Zavičaj je nezaboravan

Sa velikim zakašnjenjem sam počeo da pišem svoja sećanja i uspomene na zavičaj, kada su poumirali ne samo mnogi meni dragi i poštovani sugrađani, već i najbliži drugovi i prijatelji. Danas, ima još svega nekoliko drugova iz mojih mladalačkih dana, svi ostali su davno umrli. Nekih se često sećam i vazda sam u mislima sa njima, ali to nije nikakva uteha. Osećam se - kako sam to pročitao u jednoj staroj pripovetki - kao ptica koja je zaostala od svog jata. Moje jato je već davno počelo da odleće i odletelo je.

Plug vremena je prešao preko moga lica i na čelu mi je, i ne samo na čelu, ostavio duboke brazde. U tim brazdama je izgleda ipak posejana nada, koja neće više bujati i cvetati, ali će tinjati i ja ću se truditi da još ponešto učinim za zavičaj.

Ove pozne životne godine mi još pružaju mogućnost da se podsetim na ono što je u životu bilo lepo, i da ta sećanja zabeležim i ostavim mladima za nezaborav.

U knjizi, davno preminulog lekara Dr. Dragoljuba Mihajlovića, u kojoj piše svoja sećanja na rodno Vranje, pročitao sam tako lepe reči, koje su mi se duboko urezale u sećanju. Čini mi se da verno iskazuju moja osećanja koja me obuzimaju kad god razmišljam, a posebno kad sednem da pišem o svom zavičaju, te ih zbog toga ovde citiram:

Sreća se u ljudskoj duši izgrađuje od lepih darova kojima nas okružuje svet u kome živimo.

Poznati mađarski pisac Zilahi, u svom romanu „Kad duša zamire" na jednom mestu piše:

Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu.

Ja sam taj skup pripisao zavičaju, jer je on i sve ono što nas je u njemu okruživalo i što se u njemu zbivalo usađivao radost i toplinu. Bio sam   njegovo čedo, njegov slikar i njegov istorik, pokatkad i kritičar nemara ili nedovoljne brige da se sačuva bar ono što se moralo sačuvati da podseća na minula, a tako lepa i topla vremena.

Danas, kada se neko, odluči da pokuša da dočara tu nedavnu prošlost, kao skup utisaka koju je mladost ostavila, tek se tada zamisli i zažali za nestankom mnogo, mnogo onog što nam je pružalo svakodnevnu tihu i skoro neprimetnu radost, a ipak dovoljno snažnu da smo se osečali srećnim i zadovoljnim.

Ta sećanja zvuče kao nekakva topla pesma bogatoj jeseni naših polja ali, našom starošću, i jeseni dragog nam zavičaja.

Spadam u one, koji su davno napustili svoj zavičaj. Često razmišljam o Zilahijevom romanu Kad duša zamire, dela gde iznosi svoj bol zbog zaborava onog gde je mladost proveo i uz šta je rastao i razvijao se.

Kad god se setim njegovih reči postajem tužan. Ne retko sam se radovao, kada mi u prisećanju iskrsne ime našeg davno zaboravljenog sugrađanina, ili neka reč koju nisam čuo još dok sam rastao u zavičaju, umesto da u tome vidim nesreću, da je to uopšte moglo isčiliti iz moga sećanja. Tužno je što sam se, ne samo fizički odvojio od svega toga, već sam im eto i imena i nazive zaboravio. To Zilahi naziva zamiranje duše.

Svaki čovek, još od svojih najmlađih dana, a posebno kasnije, brine o svom dostojanstvu vodeći računa o svakodnevnom ponašanju. Trudi se da pred bližnjima: drugovima, rođacima, komšijama i svim poznatim, pa i pred nepoznatim licima ostavi povoljan utisak. Nije tu, kada su u pitanju dečije godine, samo strah da roditelji ne saznaju nešto ružno o našem ponašanju, već briga da nas drug, komšija i sva okolina prihvati i zavoli kao dobrodušnu i smernu decu i da nam u određenim trenucima priteknu u pomoć, i zaštite od bilo kakve nevolje.

Ovim sam hteo reći, da su na naš život, na našu sreću i zadovoljstvo, pored roditelja i same porodice, posebnog uticaja imali i bliža i dalja okolina - komšije i svi sugrađani, a to je valjda to što nazivamo zavičajem.

Njemu smo toliko dužni da nismo ni svesni, da sve ono što u životu dobro činimo je istovremeno i briga da se zavičaju ne nanese ljaga, da ga našom nebrigom i nemarom ne obrukamo.

Zavičaj je, kao i sama porodica, učinio da postanemo časni i pošteni i pružio nam nebrojene radosti i sve ono što smo u životu lepo doživeli. Ipak je od svega, najlepše ono što nam je mladost ostavila, što nam je dao i što smo poneli iz zavičaja.

Ljudi su svesni sreće, radosti, milošte i lepote uopšte, koje je pružila majka svojom brigom i ljubavlju, pa ipak nema toga koji joj se ma i približno odužio. Deca se majci odužuju brigom i ljubavlju prema svom potomstvu. Sve što čini majka, to je njena čista ljubav, i plemenitost njene duše, ne pomišljajući da time decu zadužuje i da to treba da joj vraćaju. Ona je srećna kad oseti da je deca poštuju i pod starost posećuju i kad može da se pohvali komšijama i bližnjima - imam dobru decu, paze me.

Zavičaj, baš kao i majka ne traži nikakvo vraćanje „duga", ali nema sumnje da se ponosi delima svojih sugrađana ako su ona plemenita i doprinose da se ime zavičaja po dobru pronosi i slavi. Ne mogu svi biti Tesle i Pupini i da ime svoga zavičaja (Smiljana i Idvora) pronesu širom sveta, ali se svi u zavičaju ponose svakim uspehom i dobrim delima svojih sugrađana. I u ovom slučaju, kao što se deca odužuju majkama, najvećim delom, odnosom prema svojoj deci, tako se i zavičaju odužujemo što stvaramo lepote, toplu i zdravu klimu za odgoj novih pokolenja.

Kao što ljubitelji cveća nose cvetak u rupici na reveru od kaputa, tako sam ja moj zavičaj neprekidno osećao da mi je u toj rupici i da me svojim prisustvom, stalno podseća na ponos i dostojanstvo, a iznad svega na ljubav i zahvalnost za sve ono što je, za mene, lepo učinio.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da su grof Lipot Rohonci, grof Karolj Leiningen od Vesterburga i Đula Urban bili novobečejski zetovi oženjeni za unuke spahije Pavla Hadžimihajla?