Čuvari seoskog stada

Nisam nikad razmišljao, dok sam živeo u Novom Bečeju kod roditelja zemljoradnika, o odnosu prema zadacima, pastira-čuvara seoskih stada. Bilo je sasvim normalno i obično kada bi predveče čuvar goveda-samadov, kako smo nazivali glavnog čuvara, otvorio vrata i sa ulice vikao:

- Domaćice, oćel kera? Ima li koga? Kada se neko odazove, on saopštava: „juče se vaša krava Ruža vodila". To je značilo, da od tog dana treba računati kada će se oteliti. Za tu lepu vest Samadov će biti počašćen čašicom rakije i eventualno većim komadom hleba i parčetom slanine. To je tako saopštavao svinjar, čikoš za konje i svaki drugi seoski čuvar stada, o svakoj promeni na konju, volu, ovci i drugoj stoci poverene im na čuvanje.

Mi u tome nismo videli ništa posebno već kao deo svakodnevnih zbivanja u podeli rada i međusobnim odnosima. Nismo smatrali da je velika usluga, kada nedeljom na pijaci (gde su po pravilu svi pastiri prisutni) vlasnik konja, koji se nalaze u ergeli na paši, kaže pastiru:

„ - Hej Simo, vrati mi večeras po bojtaru konje Julču i Laciku." Taj vlasnik je imao tri konja u ergeli, a ova dva su mu potrebna da u ponedeljak ide sa njima na njivu. Samadov to prima kao i svaki drugi zahtev i ispunjava ga tačno po želji vlasnika konja. Bojtar će dovesti konje i zato će biti počašćen sa komadom hleba i parčetom slanine. Niko se nije zapitao, kako taj pastir zna čija je koja krava i njeno ime, od hiljadu krava poverenih mu na čuvanje, ili da čikoš zna ne samo vlasnika, već i ime svakog konja u ergeli.

- Ovo što sam izneo o pastirima imalo je za cilj da otkloni svaku sumnju u istinitost onog što ću o njima i o njihovoj savesnosti tek reći. Za današnju generaciju i za današnje uslove života i odnosa prema radu, ono zvuči pomalo neverovatno čak i teško prihvatljivo, ali mora mi se verovati da iznosim istinu, jer nemam razloga da ulepšavam, ili da veličam nekadašnji život. Želja mi je da ostavim veran dokaz odnosa prema radu i zadacima u ono vreme, koji se po mnogo čemu razlikuje od današnjeg. Ta razlika nije samo kod nas, već je ona u manjoj ili većoj meri u celom svetu, a u Evropi sigurno.

Naime, ta bogatstva stada i ergela sastojala su se iz vlasništva pojedinačnih domaćinstava, što znači da je od hiljadu krava, koje se nalaze u čoporu, najmanje vlasništvo 700-800 domaćinstava. Isto, ili bar slično je i sa ergelom konja. Nešto je razlika u volijama gde su samo volovi, a tu njihov broj treba deliti sa 4, jer je toliko najmanje iz jednog domaćinstva, pa se tako može dobiti broj domaćinstava koji imaju svoje volove u voliji. Kod ovaca je drukčija situacija. Tu u čoporu od 150 komada može se računati da je najmanje 10-15 vlasnika. Možda ćete se, dragi čitaoci, začuditi zašto se zadržavam na ovako, na izgled, beznačajnim detaljima, ali kada kažem da je pastir - samadov, poznavao svaku kravu, svakog konja, svaku ovcu, onda će to izgledati neshvatljivo, ali to je bila prava istina. Dovoljno je da se bilo šta pojedinoj kravi ili konju desi, samadov lično, ili po bojtaru (svom pomoćniku) izveštava vlasnika. Tako je svinjar ili čobanin znao čije je koje svinče, ili čija je koja ovca.

Ne samo da su poznavali svaku kravu, svakog konja, već i vlasnike svake ovce, koje su toliko slične jedna drugoj, da ih mi obični ljudi ni po čemu ne razlikujemo.

Brinuli su oni o poverenom im stadu u svakom pogaledu. Mora biti na vreme napojeno i sito, a uz to se ne retko priticali i u pružanju prve pomoći u slučaju telenja, prašenja, jagnjenja, ili u slučaju bolesti. U slučaju bolesti, ako svojim znanjem lečenja ne uspeju, brzo izveštavaju vlasnika da obolelo grlo odvede kod veterinara ili kući na lečenje.

