Grad na Tisi

Velika banatska ravnica razlila se kao more, od Dunava, Tise i Moriša, do Karpata u Rumuniji. U toj nepreglednosti polja i livada razasuta su sela i gradovi, slični jedni drugima, baš kao što su i banatska polja u okolini Novog Bečeja, slična onima kod Kikinde, Pančeva, Temišvara, ili u bilo kom kraju Banata.

Dosadna jednoličnost - pomisliće oni koji nisu živeli u ravnici. Ali, nije tako. Pogled i čitavo ljudsko biće se odmara jer širina koja se pruža na sve četiri strane ispunjava čoveka osećanjem slobode.

Ko zna da li će se sa ovom tvrdnjom složiti oni koji su rođeni i živeli u brdima? Ipak, neka se podsete na doživljaje i osećanje iz njihovih planinskih krajeva. U kotlini nisu nikad osetili slobodu širine, već su uvek nekako pritis­nuti. Tek kada se popnu na vrh brda, pa sa njega bace pogled, tada se javlja veselost, koja ispunjava čoveka kada vidi ili doživi nešto lepo. Beskraj vidika pun raznolikih boja pruža ta osećanja. Svoj smisao planinarenje nalazi baš u tome, da se u širini vidika doživi osećaj snage i slobode.

U banatskoj ravnici, gde god da se pogleda, vidi se pun horizont, ili kako to narod naziva "gde se spaja nebo sa zemljom".

Nepregledna polja, u proleće izgledaju kao tepih zelene osnove, išaran žutim cvetom repice i poljskim cvećem opojnog mirisa, koji mami rojeve i ro­jeve pčela. Tu su šare izniklih redova šećerne repe i nešto višim, ali u to vreme još uvek niskim, tamnozelenim stabljikama kukuruza. Sve je to začin­jeno, ne zna čovek da li lepšim šarenilom boja, mirisom poljskog cveća i ze­lenila, ili cvrkutavom pesmom ševa koja se ovde odavno odomaćila. Vesela ševa kao da želi svakom posetiocu ovih polja da dočara svu lepotu ravnice i blagodeti prirode. Lebdeći skoro na jednom mestu, lepršajući svojim nestašnim krilima, ona kao da ne voli da peva u zalud. Uvek će se sa svojom pesmom naći visoko iznad glava zemljoradnika, pa i slučajnog posetioca tih bogatih njiva, prvima da svojom muzikalnošću olakša inače naporan posao, a druge da razgali i opčini.

Svežina zelenila i miris kamilice i drugog cveća menjaju ritam disanja. Diše se sporije, ali dublje - punim plućima. Poj ševa je dalji podsticaj za uživanje u bogatstvu prirode i opšta razdraganost koja obuzima celo čovečje biće i budi samo najlepše misli o lepoti života.

Umesto zelene osnove tepih polja leti dobija boju zlatnog okera, ali sada ukrašen još lepšim šarama toplih boja rascvetalog suncokreta i hladnozelenom bojom, sada već izđikalih, jedrih stabljika kukuruza. Sela i gradovi obrasli zelenilom drveća po ulicama i voća po baštama iz kojih izviruju šiljati zvonici crkava, deluju kao reljef na tepihu plodnih polja.

Znam da je ovo samo pokušaj da se dočara lepota i blagorodnost ba­natske ravnice. Zato ću se poslužiti rečima čuvenog mađarskog pesnika Petefija:

"Ravničarska polja, srce mi vas slavi,

Duša mi se s vama najradije bavi,

Ona strma strana s planinam i goram,

Knjiga j' koju stalno prevrtati moram,

Al' ti, ravnice, kad god sam te gledn'o

Činiš mi se uvek pismo otvoreno,

Oči, srce, duša lako t' proučiše,

Prem u tebi mnogo, vrlo mnogo piše..."

Prava je istina, koju, na primer, o mačvanskoj ravnici piše književnik Janko Veselinović: "Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu... A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja.''

