Duboki koreni kulturnih tradicija

Kulturno - zabavni život odvijao se najvećim delom u kafanama. Skoro sve kafane su imale sale u kojima su se nedeljom i praznikom održavale igranke i razne priredbe. Zabave su se održavale počev od novembra, kada prestanu poljoprivredni radovi, pa do kraja februara - skoro svake nedelje. Organizatori su vodili računa da se, zbog posete, ne održavaju istovremeno dve ili više uzabava. Izuzetak su predstavljali veliki verski praznici Božić i Uskrs, kao i Nova godina, kada svako želi da iskoristi te dane da priredi odgo­varajuću zabavu svojim članovima, ako se radi o nekom društvu, ili da obezbedi zabavu svojim inače stalnim posetiocima igranki.

Sreća da se ti praznici ne podudaraju, izuzev Uskrsa, i to samo u po­jedinim godinama, već katolici imaju svoje praznike za sedam do četrnaest dana ranije od pravoslavnih, pa je konkurencija bila samo unutar jedne veroispovesti. Kako su zabave za te praznike predstavljale izuetne trenutke za mla­dog čoveka, to je na njih skoro iz svake porodice odlazio po neki član, što je značilo veliku posetu svakoj od ovih zabava. Čak je bilo posebno zadovolj­stvo, što se moglo birati, gde će se ići. Nova godina dočekivana je, katolička 31. decembra, a pravoslavna 13. januara, pa i tom prilikom su kafane mogle da prime sve one koji su želeli da je dočekuju u vedrom razpoloženju.

Vedro raspoloženje se tada uglavnom doživljavalo u kafanama, jer nije bio običaj, a niti je praktično bilo izvodljivo, da se doček organizuje u nekom privatnom stanu. Nije bilo gramofona, magnetofona, pa i radio aparati su bili velika retkost koji bi mogli da dočaraju odgovarajući štimung.

U ono vreme muzike je bilo jedino u kafanama, jer su samo one imale sale u kojima se mogla organizovati priredba i posle nje igranka. Bioskopske sale se u tim danima, osim za normalne filmske predstave, nisu koristile.

Na zabavama su, pored pozorišnih komada, davane muzičke tačke, recitacije i dr. Jednom godišnje sokolsko društvo davalo je svoju akademiju na kojoj su pored ostalih ritmičkih vežbi vežbači na spravama izvodili najuspelije tačke. U to vreme najbolji vežbač na svim spravama bio je Josimović Veselin - Šulja. On je po svojim vežbačkim kvalitetima bio među prvima u čita­vom Banatu. Posebno uspele priredbe, jednom do dva puta godišnje sa kvalitetno uvežbanim pevačko-muzičkim tačkama davala je ruska ženska gimnazija.

Omladina je i u zabavnom životu bila podeljena, ne samo po nacionalnos­ti na Srbe i Mađare, već i po staleškoj pripadnosti.

Mađarska omladina je imala igranke u kafanama za mađarsku mladež, pa je i tu postojala podvojenost. Sirotinja i kubikaši su imali igranke u kafani Danka Marčića i u kafani "Kruna", a imućniji poljoprivrednici, zanatlije i trgovici u kafani kod Lasla, dok su elitnije zabave za Mađare održavane u građanskoj čitaonici. Sirotinja je imala samo igranke.

Srpska omladina imala je nekoliko kafana: kod Nove Trbića u Vranjevu za siromašnu omladinu, a kod Arsena Pecarskog za srednje i bogate. U Novom Bečeju zemljoradnička omladina imala je svoje igranke u kafani koja se nalazila na uglu u blizini raskrsnice puteva za Bašaid i Novo Miloševo (imena vlasnika se ne sećam), a u toj kući danas stanuje Šnajder Geza. Trgo­vačka i zanatska omladina održavala je svoje igranke i zabave u kafani Sele Nićina. Kafana "Vojvodina" je pripadala najvišem sloju novobečejskog društva. U njoj su pristup imali prosvetni radnici, činovnici, Jevreji i najbo­gatiji trgovci. Studenata je u to vreme bilo malo, a i to su uglavnom bila deca bogatih roditelja, pa im je "Vojvodina" bila dostupna. Stariji, bogati trgovci, advokati, lekari i Jevreji imali su svoja sastajališta u "Kasini", koja se nalazila na mestu gde je danas Dom penzionera. "Kasina" je bila više kao klub, odnos­no kafana zatvorenog tipa.

