Moram se odmah na početku izvinuti čitaocima što u svakoj od mojih knjiga, u kojoj iznosim svoja sećanja, ističem, i možda izgleda da, i prenaglašavam, zavičaj i svoju vezanost za njega. Nemam drugog obrazloženja sem da su dečaštvo i rana mladost i obilje doživljaja koje sam iz tog vremena poneo, presudni u mom staračkom stvaralaštvu. Podneblje, njive, livade i stada na njima, a posebno moji meštani su svet mog skromnog slikarskog i književnog stvaralašta.

U želji da ovom knjigom obuhvatim što više događaja i ličnosti, polazeći od predpostavke da je ona možda poslednja koju objavljujem, preopteretio sa je raznovrsnom tematikom. U želji, da to koliko-toliko sintetizujem, ili bolje reći grupišem, podelio sam knjigu na tri dela. U prvom sam izneo materiju uglavnom memoarske prirode; u drugom istorijsko-istraživački materijal i u trećem delu spomen sa novobečejsko-vranjevačkog groblja. Koliko sam uspeo da time heterogenost obuzdam (uskladim) neka čitaoci ocene.

Sa velikim zakašnjenjem sam počeo da pišem svoja sećanja i uspomene na zavičaj, kada su poumirali ne samo mnogi meni dragi i poštovani sugrađani, već i najbliži drugovi i prijatelji. Danas, ima još svega nekoliko drugova iz mojih mladalačkih dana, svi ostali su davno umrli. Nekih se često sećam i vazda sam u mislima sa njima, ali to nije nikakva uteha. Osećam se - kako sam to pročitao u jednoj staroj pripovetki - kao ptica koja je zaostala od svog jata. Moje jato je već davno počelo da odleće i odletelo je.

Plug vremena je prešao preko moga lica i na čelu mi je, i ne samo na čelu, ostavio duboke brazde. U tim brazdama je izgleda ipak posejana nada, koja neće više bujati i cvetati, ali će tinjati i ja ću se truditi da još ponešto učinim za zavičaj.

Ove pozne životne godine mi još pružaju mogućnost da se podsetim na ono što je u životu bilo lepo, i da ta sećanja zabeležim i ostavim mladima za nezaborav.

U knjizi, davno preminulog lekara Dr. Dragoljuba Mihajlovića, u kojoj piše svoja sećanja na rodno Vranje, pročitao sam tako lepe reči, koje su mi se duboko urezale u sećanju. Čini mi se da verno iskazuju moja osećanja koja me obuzimaju kad god razmišljam, a posebno kad sednem da pišem o svom zavičaju, te ih zbog toga ovde citiram:

Sreća se u ljudskoj duši izgrađuje od lepih darova kojima nas okružuje svet u kome živimo.

Poznati mađarski pisac Zilahi, u svom romanu „Kad duša zamire" na jednom mestu piše:

Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu.

Ja sam taj skup pripisao zavičaju, jer je on i sve ono što nas je u njemu okruživalo i što se u njemu zbivalo usađivao radost i toplinu. Bio sam   njegovo čedo, njegov slikar i njegov istorik, pokatkad i kritičar nemara ili nedovoljne brige da se sačuva bar ono što se moralo sačuvati da podseća na minula, a tako lepa i topla vremena.

Danas, kada se neko, odluči da pokuša da dočara tu nedavnu prošlost, kao skup utisaka koju je mladost ostavila, tek se tada zamisli i zažali za nestankom mnogo, mnogo onog što nam je pružalo svakodnevnu tihu i skoro neprimetnu radost, a ipak dovoljno snažnu da smo se osečali srećnim i zadovoljnim.

Ta sećanja zvuče kao nekakva topla pesma bogatoj jeseni naših polja ali, našom starošću, i jeseni dragog nam zavičaja.

Spadam u one, koji su davno napustili svoj zavičaj. Često razmišljam o Zilahijevom romanu Kad duša zamire, dela gde iznosi svoj bol zbog zaborava onog gde je mladost proveo i uz šta je rastao i razvijao se.

Kad god se setim njegovih reči postajem tužan. Ne retko sam se radovao, kada mi u prisećanju iskrsne ime našeg davno zaboravljenog sugrađanina, ili neka reč koju nisam čuo još dok sam rastao u zavičaju, umesto da u tome vidim nesreću, da je to uopšte moglo isčiliti iz moga sećanja. Tužno je što sam se, ne samo fizički odvojio od svega toga, već sam im eto i imena i nazive zaboravio. To Zilahi naziva zamiranje duše.