Za isticanje lepote banatske ravnice poslužiću se i legendom - neke zem­lje na istoku - koja priča o jednom divnom cvetu čija se mirisna krunica ot­varala samo čoveku koji je za njega, pored istinskog divljenja, imao i tople ljubavi. Tako se i ravnica otvara, sa svom svojom blagorodnošću, samo onima u čiju privrženost se uverila i samo oni te lepote doživljavaju i u punoj meri osećaju.

Svi oni koji su rođeni i odrasli u ravnici, a iz nje otišli u druge krajeve, pri svakom ponovnom susretu sa njom, doživljavaju posebnu radost.

Novi Bečej se nalazi u jednom takvom lepom ravničarskom kraju. Svojim središnim delom grad je oslonjen na levu obalu Tise. Sva obala reke je, baš na tom delu, obrasla visokim topolovim šumarcima. Tu su i stare, kvrgave vrbe koje svojim prolećnim i jesenjim mirisom opčinjavaju šetače na lepom keju pored Tise. Nešto malo severnije od centra grada, između nasipa i samog korita reke, prostirala se šuma stoletnih topola i hrasta. Novobečejci su je nazivali "Gradište". Šuma se protezala do razvalina starog grada čije su se zidine mogle lepo videti kada Tisa opadne.

Od Tise, čije priobalne šume izdaleka deluju kao visoka brana koja sprečava širenje u pravcu zapada, Novi Bečej se zato prema istoku pružio u dužini od nekoliko kilometara. Svojim širokim i pravim ulicama, obraslim du­dovima i bagremom, svojim baštama punim voćaka, deluje kao velika šuma iz koje vire četiri različita zvonika novobečejskih crkava i ne mnogo lep, ali prilično visok vatrogasni toranj.

Šume na obali Tise kao da natkriljuju centar ili kao da su one prosule Bečej po nepreglednoj ravnici. Što se više od njih udaljuje, spuštajući se u blagom padu, jer su kuće na periferiji niže, Bečej kao da postupno iščezava u beskraju ravnice.

Prostor koji zauzimaju Novi Bečej i Vranjevo je veliki, čak i za ravničarske prilike. Široke i prave ulice sa obaveznim drvoredima, velikim dvorištima i još većim baštama čine da se u pravcu sever-jug pružaju u dužini od preko četiri kilometra, a od Ljutova pa do kraja Novog Sela, u pravcu zapad-istok čak i preko pet kilometara. Zamori se čovek kad treba peške da ode sa jednog na drugi kraj.

Ulice, one na periferiji do nekle se razlikuju od onih bližih centru. Kuće su manje, od naboja, pokrivene trskom, skoro su istovetne, a naročito u onim ulicama gde je u to vreme stanovao mađarski živalj. To su bile belo okrečene kuće, sa dva, a ne retko i tri prozora sa ulice. Zabat je po pravilu bio od dasa­ka i katranom obojen u crno. Te ulice su se još po nečem razlikovale od onih bliže centru. One su, po pravilu, zauzimale sličan prostor, ali je odnos dvorišta i bašta obrnut. Domaćinstvima u tom kraju nisu bila potrebna velika dvorišta, ali im je veća bašta dobro došla za gajenje povrća i voća jer druge zemlje nisu imali, a imali su malo stoke, živine, eventualno i po jedno svinče.