Muzičko obrazovanje, u ono vreme, bila je potreba određenog sloja mladih ljudi, koji su želeli jevtiniju zabavu, nego što im je to pružala kafana sa profesionalnim muzičarima. Svako društvo nastojalo je da drži svoje članstvo u izvesnoj neprekidnoj aktivnosti i angažovanosti, te je pored osnovne delatnosti koja je bila i cilj društva, organizovalo i zabavni život svojim članovi­ma. Ono je u tom pogledu nastojalo da pruža određene povlastice članstvu, što se, pored ostalog, moglo postići ako, na primer, imaju svoj orkestar. Tada, na igrankama gde svira njihov orkestar članstvo je plaćalo minimalne cene za ulaznice, bez obzira što se igranka ili zabava održavala u kafani. Za vlasnika kafane bio je dovoljan prihod od "potrošenog"pića posetilaca igranki. Novac od ulaznica, po pravilu je odlazio za plaćanje muzike, ili ako se radilo o gostovanju nekih profesionalnih zabavljača, za pokriće njihovih troškova i naknada.

Ulagano je mnogo truda da se na amaterskoj osnovi organizuju tambu­raški orkestar, pevački hor ili grupa pevača, diletantska grupa za pozorišne predstave i drugo. To je u ono vreme bilo vrlo naporno. Učesnici u ovim amaterskim grupama nisu imali nikakve povlastice kod svojih poslodavaca ni prilikom javnih nastupa, a da se ne govori prilikom vežbanja i proba. To je sve bilo isključivi doprinos pojedinaca - učesnika u određenoj amaterskoj družini - za kulturno - zabavni život svoje sredine ili društva kao organizacije.

Može se tek zamisliti kakve su žrtve podnosili rukovodioci tih grupa: reditelji, horovođe, rukovodioci orkestra i dr. Njihov trud je za današnja shvatanja nemerljiv. Nije uvredljiva tvrdnja da se danas, retko mogu naći takvi entuzijas­ti, da se u ovim daleko povoljnijim uslovima, prihvate takve uloge, ako znaju da im to neće biti na bilo koji način kompenzirano: odgovarajućim olakšanjem na radnom mestu, mesečnim honorarom ili bar turnejama koje će im omogućiti da dozive besplatno ono što bi inače morali iz svog poro­dičnog budžeta da plate.

Ti entuzijasti, rukovodioci određenih amaterskih grupa, u ondašnjim vrlo teškim uslovima, zaslužuju da se njihova uloga u razvoju kulturno - zabav­nog života u Novom Bečeju i Vranjevu istakne. Da se njihove zasluge i oni sami sačuvaju od zaborava, iako je veo istog već prilično izbrisao njihove li­kove i kod većine savremenika, a mladi naraštaji najčešće nisu ni čuli za njihova imena, a pogotovo za njihova dela i zasluge.

Činim pokušaj, da ma i na ovako skroman način u ovim zabeleškama, odam priznanje njihovoj neumornosti i humanosti. Moja sećanja nisu ni blizu realnih ocena njihovih zasluga, one su znatno veće za razvoj kulturnog života i kulture uopšte u Novom Bečeju i Vranjevu.

Posebno ističem da ih ovde ne navodim po redosledu, u zavisnosti od njihovih zasluga, jer se ni danas ne osećam doraslim da ih tako razvrstam, a pogotovu to nisam u stanju da činim na osnovu svojih sećanja iz tog doba kada mi je bilo trinaest, četrnaest godina. Isto tako i prostor koji sam u ovim beleškama posvetio pojedinim velikim pregaocima na planu kulturnog života Novog Bečeja, nije u vezi sa njihovim mestom u tom životu, već je prostor za­visan od mojih sećanja na te doprinose, što nije nikakvo merilo kome kakava zasluga pripada. Svaki je na svoj način zadužio Novi Bečej i Vranjevo. Koli­ko ih je pored njih, da i ne govorimo o onima pre njih, dalo sličan, pa možda i veći doprinos, a da nisu ni pomenuti. Posebno treba dodati još i to, da uspeh nije uvek zavisio samo od uloženog truda i stručnosti odnosnog rukovodioca grupe i organizatora grupe, već su vrlo značajni bili i ostali uslovi za razvoj određenih aktivnosti, a oni su se međusobno razlikovali.

