je još od 1913. godine iz Ripnja kod Beograda, kao Privrednikov pitomac upućen u Budimpeštu na izučavanje kovačkog zanata. Ovaj majstor Čolić, ispričao mi je kako se njemu, kao tutoru pravoslavne crkve u Pešti, obratio Dr Vukov, i zapitao ga: - Kako on može da se upiše u pravoslavnu parohiju, jer je Srbin? Ovaj mu je onako narodski objasnio da tu nema upisivanja. „Liturgija se održava svake nedelje u našoj crkvi i vi dođite na liturgiju i mi ćemo vas smatrati svojim pripadnikom".

Ne znam, da li se baš sve tako završilo kako mi je stari čika Čolić ispričao, ili je trebalo sprovesti nekakvu proceduru oko vraćanja u pravoslavlje, ali znam da nije prošlo mnogo vremena, od mog povratka u Jugoslaviju (u leto 1970.), a Kosta je u međuvremenu postao Predsednik Srpske crkvene opštine peštanske i mislim da je na tom položaju ostao sve do smrti. Poslednjih godina bio je aktivan i u klubu naših sunarodnika-Srba u Mađarskoj. Tako mi, u svom pismu od 15. aprila 1989. godine, javlja da će i oni u Sentandreji na određeni način obeležiti 600. godišnjicu Kosovske bitke.

Kostin sin Peter je kao inženjer dobio službu u Kapošvaru i tamo se oženio i izrodio dve kćerke. U međuvremenu je sa Kostom dolazio u Jugoslaviju i Mira - supruga Bate Kiseličkog mi je rekla da je prilično ovladao srpskim jezikom, da se mogla sa njim sporazumevati na srpskom.

Po mom povratku iz Budimpešte dopisivao sam se sa Kostom sve do njegove smrti, a u tom međuvremenu smo se 3-4 puta susreli u Beogradu i jednom u Novom Bečeju, kada smo zajedno bili gosti Mire i Bate Kiseličkog.

Kosta mi je u tom našem daljem druženju najviše preko pisama, pružao dragocenu pomoć u podacima za pisanje moje knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju". Poslao mi je i članak Stojana Vujičića književnika iz Budimpešte koji je objavio u budimpeštanskom listu Nepzabadsag o Teodoru Pavloviću čime je podstakao moju želju da napišem knjigu o tom našem zaboravljenom velikanu. Knjigu sam napisao i Narodna biblioteka Novi Bečej ju je izdala 1995. godine. Kosta je to nema sumnje činio iz čistih prijateljskih pobuda, ali je i ne retko isticao, kada sam mu se izvinjavao za moju neskromnost u zahtevima podataka, da je njegova želja i da je srećan što sa svoje strane može doprineti da njegov rodni grad dobije pisanu istoriju.

Završiću ova sećanja rečima Bate Kiseličkog:

„Želeo je da 1991. godine prisustvuje 900-sto godišnjici Novog Bečeja, ali ga je teška bolest u tome, ne samo sprečila, već i konačno odvela u smrt. Umro je 17. oktobra 1991. g. u Budimpešti.

„Sahranjen je po crkvenom pravoslavnom obredu na groblju „Farkašreti temeto".

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je put preko brane na Tisi pušten u saobraćaj 1977. godine, a iste te godine početkom decembra skela je prestala sa radom?