Ulice bliže centru imale su nešto drukčiji izgled. Kuće su bile, ne samo veće, nego i međusobno različitog izgleda. U tim ulicama bilo je vrlo lepih kuća - takozvanih -"prekih" sa celom dužnom fasadom sa ulice. One su bile i dekorativne zbog lučnih i trouglastih frontona iznad prozora i "velikih" vrata. Te kuće su pripadale imućnijim zemljoradnicima i dvorišta su im bila veća nego u perifernim ulicama. Zato su bašte bile manje, pa ipak je i u tim ulica­ma svaka kuća imala baštu, sa voćem i povrćem. Oko kuća, u samom dvorištu, u delu neposredno ispred zgrada postojale su male baštice sa cvećem, što je ostavljalo prijatan utisak na svakog ko prvi put dođe u kuću. Dvorišta su bila velika, jer je bilo potrebno u njima smestiti stočnu hranu: kukuruzovinu, slamu, plevu. Zatim, u tim dvorištima su i druge zgrade pored stambenih, štale, svinjci, torovi za ovce, razne šupe za smeštaj kola, mašina i drugih oruđa za rad.

U tim dvorištima nije izostao ni golubinjar, koji je bio više ukras kuće i dvorišta, nego što je pružao ekonomsku korist domaćinstvu. Golubinjari su u pojedinim dvorištima bili mala umetnička dela drvorezačke veštine, na kojima se zaustavljao pogled svakog prolaznika. Veći golubinjari stajali su na dva visoka drvena stuba, a manjem je bio dovoljan i jedan koji je na vrhu imao još dva podupirača u vidu rašlji. Domaćin se brinuo o golubovima, jer je to bio izraz i nekog vida plemenitosti, pa ih je štitio od mačaka, pacova i drugih ulj­eza koji bi se mogli uz stubove popeti i hvatati golubove. Čuvali su ih tako što su na stubove, na kojima se nalazio golubinjar navlačili stari lonac ili se stub najednom delu oblagao limom.

Dvorišta su bila slična jedno drugom, iako su se kuće po svom izgledu i boji razlikovale. Pored bele boje koja je manje-više preovladavala, u ulicama bliže centru mogle su se često videti kuće žute, zelene, sive i blago plave boje.

Ulice, kako one na periferiji, tako i ove bliže centru, imale su trotoare popločane ciglama, a pet-šest ulica u samom centru, imale su trotoare od as­falta. Kolovozi su bili preko leta puni prašine, a od jeseni do proleća blatnjavi. Tada se njima mogla kretati samo zaprežna vozila i to, ako su ih vukli dobri i jaki konji, jer su samo oni bili u stanju da po takvom blatu vuku teret.

Blato i voda po jarkovima, koji su bili između trotoara i kolovoza, pružali su vrlo ružnu sliku. Na pojedinim delovima ulica voda je prekrivala i kolovoz i tu ostajala do proleća. Po ulicama su se gegale guske koje su koristile ulične vode za svoju svakodnevnu zabavu, stvarajući pri izlasku iz vode pravu ka­ljugu. Gusaka je tada u bilo mnogo. Guščije perje bilo je na ceni, jer su udavače, pored dukata i nameštaja, nosile i po dvanaest perjanih jastuka i nekoliko "dunja", što je zahtevalo velike količine perja. Tada se smatralo da je "sprema" udavača bila utoliko bogatija, što je imala više jastuka.

Guske su gajene i zbog velike potrošnje guščijeg mesa i masti, a naročito džigerice. Novobečejski Jevreji su uglavnom "trošili" guščije meso i mast. Kupovali su kljukane guske od kojih su, pored mesa, dobijali i mast, a posebno je bila česta poslastica na njihovoj trpezi guščija džigerica. Seljanke su pri kljukanju gusaka kukuruz solile, jer je to navodno uticalo na rast džigerice. Stoje guska imala veću džigericu utoliko se lakše dolazilo do stalnih kupaca i tako su kljukanice nalazile sigurniju prođu.

Leti je i Tisa korišćena za gajenje gusaka, pa su se mogla na sve strane videti jata gusaka gde plivaju rekom. Vrlo često se dešavalo da ih nasred reke presretne neki brod i tada redovno bude po koja mrtva.

Takav Novi Bečej, u najvećem delu sa širokim ulicama, sa prizemnim zgradama i letnjim putevima, nije se razlikovao od svih drugih mesta u Banatu.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.