Novi Bečej, a posebno Vranjevo imali su bogatu tradiciju u pozorišnoj umetnosti. U Novom Bečeju je 1830. godine osnovana diletantska družina, na čijem je čelu Antonije Brežovski, koja se održala 18 godina, nasuprot svim dotadašnjim, pa i kasnijim, čiji je vek bio jedva jedna, a najviše dve godine. U toj, novobečejskoj družini igraju i žene, što je do tada bila prava retkost i smatralo se u uslovima patrijarhalnog morala, čak velikom hrabrošću.

Jovan Knežević - Caca je 1860. godine u Vranjevu osnovao prvo srpsko profesionalno pozorište, iz koga se 1861. godine formiralo Srpsko narodno po­zorište u Novom Sadu.

U prvoj generaciji glumaca Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, skoro polovinu čitavog ansambla sačinjavaju sinovi, kćeri i zetovi pop-Luke Popovića iz Vranjeva.

Stevan Čekić iz Vranjeva formira u Novom Bečeju drugu pozorišnu družinu u Vojvodini, koja je istovremeno prva koja je gostovala po većim mestima Srbije.

Pozorište Laze Popovića, sina pop-Luke iz Vranjeva, je treća pozorišna družina među Srbima uopšte. Ona gostuje po Vojvodini i Srbiji, ali i po Hrvat­skoj, Slavojini, Dalmaciji i Crnoj Gori, posećuje ona mesta i krajeve u kojima dotle nije gostovalo ni jedno pozorište.

Laza Popović je bio prvi reditelj novoosnovanog Narodnog pozorišta u Beogradu 1868. godine.

Jefta Žikić je imao svoju pozorišnu družinu sa kojom je gostovao po svim većim mestima Vojvodine i Srbije i 1905. godine iz njegove družine se for­mira gradsko pozorište u Šapcu, čiji je on prvi upravnik.

Od četiri, prva pevača, iz redova Srba u beogradskoj operi, tri su iz Novog Bečeja i Vranjeva: Teodora Boberića - Arsenović, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić - Tucaković.

Posle prvog svetskog rata, prvi reditelj beogradske opere je bio Novobečejac - Vojislav Turinski.

Vojislav Turinski je organizovao prvo dečje pozorište u Beogradu.

Slučaj je hteo, da jedan od glavnih aktera, pri osnivanju opere u Novom Sadu, bude naš sugrađanin Bogdan Čiplić, u to vreme upravnik Srpskog narodnog pozorišta.

U Vranjevu je iz porodice sveštenika Luke Popovića poniklo - deca, unučad, zetovi i snaje, više od dvadesetak istaknutih glumaca u srpskom Na­rodnom pozorištu u Novom Sadu i u Narodnom pozorištu u Beogradu, što je do danas nenadmašen slučaj.

I danas u beogradskim pozorištima ima vrlo istaknutih glumaca koji su rođeni ili su poreklom iz Novog Bečeja: Slavko i Nikola Simić, Vlasta Velisavljević i drugi.

Najveći domet koji je jedan Srbin postigao, u renomiranim inostranim pozorištima, postigao je Joca Savić iz Novog Bečeja.

Dug je spisak Novobečejaca koji su požnjeli uspehe na srpskim scenama i proneli slavu Novog Bečeja.

Uspesi na sceni i putovanja po većim mestima Vojvodine i Srbije mamili su mlade Novobečejce da se okušaju u tom poslu. Mnogi su svoje snage najpre proverili u diletantskoj družini u Vranjevu, te otuda i veliki interes mladih za rad tih družina.

Tako je stvorena tradicija, koja se svakim novim imenom i njegovim uspehom bogatila i održala sve do drugog svetskog rata. Rađali su se i stvarani su talenti. Neki su se razvili u poznate glumce beogradskih pozorišta, a mnogi, možda ništa manje daroviti, kao što su Arsen Pecarski, Sosa Veselinov, Boža Dujin, Bata Ćurčić, Anda Dujin, Marjan Jovanović i dr., iz porodičnih raz­loga su ostali u Vranjevu da svojim talentom i svojom veštinom oduševljavaju svoje sugrađane.

To vrelo nije potpuno presahlo. Ono i danas ključa, u skromnijim brojčanim razmerama, ali zato po kvalitetu održava nivo svojih proslavljenih novobečejskih predaka.

Bilo je mnogo povremenih grupa u Novom Bečeju i Vranjevu, koje su upražnjavale pozorišnu umetnost, kako među srpskim, tako i mađarskim živ­ljem. To je razumljivo kada se zna, da u to vreme nije moglo biti javne priredbe, ili kako su ih nazivali zabave, bez ozbiljnog pozorišnog komada.