Svaki čovek, još od svojih najmlađih dana, a posebno kasnije, brine o svom dostojanstvu vodeći računa o svakodnevnom ponašanju. Trudi se da pred bližnjima: drugovima, rođacima, komšijama i svim poznatim, pa i pred nepoznatim licima ostavi povoljan utisak. Nije tu, kada su u pitanju dečije godine, samo strah da roditelji ne saznaju nešto ružno o našem ponašanju, već briga da nas drug, komšija i sva okolina prihvati i zavoli kao dobrodušnu i smernu decu i da nam u određenim trenucima priteknu u pomoć, i zaštite od bilo kakve nevolje.

Ovim sam hteo reći, da su na naš život, na našu sreću i zadovoljstvo, pored roditelja i same porodice, posebnog uticaja imali i bliža i dalja okolina - komšije i svi sugrađani, a to je valjda to što nazivamo zavičajem.

Njemu smo toliko dužni da nismo ni svesni, da sve ono što u životu dobro činimo je istovremeno i briga da se zavičaju ne nanese ljaga, da ga našom nebrigom i nemarom ne obrukamo.

Zavičaj je, kao i sama porodica, učinio da postanemo časni i pošteni i pružio nam nebrojene radosti i sve ono što smo u životu lepo doživeli. Ipak je od svega, najlepše ono što nam je mladost ostavila, što nam je dao i što smo poneli iz zavičaja.

Ljudi su svesni sreće, radosti, milošte i lepote uopšte, koje je pružila majka svojom brigom i ljubavlju, pa ipak nema toga koji joj se ma i približno odužio. Deca se majci odužuju brigom i ljubavlju prema svom potomstvu. Sve što čini majka, to je njena čista ljubav, i plemenitost njene duše, ne pomišljajući da time decu zadužuje i da to treba da joj vraćaju. Ona je srećna kad oseti da je deca poštuju i pod starost posećuju i kad može da se pohvali komšijama i bližnjima - imam dobru decu, paze me.

Zavičaj, baš kao i majka ne traži nikakvo vraćanje „duga", ali nema sumnje da se ponosi delima svojih sugrađana ako su ona plemenita i doprinose da se ime zavičaja po dobru pronosi i slavi. Ne mogu svi biti Tesle i Pupini i da ime svoga zavičaja (Smiljana i Idvora) pronesu širom sveta, ali se svi u zavičaju ponose svakim uspehom i dobrim delima svojih sugrađana. I u ovom slučaju, kao što se deca odužuju majkama, najvećim delom, odnosom prema svojoj deci, tako se i zavičaju odužujemo što stvaramo lepote, toplu i zdravu klimu za odgoj novih pokolenja.

Kao što ljubitelji cveća nose cvetak u rupici na reveru od kaputa, tako sam ja moj zavičaj neprekidno osećao da mi je u toj rupici i da me svojim prisustvom, stalno podseća na ponos i dostojanstvo, a iznad svega na ljubav i zahvalnost za sve ono što je, za mene, lepo učinio.

Kad god razmišljam o Novom Bečeju i Vranjevu, ja prosto vidim lepote skromnih, ali meni tako dragih, kuća i ulica i naša blagorodna polja i livade. Te livade i pašnjaci nadahnjuju me željom za stvaranjem. Na njima najčešće vidim, u mislima naravno, ergele konja, ili krdo krava, a u daljini obrise salaša na Bereku, onako kako su izgledali u danima moje mladosti. Uživam u tom razmišljanju i divim se tim lepotama.

Treba znati, da su Novi Bečej i Vranjevo u ono vreme (vreme moje mladosti 30-40-tih godina ovog veka) imali 3-4.000 konja, isto toliko, možda još i više, krava i volova, 7-8.000 ovaca, na hiljade svinja, a pticama i njihovoj raznovrsnosti ni onda, a ni danas, nisam u stanju ni da pretpostavim broj.

Ravničarska polja su lepa i bez ergele konja, krda goveda, stada ovaca i jata barskih ptica, ali sa njima ona dobijaju nešto što se više ne može doživeti, niti dočarati, a što se može videti još samo na filmovima snimljenim na velikim prostotranstvima Amerike i Afrike.

