Petar Sekulić

Petar Sekulić je bio trgovac manufakturnom robom, kako sam ga već opisao. U odnos prema pomoćnicima unosio je humor i šalu, ali na prvom mestu rad i predusretljiv odnos prema mušteriji. Možda je ta predusretljivost bila često i prividna, ali nijedna mušterija nije smela napustiti radnju nezado­voljna. Bez obzira što će tek kad stigne kući primetiti da je i prevarena, bilo što je platila visoku cenu, ili joj je zakinuto na meri, ali iz radnje je morala izaći mirna i zadovoljna. Scene koje bi eventualno mušterija pravila u radnji značile bi gubitak u pazaru, jer sve druge mušterije napuštaju radnju samo da ne bi bili svedoci svađa.

Odnos u trgovini Petra Sekulića među pomoćnicima, kao i njihov odnos sa vlasnikom, bio je pun vedrine i u predahu dan se odvijao u takvom raspo­loženju. Predmet šala bili su svi od reda: zaposleni, mušterije, ulični prolazni­ci, ali najčešće su ipak to bili Pera Štrba, zaposlen kao pomoćnik i vlasnik radnje Pera Sekulić, koga su svi pomoćnici i šegrti zvali gospodar. Obojica su ne samo prihvatili te šale kao bezazlene, nego su često namerno svojim pos­tupcima davali povod za zbijanje novih šala i viceva. To su oni činili sa po­sebnim uživanjem, a naročito su bili srećni kada je ta šala bila prepričavana od drugih, što je posebno imponovalo Peri Štrbi.

Iskusni trgovci, ne samo Pera kao vlasnik radnje, već i sva četiri pomoćnika bili su dobri psiholozi. U većini slučajeva znali su da li određena mušterija stvarno želi da kupuje, ili je samo ušla da "pretrese" rafove. Mnoge mušterije su i lično poznavali, pa prema svakoj odrede i svoje ponašanje. U cilju skretanja pažnje, onom koji se primio da odnosnu mušteriju posluži, na loše osobine mušterije, usvojili su neke posebne izraze, koji su imali važno značenje i predstavljali upozorenje za čitav personal radnje.

Tako je na primer, izraz "lauf mas" značio "Pazi, ova krade!" ili "one nikl", znači da se dotična mušterija mnogo pogađa i da ne mogu postići željenu cenu. U takvim slučajevima se krade na meri, i tako kompenzira zarada izgubljena niskom cenom. Izraz "one nikl" je prevod sa nemačkog - bez nikla, znači da pri merenju drvenim metrom, koji je na krajevima imao metalni deo dužine 2 cm na svakom kraju, robu meri bez tih metalnih delova, a što u stvari znači umesto metra daj 96 cm.

Postojali su i drugi izrazi, na primer, za mušteriju koja samo pretresa rafove a ne kupuje, ili za mušteriju koju treba sa posebnom pažnjom poslužiti itd.

Koliko god je vlasnik radnje, gospodar Pera, bio ljubazan i predusretljiv prema mušterijama, toliko je malo snage i strpljenja pokazivao prema trgo­vačkim putnicima, naročito prema onima nametljivima, a takvi su, po pravi­lu, bili svi. Kako ih vidi on postaje nervozan, vrpolji se i nastoji da se na neki način izvuče iz radnje, a da tog putnika preuzme neki od pomoćnika. Putni­ci su znali da bez gospodara nema posla, pa nisu tako lako ispuštali priliku da bi napravili posao. Zbog toga je Pera nastojao, kad god je to mogao, da prosto pobegne od njih.

Kada u radnji nema mušterija, uvek je neki od pomoćnika stajao na vratima radnje, da bi mušteriju, koja iz bilo kog razloga zastane ispred izloga, tako reći uvukao u radnju da pazari. Tako jednom prilikom, pomoćnik koji se nalazio na vratima, spazi da dolazi jedan od poznatih "daveža" trgovačkih put­nika pa brzo vikne gospodaru: "Gospodaru, evo dolazi putnik ..." Nemajući vremena da pobegne iz radnje, Pera se zavuče ispod tezge, računajući da će putnik, kada čuje da gospodar nije tu, brzo otići.

Pomoćnici uvek spremni za šalu, umesto da se što pre oslobode putnika, oni ga namerno zadržavaju, da bi gospodar bio što duže ispod tezge. Letnje doba, vrućina, a gospodar onako "skupljen" ispod tezge zamoren iznerviran, što pomoćnici zadržavaju putnika, jedva dočeka da ovaj napusti radnju. Čim je onako stenjući preznojen izašao ispod tezge počne da psuje pomoćnike nazivajući ih svakojakim pogrdnim imenima, kako oni nisu ljudi, i kako on plaća neprijatelje koji mu rade o glavi. Oni prividno ozbiljni brane se i izgovaraju, da ih je gospodar učio da prema svima budu strpljivi i ljubazni, pa ni ovom prilikom nisu mogli, ni smeli da drukčije postupe. Vidi Pera da se sa njima ne može nositi, naiđe u međuvremenu mušterija, i on vrlo brzo zaboravi
sve što se zbilo.