Ono što mislim da ne bi smelo da padne u zaborav je rad Diletantske omladine "Napredak" u Vranjevu, koja je pored pozorišne umetnosti negovala i ljubav prema knjizi i imala svoju skromnu biblioteku. "Napredak" je davao tri do četiri predstave godišnje. One su uvek bile na dostojnom nivou, a reper­toar je, pored komada iz seoskog života, što je bilo uvek primamljivo za zemljoradničko stanovništvo, dopunjavan i komadima iz savremenog života, po­sebno delima Nušića. Skoro svi Nušićevi pozorišni komadi bili su predstav­ljeni od omladine "Napredak".

Diletantska omladina "Napredak" je postojala sve do drugog svetskog rata. Zasluge za njeno postojanje između dva rata pripadaju pre svega tradici­ji, ali bez organizatora i reditelja kakav je bio Arsen Pecarski, sama tradicija u periodu velike privredne krize, pa ni posle nje, ne bi bila dovoljna snažna da izdrži sva ta iskušenja.

Čika Arsen Pecarski bio je entuzijasta do fanatizma. U njegovo vreme nije bilo neobično biti poklonik pozorišne umetnosti, ali biti takav poklonik, u vidu reditelja, i to ne dve tri godine, već čitavih dvadeset godina, to mogu samo kremen ljudi, a čika Arsen je bio baš takav. Pored kafane koja je imala posebno dobar ugled, jer verovatno su i piće, a naročito muzika koja je svake nedelje i praznika svirala, bili takvog kvaliteta da ih je samo Arsen mogao držati, imao je i zemlju i vinograd. Porodica mu je bila, po broju dece iznad proseka - imao je petoro dece. Svu decu je školovao, a to nije bilo lako, jer je školovanje predstavljalo veliki trošak, a što je opet zahtevalo mnogo truda da se obezbede odgovarajući prihodi. Arsen Pecarski je pored svih svojih poslova uspevao da odvoji vremena - umesto za odmor - za pripremanje pozorišnih komada.

Pojedinci su bili skloni da u tome vide kako je Arsen "spojio lepo sa kor­isnim", tj. da kao kafedžija preko diletantske omladine "Napredak" obezbedi svojoj kafani odgovarajući promet, odnosno prihod. Koliko su to pogrešna, pa možda i maliciozna shvatanja, govori činjenica, da je u ono vreme društvo u Novom Bečeju i Vranjevu bilo vrlo izdiferencirano i znalo se koji je sloj imao pristupa u određene kafane. U Vranjevu su, kao što je već istaknuto, postojale dve kafane tipa kakva je bila i Arsenova, gde su se održavale igranke: Nove Trbića, za zemljoradničku siromašnu omladinu i Arsena Pecarskog za om­ladinu vranjevačkih srednjaka i bogataša. Bila priredba na nivou ili ne, Arsen bi za Božić, Uskrs i Novu godinu imao punu kafanu. Nivo pozorišnih predsta­va koji je čika Arsen, uz velika lična odricanja, obezbeđivao, nije uticao na broj onih posetilaca koji će ostati posle priredbe u kafani na igranci. Time nije rečeno da nije bilo i onih poštovalaca pozorišnih predstava, koji bez odgova­rajućeg kvaliteta predstava ne bi dolazili u Arsenovu, ne kafanu, jer radi nje nisu ni dolazili, već na pozorišnu priredbu. To je baš i bio podsticaj za Arsena Pecarskog, da zadovolji novobečejsko - vranjevačke pozorišne "sladokusce". Materijalni momenat nije mogao biti motiv, jer se to nije moglo u tadašnjim ulsovima postići. Posetu je, kao što je napred istaknuto, Arsen kafani obezbeđivao dobrom muzikom tada nenadmašnog Krompe.

Čika Arsen je jednostavno bio veliki ljubitelj pozorišne umetnosti i trudio se da u svoj svojoj zauzetosti poslovima obezbedi prilično vremena, pa i da podnese materijalne žrtve za tu svoju ljubav. Nekoliko puta godišnje je odlazio u Beograd da prisustvuje određenim pozorišnim predstavama. Tamo je pomno posmatrao dekor, šminku, odeću, kretanje i sve drugo, što je neo­phodno za režiranje takvog komada u vranjevačkim uslovima. Znači, on je sa određenim planom išao u posetu pozorištu u Beogradu, a ne kada ga nanese put.