U vreme, kada prestanu poljski radovi - druga polovina maja, pa do kraja juna na pašnjacima u ergelama se nađe preko hiljadu konja u Vranjevu, a nešto manje i na pašnjacima Novog Bečeja. Od maja do oktobra je na hiljadu krava na takozvanoj paši na noćište (gde ostaju i danju i noću), a ništa ih manje nije ni na obližnjim utrinama gde se krave muzare ujutro isteruju na pašu, a predveče se vraćaju kući na mužu i noćište. Seoski kravari ujutro, nešto pre 6 sati javljaju se duvanjem u rog, da bi domaćice isterale krave na ulicu i da ih oni oteraju na obližnje utrine na ispašu. Oni to čine uvek u određeno vreme, da bi domaćice pre toga pomuzle krave i obavile još neke poslove i tek onda izvode krave na ulicu da bi ih kravar oterao na pašu.

Kao dete od 5 godina zavideo sam kravaru što ima rog i što duvanjem u njega ovaj daje tako jak i lep zvuk. U vezi sa ovim, ispričaću jednu epizodicu iz moga rano-ranilačkog života, iz tog doba uzrasta. Još od najranijeg detinjstva bio sam ranoranilac. Budio sam se čim zora zarudi i čujem majku da je ustala i počela da obavlja svoje svakodnevne poslove po kući. Majka nije bila oduševljena tom mojom osobinom, jer sam je, ne retko, ometao u njenim velikim jutarnjim obavezama. U ljutnji, imala je običaj da kaže: - „Sad raniš, a kad bude trebalo, onda ćeš čmavati!" Ali ostao sam u tom pogledu, kakav sam bio od najranijeg detinjstva.

U vezi sa mojim ranilaštvom izneću pometnju koju sam izazvao kod domaćica - vlasnica krava muzara, u našem kraju.

Istakao sam da kravar duva u rog tačno u određeno vreme oko 6 sati da bi domaćice isterale krave na ulicu. Ja sam, jednog jutra, kao dete od 5 godina, uzeo tuljac, dok je majka obavljala svoje poslove, izašao na ulicu i seo na stepenište „velikih vrata" kuće moga strica, koja je bila na uglu, i počeo da duvam u tuljac. Moram prethodno objasniti šta je tuljac. Tuljac je gvozdeno ležište u točkovima zaprežnih kola u vidu čelične cevi kroz koju prolazi osovina od kola. Ova cev je dužine oko 30 sm. Ne znam od koga sam čuo, ili sam to sam primetio da se duvanjem u tuljac dobija isti zvuk kao kad kravar duva u rog.

Ja sam još pre 5 sati počeo sa duvanjem u tuljac. Duvao sam na isti način kao kravar samo istrajnije.

Čuvši taj zvuk sve domaćice su, sa puno ljutnje na kravara što je tako poranio, počele da izvode svoje krave na ulicu nepomužene, samo da im ne bi ostale ceo dan u štali, ako kravar ode bez njihovih krava. Žene psuju ulicom kravara, a krave, nenaviknute da su puštene na ulicu sa punim vimenom, unezvereno su lutale, jer se kravar ne pojavljuje da ih otera na pašu.

Ne obazirući se na psovke razljućenih domaćica, što je kravar tako uranio, ja sam istrajno duvao u tuljac, dok jedna od njih pogleda odakle dolazi zvuk roga i u svom čudu-imala je šta i da vidi. Ja, onako mali, sav se napeo, od duvanja ne prestajem, a krave bez kravara lutaju ulicom. Jedna od tako „nakostrešenih" žena pođe prema meni psujući mi i majku i oca, a ja nesvestan šta sam učinio, vidim da ću dobiti batine pobegnem kući i sakrijem se u dvorištu iza slame. One uđoše u naše dvorište i počeše da viču na moju majku. - „Zorka otac te tvoj, što si ga pustila da nas sve poremeti u poslu!"

Majka se pravda da nije ni videla da sam izašao na ulicu, a posebno da nije znala za ta svojstva tuljca.

Nastala je prava muka što kravar neće doći bar za čitav sat, a krave je bilo nemoguće vratiti u dvorišta, jer na to nisu naviknute, pre nego što dođu sa paše.