Sve je to tako besprekorno funckionisalo iz dana u dan i iz godine u godinu. Mogli su se bojtari, pa i samadovi menjati, ali briga i savcsnost prema stoci ostajala je na visini. Danas, ovako ispričana prošlost izgledaće mlađim pokolenjima neshvatljivom i neprihvatljivom, posebno, kada se zna da se u ovim slučajevima radilo po pravilu o potpuno nepismenim ljudima. Ali osećaj odgovornosti kod njih je bio maksimalno izražen, pa su tu svoju brigu prenosili i na svoje pomoćnike-bojtare.

Nisu samadovi dozvoljavali bojtarima da budu grubi i nemilosrdni prema stoki, da je biju i da je ne napoje na vreme, pa čak da u dugačkom valovu, pojilu za stoku, ne bude dovoljno vode.

Oni su bili grublji prema bojtaru nego stoki. Bojtar bi „izvukao" grdne batine, i to štapom, za bilo kakvu nebrigu o stadu. Posebno su teške batine dobijali, ako su svojim nemarom načinili potricu, za koju će samadov odgovararti poljskim čuvarima „subašama".

Razmišljajući o ovom odnosu čuvara stada prema svojim obavezama i njihova odgovornost prema poverenom poslu, nagoni me da razmišljam i o odnosu odadžije, kojima je poverene stoka i sav živi svet na salašu, mašinisti na vršalici, „bandigazdi" za rad radnika (risara) na vršilici, o privatnim zanatlijama i čuvarima reda, smatram da je u ovome i bila lepota i toplina i iznad svega spokojan život ondašnjeg vremena.

Trebalo je doživeti prijatnu galamu - viku, koju dižu čuvari stada, kada se sele sa jednog, na drugi pašnjak. Putevi uski, a sa jedne i druge strane obrasli izđikalim zelenim stabljikama kukuruza, ili već vlatalom ali još uvek zelenom pšenicom, a čopor stada velik od preko hiljadu grla treba goniti da trčeći prođe tim putem i da ne nanese štetu usevima koji se nalaze pored puta. U tom poslu se angažuju, pored svih bojtara, i žene čuvara stada i njihova rodbina, samo da bi se obezbedio što brži prolaz kroz delove plodonosnih polja kroz koja prolaze seoski putevi. Svako usporavanje kretanja omogućuje pojedinim grlima da skrenu s puta i da udu u kukuruzište, ili pšenicu, a za to se odgovara.

Glavni čuvar-samadov odgovarao bi pred opštinskim čuvarima polja za nanetu štetu pojedinim vlasnicima njiva koje su u blizini puta kojim je prošlo stado. Ovo ipak ne treba shvatiti baš toliko strogo da ni jedna krava nije na brzinu skrenula vratom i zgrabila stabljiku zelenog kukuruza. To su slučajevi, sa kojima se mora računati i njih opravdavaju i sami vlasnici tih njiva, ali je važno da se ne nanese veća šteta.

Uživao sam, i danas mi se duša ispuni radošću, kad se setim kako su polovinom maja seoski kravari terali krdo od hiljadu krava, kumanskim drumom od Novog Bečeja do Bereka. To je skoro neprekidna vika - Hej, ne daj! Eno ode u kukuruz! - dovikuju goniči jedan drugom, upozoravajući na kravu koja se izdvojila iz čopora. Milina je bilo slušati njihove glasne komande - „pujdanje" kerova na krave da ih vrate pre nego što će otići u potricu - u kukuruzište. Još je lepše odzvanjalo kevtanje poluizgladnelih pasa, kako verno i poslušno jure da što uspešnije izvrše zadatu naredbu.

Ta galama nije nikom smetala, čak je bila simpatična i svi smo prosto zastajali da posmatramo prolazak stada i da sa žalenjem, pogledom otpratimo njihovo postepeno nestajanje sa vidika i utihnuće glasova goniča, a iz daljine se još samo čuje lavež i kevtanje pastirskih pasa. Njihov lavež je poslednji odjek odlaska velikog stada seoskih krava na noćište na pašnjake u Bereku.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.