Za Arsena su posete predstavama profesionalaca po pravilu bile, pored tenutaka opuštanja i razonode, istovremeno i škola za sticanje potrebnog znanja za režiranje tog komada u Vranjevu.

Teško je danas opisati trud i napor koji je čika Arsen ulagao da obez­bedi potreban kadar i za najsloženije pozorišne komade. Na njegovu sreću, zahvaljujući tradiciji, postojalo je uvek talenata koji su bili nosioci glavnih uloga. Za sve ostale uloge, ne baš uvek epizodne, trebalo je glumce odabrati iz redova polupismenih seoskih mladića i devojaka. Tih uloga nije bilo malo, jer za tadašnju publiku, bili su primamljivi oni komadi u kojima je učesvovao veliki broj glumaca.

Probe su održavane u jednoj omanjoj sobi iza pozornice. Može se pret­postaviti kako je taj rad izgledao, kada se u toj sobi na probi nade dvadesetak i više momaka i devojaka, gde se puši, priča, smeje, a čika Arsen skoro svakom pojedincu treba da pročita ulogu, pa onda da mu objasni kako da se ponaša, da prilagodi dikciju i šta sve drugo treba za jednu takvu ulogu. To je bilo vrlo teško. Ne zna čovek šta je bilo teže: održavati mir i disciplinu u maloj sobici, ili naučiti prvo pojedince da čitaju svoju ulogu pa tek onda da glume. Koliko je to bilo naporno govori, da je Arsen pored sve svoje ljubavi prema pozorišnoj umetnosti i velikoj energiji, dolazio u situaciju da zbog psihičke iscrpljenosti plane, pa čak da u znak nemoći prekine sa probama za dan - dva.

Čika Arsen je bio pun, ali i snažan čovek, eksplozivan i čovek nei­scrpne energije. Mnogo puta je, pre završetka predstave, pomišljao da će mu to biti poslednja režija. Približavanje velikih praznika i potreba za nastupom "Napretka" podsticala ga je da se iznova prihvati tako nezahvalnog posla. Njegova želja i strast za glumom, jer je i sam u skoro svakom komadu bio nosi­lac glavne uloge, bili su jači od volje pa i razuma običnog čoveka.

Sve do drugog svetskog rata Arsen Pecarski je bio nosilac pozorišnog života u Novom Bečeju i Vranjevu. Umro je relativno mlad, a njegovoj smrti, pored velike angažovanosti, u poslu i u porodici, doprinela je i neobuzdana težnja i pregalaštvo za nastavljanjem pozorišne tradicije u Vranjevu.

Veliki je udeo Arsena Pecarskog u kulturnom životu Novog Bečeja i Vranjeva. Zadužio je svoje sugrađane i zaslužio je da se njegovo ime ne zabo­ravi, već da se vidno obeleži. Ovim svojim skromnim napisom želeo sam da se zahvalim čika Arsenu i da ga bar koliko toliko sačuvam od zaborava.

U svojoj ljubavi prema pozorišnoj umetnosti Arsen Pecarski je išao toli­ko daleko, da je talentovanog glumca amatera Božu Dujina angažovao u svojoj kafani, samo da bi ga mogao koristiti kao glumca i da bi ovaj uticao na oku­pljanje i drugih mladih za glumu obdarenih Novobečejaca i Vranjevčana.

Nezaboravne su komične uloge Bože Dujina. On je bio u stanju da svojim monolozima i improvizacijama drži u napetosti publiku po čitav sat, ne samo jednom, već da se sa tim monolozima pojavljuje i nekoliko puta u toku godine.

Pored Bože, zasluga za pozorišni amaterizam u Vranjevu u to vreme imala je i njegova supruga Anđa, zatim talentovani pojedinci kao što su bili: Dobrivoje Ćurčić-Bata, njegov brat Mita, Marjan Jovanović-Franc, Beljuc Aca i drugi, čija su imena zaslužna pomena, ali o tome neka kažu oni, koji su bili više upućeni u ovu aktivnost, a sa svoje strane sam u posebnom napisu o nas­tanku pozorišta među Srbima uopšte prikazao ulogu Novobečejaca.

Novobečejski pevački hor bio je niz godina najbolji u Severnom Bana­tu i na godišnjim sletovima Severno-banatske sokolske župe, po pravilu osva­jao druge nagrade. Nema sumnje da je Novi Bečej imao odgovarajuće pevačke kvalitete (učesnika u ovom horu), ali u pevanju samo to nije dovolj­no. Tu je uticaj učitelja-horovođe od posebnog značaja.