Poučen valjda tim slučajem, a i sve češćom pojavom da mušterije traže kupovinu na veresiju, naredi on da se na jednom delu radnje, bliže kasi, napravi platnena zavesa koja je u vidu paravana visila od tavana do poda. Iza te zavese se Pera najčešće zaklanjao, kad je video da je došla mušterija koja će da traži veresiju.

Jednom prilikom se tako sakrio iza te zavese od jednog trgovačkog put­nika. Kako je putnik ušao u radnju, a pomoćnici će svi u glas da je gospodar otputovao za Bečkerek (Zrenjanin). Vajka se putnik što nema sreće, a jedan od pomoćnika rukom pokazuje putniku na gospodareve cipele koje vire ispod zavese. Putnik, shvatajući o čemu je reč zapita - kad je gospodar otišao i kad će se vratiti? Kad je čuo neubedljiv odgovor vrteo se još malo po radnji, pa će na kraju pri polasku reći - "Pozdravite mnogo Gospodara i recite mu da sam dolazio i da sam mu preporučio da sledeći put kad pođe u Bečkerek ponese i svoje noge".

U periodu velike privredne krize 1929-1933. godine, mnogi radnici koji su ranije nalazili posla van Novog Bečeja ostali su bez posla. U zimskom periodu da bi prehranili porodicu bavili su se pletenjem korpi od vrbovog pruća. Te korpe su otkupljivali skoro svi imućniji trgovci po vrlo jeftinim cenama - 2 din po komadu. Leti ili u ranu jesen, pre berbe kukuruza, trgovci su korpe prodavali u krajevima gde nema vrbe, što je bio dodatni izvor zarade van redovnog trgovanja u radnjama.

Pored ostalih i Petar Sekulić je otkupljivao korpe od bečejske sirotinje, s tim da su korpe lagerovane u njegovoj kući koja je imala veliko dvorište i na­lazila se u blizini Novobečejskog manastira. Radnik - korpar donese korpe u radnju; Pera se pogodi i uputi ga kući, a svojoj ženi pošalje cedulju koliko treba da isplati za određeni broj korpi.

U takvoj učestaloj praksi i supruga Pere Sekulića, koja se zvala Jelena, inače vrlo stroga žena, pa su je zbog toga pomoćnici u radnji u šali zvali "Mala Antanta", a tako se zvao Savez između Jugoslavije, Rumunije i Čehoslovačke. Taj naziv za svoju ženu prihvatio je i sam Pera koju je, u njenoj od­sutnosti, naravno, pred svojim personalom i on tako zvao.

Jednog dana kupi Jelena dvadesetak korpi. Kako nije znala kako se kreću cene ona je u mesto dva, platila dva i po dinara, tj. onoliko koliko je rad­nik - korpar tražio. U to vreme to je bila značajna razlika, a na nju je naročito bio osetljiv trgovac kova Pere Sekulića. Doduše, tu je svako osetljiv, a trgovci još i više, jer se ne radi samo o plaćanju više nego što je trebalo, već je u pitanju zataivanje trgovačke sposobnosti i veštine. U slučaju Pere Seku­lića je posebno značajno to što se platilo više nego što se smelo platiti.

Kada je Pera došao na ručak, supruga Jelena, sva važna, da mu stavi na znanje da i ona može da trguje, ispriča mu da je kupila 20 korpi. Kad je Pera čuo koliko je platila, preseo mu je ručak. Ali, kako je ona bila razdražljiva žena, nije smeo to svoje nezadovoljstvo da iskali na njoj, već čim je popodne otvorio radnju, sav očajan ispriča pomoćnicima - "Zamislite, momci ona moja "guska" kupila korpe i molim vas lepo platila 2,5 dinara po komadu. Pa da je kupila 3-4 komada, već 20". - Pomoćnici ga teše i saučestvuju u njego­vom bolu, ali ne za dugo.

Došle mušterije, Pera zaboravio na korpe i počeo vrlo živahno da ubeđuje mušterije za kupovinu robe. U međuvremenu jedan od pomoćnika - pošto je poslužio mušteriju, zapakovao robu - viče, jer je to bio običaj, da na sav glas kaže koliko odnosna mušterija treba da plati - Gospodaru, kasa 4 korpe! - što je značilo da je pazar iznosio 10 dinara. To je kod svih prisutnih izazvalo gromoglasan smeh, a gospodara podsetilo na njegovu muku koju je za trenutak zaboravio, pa počeo da psuje i galami: "Zlotvori, a ne ljudi, i dokle ću je to da trpim..." No, u poslu se sve to zaboravilo, pa su odnosi opet ostali kao i ranije, puni vedrine i dobrog raspoloženja.