Nisam nikad razmišljao, dok sam živeo u Novom Bečeju kod roditelja zemljoradnika, o odnosu prema zadacima, pastira-čuvara seoskih stada. Bilo je sasvim normalno i obično kada bi predveče čuvar goveda-samadov, kako smo nazivali glavnog čuvara, otvorio vrata i sa ulice vikao:

- Domaćice, oćel kera? Ima li koga? Kada se neko odazove, on saopštava: „juče se vaša krava Ruža vodila". To je značilo, da od tog dana treba računati kada će se oteliti. Za tu lepu vest Samadov će biti počašćen čašicom rakije i eventualno većim komadom hleba i parčetom slanine. To je tako saopštavao svinjar, čikoš za konje i svaki drugi seoski čuvar stada, o svakoj promeni na konju, volu, ovci i drugoj stoci poverene im na čuvanje.

Mi u tome nismo videli ništa posebno već kao deo svakodnevnih zbivanja u podeli rada i međusobnim odnosima. Nismo smatrali da je velika usluga, kada nedeljom na pijaci (gde su po pravilu svi pastiri prisutni) vlasnik konja, koji se nalaze u ergeli na paši, kaže pastiru:

„ - Hej Simo, vrati mi večeras po bojtaru konje Julču i Laciku." Taj vlasnik je imao tri konja u ergeli, a ova dva su mu potrebna da u ponedeljak ide sa njima na njivu. Samadov to prima kao i svaki drugi zahtev i ispunjava ga tačno po želji vlasnika konja. Bojtar će dovesti konje i zato će biti počašćen sa komadom hleba i parčetom slanine. Niko se nije zapitao, kako taj pastir zna čija je koja krava i njeno ime, od hiljadu krava poverenih mu na čuvanje, ili da čikoš zna ne samo vlasnika, već i ime svakog konja u ergeli.

- Ovo što sam izneo o pastirima imalo je za cilj da otkloni svaku sumnju u istinitost onog što ću o njima i o njihovoj savesnosti tek reći. Za današnju generaciju i za današnje uslove života i odnosa prema radu, ono zvuči pomalo neverovatno čak i teško prihvatljivo, ali mora mi se verovati da iznosim istinu, jer nemam razloga da ulepšavam, ili da veličam nekadašnji život. Želja mi je da ostavim veran dokaz odnosa prema radu i zadacima u ono vreme, koji se po mnogo čemu razlikuje od današnjeg. Ta razlika nije samo kod nas, već je ona u manjoj ili većoj meri u celom svetu, a u Evropi sigurno.

Naime, ta bogatstva stada i ergela sastojala su se iz vlasništva pojedinačnih domaćinstava, što znači da je od hiljadu krava, koje se nalaze u čoporu, najmanje vlasništvo 700-800 domaćinstava. Isto, ili bar slično je i sa ergelom konja. Nešto je razlika u volijama gde su samo volovi, a tu njihov broj treba deliti sa 4, jer je toliko najmanje iz jednog domaćinstva, pa se tako može dobiti broj domaćinstava koji imaju svoje volove u voliji. Kod ovaca je drukčija situacija. Tu u čoporu od 150 komada može se računati da je najmanje 10-15 vlasnika. Možda ćete se, dragi čitaoci, začuditi zašto se zadržavam na ovako, na izgled, beznačajnim detaljima, ali kada kažem da je pastir - samadov, poznavao svaku kravu, svakog konja, svaku ovcu, onda će to izgledati neshvatljivo, ali to je bila prava istina. Dovoljno je da se bilo šta pojedinoj kravi ili konju desi, samadov lično, ili po bojtaru (svom pomoćniku) izveštava vlasnika. Tako je svinjar ili čobanin znao čije je koje svinče, ili čija je koja ovca.

Ne samo da su poznavali svaku kravu, svakog konja, već i vlasnike svake ovce, koje su toliko slične jedna drugoj, da ih mi obični ljudi ni po čemu ne razlikujemo.

Brinuli su oni o poverenom im stadu u svakom pogaledu. Mora biti na vreme napojeno i sito, a uz to se ne retko priticali i u pružanju prve pomoći u slučaju telenja, prašenja, jagnjenja, ili u slučaju bolesti. U slučaju bolesti, ako svojim znanjem lečenja ne uspeju, brzo izveštavaju vlasnika da obolelo grlo odvede kod veterinara ili kući na lečenje.