Najuspeliji horovođa, možda svih vremena, u Novom Bečeju je bio učitelj Žarko Čiplić. On je već i kao pojava bio dostojan poštovanja, da ne kažem i strahopoštovanja. Visok, među najvišim ljudima u Novom Bečeju, crnomanjast, izrazitih crta lica, jednom rečju naočit i lep čovek. Bio je vrlo ozbiljan, a ipak je iz tog njegovog lika neprekidno izbijao blag osmeh, koji je hrabrio sagovornika, ali, istovremeno, izraz koji je zasluživao ozbiljan odnos.

Muzička kultura i visoko stručno znanje, kao i pedagoška uponrnost tata Čiplić, jer su gа tako njegovi sinovi zvali, držali su hor u neprekidnoj kondiciji i to ne godinu-dve, nego niz godina.

Nije tata Čiplić bio samo učitelj i horovođa, već je istovremeno bio i sekretar Zemljoradničke zadruge u Novom Bečeju, sekretar Udruženja za­natlija sreza Novobečejskog. Bavio se i slikarstvom, slikao je ikone, pisao firme i slikao kulise za pozorišne predstave. Od njega su, to scenografsko sli­karstvo, učili Boža Dujin i Paja Garčev, koji su kasnije dekorisali skoro sve novobečejske i vranjevačke pozornice.

Najlepša firma, sve do drugog svetskog rata, bila je ona koju je tata Čiplić još davno uradio za trgovca Đoku Radivojevića. I danas su najlepše ikone u Novom Bečeju, one što ih je slikao tata Čiplić. Žarko Čiplić je bio starešina sokolskog društva i prvi predsednik sportskog kluba "Soko" u Novom Bečeju od 1925. do 1926. godine.

Svakom poslu je Žarko Čiplić pristupao sa puno žara i samopregora, što je bio preduslov za postizanje uspeha posebno u sredinama koje raspolažu sa relativno skromnim materijalom. Takav je bio ne samo u radu već i u po­rodici i na ulici. Danas se Novi Bečej ponosi time što je u njemu ponikao jedan Miloje Čiplić, sin novobečejskog učitelja Žarka Čiplića. U toj po­rodici je rastao i stasao još jedan vrli Novobečejac, književnik Bogdan Čiplić. Obojica, i Bogdan i Miloje, bili su još u porodici svoga oca, napredni omladinici zadojeni marksističkom ideologijom i proganjani od tadašnjih vlasti. Miloje u Novom Bečeju, a Bogdan u Temišvaru još u periodu 1936-1937. godine.

To je bio u najkraćim crtama, ali i prilično pojednostavljen lik kulturno-prosvetnog radnika Žarka Čiplića.

Pored hora novobečejsko-vranjevačka trgovačka omladina imala je svoj tamburaški orkestar koji je po kvalitetu odskakao od mnogih profesion­alnih orkestara. Na takmičenjima severobanatske sokolske župe, nekoliko puta je osvajao drugo mesto, na tim takmičenjima nastupao pod imenom novobečejsko sokolsko društvo.

Kakav je bio entuzijazam tih ljudi koji su učestvovali u tamburaškom orkestru trgovačke omladine, a sličan položaj je bio i onih u horu, "Napret­ku" i svakom drugom društvu, ilustruje činjenica da su trgovačke radnje bile otvorene od 7-19 časova, sa dva sata pauze za ručak. Svako veče, jedan sat posle zatvaranja radnji, omladinci se skupe u maloj prostoriji trgovačke om­ladine i tu vrše svakodnevno probe do 22 časa. Sav ovaj trud predstavljao je, na prvom mestu težnju da javnim nastupima na igrankama osvetlaju obraz svoje staleške organizacije, pa tek onda i želju pojedinaca da nauče da svira­ju. Probe su vršene vrlo intenzivno, a svake nedelje je orkestar svirao na igran­kama u kafani Sele Nićina, sokolani ili u drugoj sali koja je u to vreme trgovačkoj omladini stavljana na raspolaganje.

Najveća nagrada ovim mladim ljudima bila je baš ta javna priredba. Koliko je za to truda uloženo, to se danas teško može i pretpostaviti. Koliko je tek napora ulagao Senji Janoš, kao vođa orkestra za održavanje grupe na okupu, a onda i da pojedinci nauče note, pa tek tada i da sviraju. Svaka nova pesma ili igra prvo je, u Novom Bečeju, svirana od orkestra trgovačke om­ladine, pa je tek potom prihvaćena i od profesionalnih grupa. Senji je, pored brige za uredno vežbanje, novu igru razradio za svaki pojedini instrument. On je to vrlo vredno radio, te su zahvaljujući samo njemu, tamburaši trgovačke omladine bili sa svojom svirkom uvek aktuelni. Senji je svirao violinu, na kojoj je postigao zavidan nivo, a uz to je bio vredan i vrlo strpljiv i taktičan učitelj. Iako su to bili njegovi vršnjaci on je uživao poštovanje svakog pojedinog člana orkestra. Razumljivo je, da su svi oni međusobno bili drugovi, ali Janika se slušao.

Na primeru tamburaškog orkestra trgovačke omladine se moglo poseb­no uočiti, koliko su uspesi pojedinih amaterskih grupa zavisili od rukovodio­ca. Kada je Senji Janoš, zbog svojih porodičnih i poslovnih razloga, manje vreme i truda posvećivao tamburaškom orkestru probe su bile neredovne, a bilo je i perioda kad se pauziralo po nekoliko meseci.

Žao mi je, što nisam poznavao ljude koji su učestvovali u radu duvačkog orkestra Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Sećam se samo ru­kovodioca toga orkestra, starijeg čoveka, sede kose i sedih brkova, čije je prezime bilo Mok. On je nastojao da redovnim probama obezbedi neprekidnu aktivnost orkestra, trudio se i u tome uspeo, da orkestar blagovremeno podmladi. Za nas decu bilo je posebno zadovoljstvo pratiti vatrogasnu družinu, kada ide na svoje vežbe, predvođenu pleh muzikom. Sve manifestacije, na ulicama Novog Bečeja pratila je muzika Dobrovoljnog vatrogasnog društva Novi Bečej.

Sve je to bilo na dobrovoljnoj osnovi i tim ljudima koji su učestvovali u kulturno-zabavnom životu je to predstavljalo zadovoljstvo, nama ostalima ve­selje i razonodu i danas im zato mnogo, mnogo hvala.

Možda bi trebalo sa malo više zahvalnosti obeležiti dela takvih velikana, u novobečejsko-vranjevačkim okvirima i odgovarajuća društva i grupe, ili bar zgrade, trebalo bi da nose njihova imena ili da imaju ploče sa njihovim imeni­ma.

Zabavni život bi bio nepotpuno dočaran ako se ne bi istakla i uloga mnogih muzičara profesionalaca među kojima posebno mesto zauzima gudački orkestar Pište ciganina koji je svirao u restoranu hotela "Vojvodina" i tamburaški orkestar Milana Krompića-Krompe. Pištin orkestar je bio sas­tavljen od iskusnih i veštih muzičara, među kojima je bilo nekoliko mladih talenata. Skoro neće Novi Bečej imati takav orkestar. Krompa sa svojim tam­burašima izašao je sa svojom popularnošću iz vranjevačkih okvira i bio je cenjen i van sreza novobečejskog. Ono što je Trnda bio za Sombor, Mimika za Mol, to je Krompa bio za Novi Bečej.

Posebna vrsta razonode predstavljao je fudbal. Fudbalom su se bavili đaci, trgovci i zanatlije. Zemljoradnici, zauzeti svojim svakodnevnim poslovi­ma od jutra do mraka, nisu imah vremena za sport.

Novi Bečej je navodno imao lepu sportsku tradiciju, naročito u fudbalu. Upotrebljen je izraz navodno, jer vreme na koje se odnose ova sećanja, to ne potvrđuje. Prema pričama starijih i prikupljenim podacima, u prvim godi­nama posle prvog svetskog rata, u Novom Bečeju je postojao fudbalski klub "Građanski", koji je bio jedan od najjačih u Banatu. U finalu za prvaka Bana­ta sastao se oktobra 1924. godine sa "Dušanom Silnim" u Vršcu i izgubio sa 0:1.

U periodu na koje se podsećamo postojalo je "Jedinstvo", koje se takmičilo u velikokikindskoj grupi, velikobečkerečke župe. Veliki Bečkere, odnosno Banat dobio je svoj podsavez tek 1931. godine. U grupi u kojoj se takmičilo Jedinstvo učestvovala su četiri kikindska kluba: "Srbija", "Kosovo", "Slaven", "Radnički", a pored ovih i "Delija" iz Mokrina. "Jedinstvo" je skoro uvek bilo poslednje ili pretposlednje na tabeli.

