Zavičaj je nezaboravan

Sa velikim zakašnjenjem sam počeo da pišem svoja sećanja i uspomene na zavičaj, kada su poumirali ne samo mnogi meni dragi i poštovani sugrađani, već i najbliži drugovi i prijatelji. Danas, ima još svega nekoliko drugova iz mojih mladalačkih dana, svi ostali su davno umrli. Nekih se često sećam i vazda sam u mislima sa njima, ali to nije nikakva uteha. Osećam se - kako sam to pročitao u jednoj staroj pripovetki - kao ptica koja je zaostala od svog jata. Moje jato je već davno počelo da odleće i odletelo je.

Plug vremena je prešao preko moga lica i na čelu mi je, i ne samo na čelu, ostavio duboke brazde. U tim brazdama je izgleda ipak posejana nada, koja neće više bujati i cvetati, ali će tinjati i ja ću se truditi da još ponešto učinim za zavičaj.

Ove pozne životne godine mi još pružaju mogućnost da se podsetim na ono što je u životu bilo lepo, i da ta sećanja zabeležim i ostavim mladima za nezaborav.

U knjizi, davno preminulog lekara Dr. Dragoljuba Mihajlovića, u kojoj piše svoja sećanja na rodno Vranje, pročitao sam tako lepe reči, koje su mi se duboko urezale u sećanju. Čini mi se da verno iskazuju moja osećanja koja me obuzimaju kad god razmišljam, a posebno kad sednem da pišem o svom zavičaju, te ih zbog toga ovde citiram:

Sreća se u ljudskoj duši izgrađuje od lepih darova kojima nas okružuje svet u kome živimo.

Poznati mađarski pisac Zilahi, u svom romanu „Kad duša zamire" na jednom mestu piše:

Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu.

Ja sam taj skup pripisao zavičaju, jer je on i sve ono što nas je u njemu okruživalo i što se u njemu zbivalo usađivao radost i toplinu. Bio sam   njegovo čedo, njegov slikar i njegov istorik, pokatkad i kritičar nemara ili nedovoljne brige da se sačuva bar ono što se moralo sačuvati da podseća na minula, a tako lepa i topla vremena.

Danas, kada se neko, odluči da pokuša da dočara tu nedavnu prošlost, kao skup utisaka koju je mladost ostavila, tek se tada zamisli i zažali za nestankom mnogo, mnogo onog što nam je pružalo svakodnevnu tihu i skoro neprimetnu radost, a ipak dovoljno snažnu da smo se osečali srećnim i zadovoljnim.

Ta sećanja zvuče kao nekakva topla pesma bogatoj jeseni naših polja ali, našom starošću, i jeseni dragog nam zavičaja.

Spadam u one, koji su davno napustili svoj zavičaj. Često razmišljam o Zilahijevom romanu Kad duša zamire, dela gde iznosi svoj bol zbog zaborava onog gde je mladost proveo i uz šta je rastao i razvijao se.

Kad god se setim njegovih reči postajem tužan. Ne retko sam se radovao, kada mi u prisećanju iskrsne ime našeg davno zaboravljenog sugrađanina, ili neka reč koju nisam čuo još dok sam rastao u zavičaju, umesto da u tome vidim nesreću, da je to uopšte moglo isčiliti iz moga sećanja. Tužno je što sam se, ne samo fizički odvojio od svega toga, već sam im eto i imena i nazive zaboravio. To Zilahi naziva zamiranje duše.

Svaki čovek, još od svojih najmlađih dana, a posebno kasnije, brine o svom dostojanstvu vodeći računa o svakodnevnom ponašanju. Trudi se da pred bližnjima: drugovima, rođacima, komšijama i svim poznatim, pa i pred nepoznatim licima ostavi povoljan utisak. Nije tu, kada su u pitanju dečije godine, samo strah da roditelji ne saznaju nešto ružno o našem ponašanju, već briga da nas drug, komšija i sva okolina prihvati i zavoli kao dobrodušnu i smernu decu i da nam u određenim trenucima priteknu u pomoć, i zaštite od bilo kakve nevolje.

Ovim sam hteo reći, da su na naš život, na našu sreću i zadovoljstvo, pored roditelja i same porodice, posebnog uticaja imali i bliža i dalja okolina - komšije i svi sugrađani, a to je valjda to što nazivamo zavičajem.

Njemu smo toliko dužni da nismo ni svesni, da sve ono što u životu dobro činimo je istovremeno i briga da se zavičaju ne nanese ljaga, da ga našom nebrigom i nemarom ne obrukamo.

Zavičaj je, kao i sama porodica, učinio da postanemo časni i pošteni i pružio nam nebrojene radosti i sve ono što smo u životu lepo doživeli. Ipak je od svega, najlepše ono što nam je mladost ostavila, što nam je dao i što smo poneli iz zavičaja.

Ljudi su svesni sreće, radosti, milošte i lepote uopšte, koje je pružila majka svojom brigom i ljubavlju, pa ipak nema toga koji joj se ma i približno odužio. Deca se majci odužuju brigom i ljubavlju prema svom potomstvu. Sve što čini majka, to je njena čista ljubav, i plemenitost njene duše, ne pomišljajući da time decu zadužuje i da to treba da joj vraćaju. Ona je srećna kad oseti da je deca poštuju i pod starost posećuju i kad može da se pohvali komšijama i bližnjima - imam dobru decu, paze me.

Zavičaj, baš kao i majka ne traži nikakvo vraćanje „duga", ali nema sumnje da se ponosi delima svojih sugrađana ako su ona plemenita i doprinose da se ime zavičaja po dobru pronosi i slavi. Ne mogu svi biti Tesle i Pupini i da ime svoga zavičaja (Smiljana i Idvora) pronesu širom sveta, ali se svi u zavičaju ponose svakim uspehom i dobrim delima svojih sugrađana. I u ovom slučaju, kao što se deca odužuju majkama, najvećim delom, odnosom prema svojoj deci, tako se i zavičaju odužujemo što stvaramo lepote, toplu i zdravu klimu za odgoj novih pokolenja.

Kao što ljubitelji cveća nose cvetak u rupici na reveru od kaputa, tako sam ja moj zavičaj neprekidno osećao da mi je u toj rupici i da me svojim prisustvom, stalno podseća na ponos i dostojanstvo, a iznad svega na ljubav i zahvalnost za sve ono što je, za mene, lepo učinio.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je Josif Marinković, kompozitor i dirigent rođen u Vranjevu 03. septembra 1851. godine a umro u Beogradu, gde je i sahranjen 13. maja 1931. godine?