Kao bogat trgovac udao Pera svoju jedinicu ćerku za sreskog podnačelnika, što je u to vreme bio visok činovnički položaj. No, i pored toga što je zet imao relativno visok položaj, on kao boem i sušta suprotnost Peri, u pogle­du odnosa prema novcu nije mogao sa platom da pokrije troškove života po­rodice.

Peri je godilo što mu je zet sreski podnačelnik, ali mu je teško padalo što je skoro svakog meseca morao da pritiče u pomoć ćerki, odnosno zetu, da bi "sastavili" do sledeće plate. On je tu svoju obavezu, međutim, istrajno i revnosno ispunjavao. Nije smeo da prigovori ni ćerki ni ženi, a zetu pogotovo. Jeleni, Perinoj ženi, je posebno imponovalo da je zet na položaju.

Oduške svom jadu davao je Pera po pravilu u radnji pred pomoćnicima, pa i pred mušterijama. On je to izvodio kao šalu, a u osnovi te šale uvek su za njega bile najcrnja životna stvarnost, da on radi, i teče, a zet "rasipa".

Evo jedne takve šale na račun njegovog zeta. Došla seljanka u radnju, Pera joj pokazuje robu, odredio cenu, koja se mušteriji učinila suviše visoka, pa je odmah reagovala, da je to jako skupo.

- Molim vas lepo, to skupo, to skupo? To uopšte nije skupo - vadeći iz džepa sakoa perorez - ali vidite vi ovaj nožić, to je skupo. To molim vas lepo košta 5000 dinara.

Mušterija znajući da takav nožić košta u svakoj radnji 4-5 dinara, smejući se reče: - Ma šta pričate, gosin Pero, kad eto tu preko puta u gvožđari možete za te pare kupiti 1000 komada.

Pomoćnici znajući za taj jad Gospodara odmah priskoče u pomoć:

Da, strina, taj nožić toliko košta našeg Gospodara. Znajući da je to nemoguće, seljanka ipak zapita:

Pa dobro, kakav je to nožić da tako mnogo košta? Pera jedva dočeka pitanje:

- Molim vas lepo, moja ćerka i zet su bili u Banji Koviljači na letovanju. Pred odlazak sam im dao 2500 dinara. Posle nekoliko dana piše ćerka, da im hitno pošaljem još 2500 dinara, jer je moj zet prvih 2500 dinara izgubio na kartama. Kad su se vratili iz Banje, ćerka mi je donela ovaj nožić, pa vi sad vidite koliko on mene košta i uporedite ga sa cenom ove prvoklasne robe koju vam ja nudim.

Izbegavao je prodaju robe na kredit, takozvana veresija, a isto tako i da­vanje novca na zajam. Jednom prilikom obrati mu se sin njegovog kuma koji je bio poznat po tome, da kad uzme na zajam "ne zna" da vrati. Traži da mu kum Pera pozajmi malo novca, jer mu je navodno hitno potreban, a prvog, čim primi platu, će vratiti.

Pera se izgovara, da je tog dana imao velika plaćanja, pazar mali, zatim na obaveze koje sutra mora da izvrši i još na mnogo šta drugo. Ali mladi kum uporan, pa smanjuje sumu. Pa kad je smanjio zahtev na iznos za koji Pera nema opravdanja da mu kaže da nema, onda mu vrlo ljubazno reče:

- Kume, mi smo tako dobri, ja tvog oca, starog kuma, posebno cenim. Ja ću tebi dati na zajam, a ti meni nećeš vratiti, pa zašto da se zbog te male sume novca zamerimo, izbegavamo i mrzimo jedan drugog.

Kum videvši da nema kud, otide ljut. Pera sav srećan, što je bio uporan i istrajao u toj upornosti, a ono što je najvažnije oslobodio se kumovljevog nasr­taja slične vrste i u budućnosti.

Možda se Perini savremenici neće složiti što sam Peru Sekulića uvrstio u redove novobečejskih šereta, jer su ga njegov društveni položaj bogatog trgovca izdvojili od ocene koju sam dao za šaljivčine. Smatram, međutim, da bih učinio grešku, ako bi Peru Sekulića sa svojim svakodnevnim šalama izos­tavio. On je pre svega bio šeret, pa tek onda poslovan čovek. Svakako se izd­vaja od ostalih šereta, jer je bio posebno vredan i poslovan, kao što sam na početku napomenuo, nije uvek krasilo šerete.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejac Jožef Feher kupio od engleske firme Klejton Šatlevart 1852. godine prvu vršalicu u Ugarskoj, koja je radila sve do 1900. godine?