Novi Bečej je imao igrački potencijal, jer je imao i veliki broj trgo­vačke i zanatske omladine, a i potpunu gimnaziju sa puno đaka i iz okolnih mesta. No, ipak nije upsevao da taj potencijal aktivira i iskoristi, u vidu kvali­tetnijeg fudbala i boljih rezultata u takmičenju. Svakako je razlog ovom bila slaba materijalna osnova, jer drugih prihoda osim onih od ulaznica nije bilo. Igralište je bilo u Gradištu neograđeno, pa je dobar deo gledalaca ulazio bez ulaznica. Uz sve to igralište je skoro svake godine po dva-tri meseca bilo po­plavljeno. Pored loše materijalne baze i potpuno zapostavljenog rada sa podmlatkom činili su da je fudbal u Novom Bečeju uglavnom životario.

Pored igrača postojalo je nekoliko entuzijasta i zahvaljujući njima klub je uspevao da opstane i da se takmiči u prvenstvu Banata. Možda bi bilo ne­pravedno kad govorimo o fudbalu, da ne spomenemo jednu skromnu ali izuzetnu ličnost toga vremena. To je bio Milan Kiprović doseljenik iz Make­donije, poslastičar u Novom Bečeju. Čika Milanova poslastičarnica bila je mala, sa četiri-pet stolova, ali je bila uvek puna sportista i omladine koja se za sport interesovala. Nisu to bili konzumenti poslstičarskih proizvoda, nego je čika Milan bio veliki ljubitelj omladine, a iznad svega dobrodušan čovek, kome niko nije smetao, njegova poslastičarnica je tako reći služila kao klupska prostorija "Jedinstva". Poslastičarnica se nalazila u zgradi Milanke Majin-Krkin, na glavnoj ulici.

Čika Milan je umro relativno mlad, a ne dugo posle njegove smrti ras­formiran je fudbalski klub "Jedinstvo", pa kao što vreme briše sve, tako je pot­puno iščezlo iz sećanja ime i lik Milana Kiprovića, koga se ma i na ovakav način rado sećamo i ističemo kao primer dobročinstva.

Omladina Novog Bečeja i Vranjeva nalazila je posebnu razonodu u pli­vanju za koje je Tisa pružala odlične uslove. Postojala je divna plaža preko Tise, na Bačkoj strani, u pravcu novobečejskog manastira. Tu je leti, kada voda opadne, bio veliki peščani sprud na kome je svakodnevno bilo stotinak kupača, a nedeljom i nekoliko stotina. Skoro je, danas, neshvatljivo kako se sav taj narod prebacivao preko Tise, kada se zna da je u ono vreme ceo Novi Bečej imao sve u svemu 5-6 čamaca uključujući i one alaske i skeledžijske. To znači da su neki koristili i skelu za prevoz, ali je bilo i mnogo onih koji su Tisu prepli­vali i u odlasku i u povratku sa plaže.

Pored plaže, Novobečejci su za sunčanje i kupanje koristili priobalno kamenje. Nedeljom se na obali od Bude pa do putničkog pristaništa moglo videti mnogo grupica kupača. Za plivače, naročito one iz Vranjeva, lepo mesto za sunčanje su predstavljali balvani u vidu splavova koje je Buda lagerovala u Tisu ispred Gradišta. Razvaline starog grada bile su svojevrstan mamac za kupače.

Novi Bečej i pored svih prirodnih pogodnosti za sunčanje i kupanje, imao je vrlo lepo i veliko ploveće kupatilo. Takvo kupatilo nije imao ni Stari Bečej ni Veliki Bečkerek. Kupatilo je pored brojnih kabina imalo dva protočna bazena za kupanje, muški i ženski, jer je tada i kupatilo bilo podeljeno na deo za žene i deo za muškarce. Interesantno je, za mlade naraštaje reći, da su muškarci imali kupaće dresove slične ženskim, sa naramenicama i kraćim nogavicama.

Pecanje, i pored izuzetnih uslova, nije bilo naročito zastupljeno. Bilo je nekoliko strasnih pecaroša, koji su u ranim jutarnjim časovima sedeli na obali i nemo posmatrali plovak svojih pecaljki, kako se često poigra i izazove prijatno uzbuđenje. Pecalo se na obali ispred Gradišta ili u vrbama na obali od mesta gde danas ističe kanal iz Tise pa do brane.

Eto tako se živelo, zabavljalo u Novom Bečeju i Vranjevu pre pedese­tak godina.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.