Sve je to tako besprekorno funckionisalo iz dana u dan i iz godine u godinu. Mogli su se bojtari, pa i samadovi menjati, ali briga i savcsnost prema stoci ostajala je na visini. Danas, ovako ispričana prošlost izgledaće mlađim pokolenjima neshvatljivom i neprihvatljivom, posebno, kada se zna da se u ovim slučajevima radilo po pravilu o potpuno nepismenim ljudima. Ali osećaj odgovornosti kod njih je bio maksimalno izražen, pa su tu svoju brigu prenosili i na svoje pomoćnike-bojtare.

Nisu samadovi dozvoljavali bojtarima da budu grubi i nemilosrdni prema stoki, da je biju i da je ne napoje na vreme, pa čak da u dugačkom valovu, pojilu za stoku, ne bude dovoljno vode.

Oni su bili grublji prema bojtaru nego stoki. Bojtar bi „izvukao" grdne batine, i to štapom, za bilo kakvu nebrigu o stadu. Posebno su teške batine dobijali, ako su svojim nemarom načinili potricu, za koju će samadov odgovararti poljskim čuvarima „subašama".

Razmišljajući o ovom odnosu čuvara stada prema svojim obavezama i njihova odgovornost prema poverenom poslu, nagoni me da razmišljam i o odnosu odadžije, kojima je poverene stoka i sav živi svet na salašu, mašinisti na vršalici, „bandigazdi" za rad radnika (risara) na vršilici, o privatnim zanatlijama i čuvarima reda, smatram da je u ovome i bila lepota i toplina i iznad svega spokojan život ondašnjeg vremena.

Trebalo je doživeti prijatnu galamu - viku, koju dižu čuvari stada, kada se sele sa jednog, na drugi pašnjak. Putevi uski, a sa jedne i druge strane obrasli izđikalim zelenim stabljikama kukuruza, ili već vlatalom ali još uvek zelenom pšenicom, a čopor stada velik od preko hiljadu grla treba goniti da trčeći prođe tim putem i da ne nanese štetu usevima koji se nalaze pored puta. U tom poslu se angažuju, pored svih bojtara, i žene čuvara stada i njihova rodbina, samo da bi se obezbedio što brži prolaz kroz delove plodonosnih polja kroz koja prolaze seoski putevi. Svako usporavanje kretanja omogućuje pojedinim grlima da skrenu s puta i da udu u kukuruzište, ili pšenicu, a za to se odgovara.

Glavni čuvar-samadov odgovarao bi pred opštinskim čuvarima polja za nanetu štetu pojedinim vlasnicima njiva koje su u blizini puta kojim je prošlo stado. Ovo ipak ne treba shvatiti baš toliko strogo da ni jedna krava nije na brzinu skrenula vratom i zgrabila stabljiku zelenog kukuruza. To su slučajevi, sa kojima se mora računati i njih opravdavaju i sami vlasnici tih njiva, ali je važno da se ne nanese veća šteta.

Uživao sam, i danas mi se duša ispuni radošću, kad se setim kako su polovinom maja seoski kravari terali krdo od hiljadu krava, kumanskim drumom od Novog Bečeja do Bereka. To je skoro neprekidna vika - Hej, ne daj! Eno ode u kukuruz! - dovikuju goniči jedan drugom, upozoravajući na kravu koja se izdvojila iz čopora. Milina je bilo slušati njihove glasne komande - „pujdanje" kerova na krave da ih vrate pre nego što će otići u potricu - u kukuruzište. Još je lepše odzvanjalo kevtanje poluizgladnelih pasa, kako verno i poslušno jure da što uspešnije izvrše zadatu naredbu.

Ta galama nije nikom smetala, čak je bila simpatična i svi smo prosto zastajali da posmatramo prolazak stada i da sa žalenjem, pogledom otpratimo njihovo postepeno nestajanje sa vidika i utihnuće glasova goniča, a iz daljine se još samo čuje lavež i kevtanje pastirskih pasa. Njihov lavež je poslednji odjek odlaska velikog stada seoskih krava na noćište na pašnjake u Bereku.

Strana 1 od 17

Sadržaj

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak