Laza Lalić – Džebrak

Laza Lalić - Džebrak bio je svojevrstan boem, koji je sve svoje slobodno vreme provodio u kafani, ali ga nije uvek straćio u bezvredne priče i viceve. Bio je vrlo snažan, visok i ugojen. Imao je oko 140 kilograma, bio je vrlo strog, ali je retko to zloupotrebljavao.

U mladim godinama bio je angažovan u radu sa seoskom omladinom. Pripremao je priredbe i režirao mnoge pozorišne komade i skečeve. Za sve veće praznike pripremane su priredbe u koje je Laza unosio svu svoju snagu da bi sa primitivnim i ne retko potpuno nepismenim ljudima spremio neki pozorišni komad. To je zahtevalo mnogo napora, česta ponavljanja uz veliku koncentraciju, što je u uslovima kakve je pružala kafana Nove Trbića u Vranjevu bilo teško obezbediti. Laza je u interesu mira i pune koncentracije, da bi se naučila određena uloga, znao i da ošamari, da prekine sa radom, ali ne za dugo, dok ljutnja ne prođe. To znači da će već sutra nastaviti započeti posao, ali sada još sa više žara i elana.

Rekao sam da je bio snažan, ali nije pravio scene i nerede pa ni u pi­janom stanju. Voleo je društvo, pa mu se sav žrtvovao. Kafane je neumorno posećivao, znao je u njoj da provede celu noć, da ujutru ode na posao i da posle završetka radnog vremena nastavi opet u kafani. Radio je kao predradnik u novobečejskoj fabrici cigle i crepa, današnji "Polet".

Bio je uzdržljiv, a ispade i sukobe sa društvom nije imao, mada se mora istaći da su svesni njegove snage ljudi čak i u pijanom stanju izbegavali kavgu u kafani kada je Laza prisutan.

Pravdoljubivost je bilo ono što ga je posebno krasilo. Znao je da stane u zaštitu slabijih iako bi time sebe izložio osudi, ili drugim neprijatnostima. Sećam se jednog takvog slučaja. Na fudbalskoj utakmici između novobečejskih i kumanskih fudbalera, koja je odigrana na novobečejskom vašarištu. Deca su po završetku utakmice dobacivali Kumančanima ua, ua, a jedan kočijaš koji je vozio navijače iz Kumana počeo je bičem da šiba decu. Mnogi su to posmatrali i rečima osuđivali kočijaša. Ponavljam, samo rečima. Laza je, međutim, izašao na sred puta, digao ruku i zaustavio kola. Iako su kola bila puna navijača, Laza je prišao kočijašu, bez ikakvog objašnjenja svom svojom teškom rukom, na opšte iznenađenje u kolima, prilepio mu šamarčinu i reče: "Ajd sad požuri da stigneš one ispred sebe." Niko nije pokušao da reaguje, a Laza nije o tome ni razmišljao već mu je samo bilo pred očima to da je kočijaš nemilosrdno šibao decu.

Lazino boemstvo i spremnost za šalu izbijali su iz svakog njegovog gesta. Svojom pojavom i načinom oblačenja izazivao je pritajeni smeh, jer se njemu niko nije smeo podsmevati. Preko leta obučen u belo, takozvano buretsko odelo sa belim slamnim šeširom na glavi koji bi se mirne duše mogao nazvati šeširićem, jer je tako malen izgledao na Lazinoj okrugloj i krupnoj glavi. Odelo mu je uvek bilo ležerno širokih pantalona, a sako raskopčan, što je sve odavalo utisak komotnog čoveka. Cigaretu je stalno imao u ustima, zalepljenu na levoj strani donje usne. Njegov izgled i svaka njegova reč, ili gest imali su takvog efekta da se okolina pretvara - kako se to kaže - u oko i uho, da bi što potpunije doživeli ozbiljne priče, a u osnovi šale i viceve.

Lazi nije trebala posebna prilika da unese vedrine u društvo. On je to činio svuda i na svakom mestu i kad ćuti. Doživeo sam putujući vozom za Zrenjanin, onim jutarnjim, u kome je uvek gužva, da Laza i u takvim uslovima napravi šalu koja je i pored guranja i stajanja na jednoj nozi kod svih putnika, izazvala dugotrajan smeh.

Ušli su putnici u voz i voz je krenuo. Jedna mlada seljanka, ispraćajući nekog svog, koji je već u vozu, ide pored voza i još uvek neumorno priča, zaneta time da iskoristi i poslednji trenutak za razgovor sa gošćom koju je is­pratila. Laza promoli glavu kroz prozor i obraća se toj seljanci što trči pored voza: "Jel! Jel! Ti ostaješ tu u Bečeju?" Seljanka računajući da ima nekom nešto važno da poruči, onako predusretljiva potrči za vozom kako bi bolje čula poruku odgovara: "Da, da, reci." Laza mirno dovikuje "Ja neću, ja idem u Bečkerek."

Humor ga nije napuštao ni u najtežim danima života, kada je kao težak srčani bolesnik, umesto da leži, dane provodio u društvu u kafani. Tada je ređe pričao, ali je sa posebnom pažnjom slušao druge. To je doduše bila njegova osobina i ranije. Znao je pažljivo da sluša, mirno da priča, da pres­tane u pravom momentu, kada nema šta naročito da kaže. Pružao je priliku svima u društvu da svojim pričama dođu do izražaja. Bio je nenametljiv, oz­biljnog ponašanja. Možda je takvo ponašanje bilo prividna posledica njegove korpulencije, ali svima onima koji su ga manje poznavali ulivao je respekt.

Dođe iz bolnice i pravo sa stanice u bife. Pitaju ga: "Odakle, Lazo?" - "Iz bolnice". Treba da drži dijetu, ali vidi u vitrini krmenadle, pečene džigerice, švargle, džigernjače, a on samo pruža prst i kaže: "Od ovog jedno, od ovog, i tako redom. Stojeći pojede, pozdravi se i ode. Nema Laze posle toga čitav mesec dana. Kad dođe pitaju ga, gde si ti Lazo? a on odgovara: "Pa ja opet iz bolnice." Svi iznenađeni pitaju ga kad je otišao? On kaže: "Odmah ujutro posle one večere u bifeu."

Moj poslednji susret sa njim bio je na putu železničke stanice do centra Novog Bečeja. Ja sam dolazio iz Beograda, a on kao težak srčani bolesnik iz bolnice iz Zrenjanina. Umesto da ode kući i legne, on pravo u kafanu da vidi šta ima novog, šta se desilo za tih desetak dana dok je bio u bolnici, da čuje druge i da kaže svoje, ali ne muke i bolove, već šale.

Tako putujući autobusom od stanice do centra ispričao mi je doživljaj рге odlaska u bolnicu: "Došla kod mene dva gosta iz Melenaca. Znam da treba nečim da ih poslužim, ali nemam čime. Nemam jela, pa ni pića. Pomislim, da u takvim prilikama može da me izvuče iz nezgodne situacije šala. Zapitam ih, momci, da li vi znate da vučete na nategaču?" (to je tikva pomoću koje se vadi piće iz bureta). Obojica odgovoriše u glas da znaju. - Ja im pokažem nategaču, koja se nalazila na onoj našoj seoskoj peći, dam im bokal sa stola, pa im kažem, "Eno ono bure u kuhinji, pa navuci malo vina."

Ode jedan od njih, stavi nategaču u bure, a drugi kraj u usta pa poče da vuče, ali nikako da dođe do vina. Duva on kroz nategaču, misleći da je vino na dnu bureta, ali vina nema. Zadrma bure i tek pošto se uveri da je bure prazno, obraća mi se iz kujne - Lazo, pa ovde nema vina! - Laza mu odgovara - pa nema. Pa kako da navučem?

On njemu - onako kako to obično opsuje - Pa kad bi bilo vina znao bih i ja da navučem, te ne bih dao tebi, ali navuci ti kad nema.

Ne mogu smatrati da sam ovim što sam napisao o Lazi ni približno izneo njegovu snagu, humor, vedrinu, a posebno sreću koju je on na svojstven način sebi priuštio.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.