Ugostiteljstvo

Ugostiteljstvo je takođe predstavljalo značajnu privrednu oblast u Novom Bečeju. Pored tridesetak vlasnika kafana čije su porodice živele od prihoda od ove delatnosti, tu su bili i dvadesetak stalno zaposlenih radnika (kelnera, kuvarica, čistačica i dr.), a dvadesetak porodica je imalo delimične prihode iz privremeno zaposlenih u ugostiteljstvu subotom i nedeljom. Takođe je iz prihoda ostvarenih u ugostiteljstvu živelo desetak porodica muzičara, kojima je muzika bila jedino zanimanje i bar još tridesetak kojima je muzika bilo dopunsko zanimanje odnosno dopunski izvor prihoda.

Tridesetih godina ovog veka Novi Bečej je imao mnogo kafana, ne samo upoređeno sa današnjim stanjem, nego i za ono vreme u odnosu na slična mesta u Vojvodini. Za to postoje mnogi razlozi, a ja bih se zadržao samo na dva, tri. Tome je, pre svega, doprinela živost i trgovački promet, koji je tada bio podstican mnogim faktorima, od kojih sam neke istakao već u ranijim poglavljima. Zatim je od značaja, što je Novi Bečej bio veza sred­njeg Banata sa srednjom i južnom Bačkom. Svi oni putnici koji dolaze iz prav­ca Sombora i Novog Sada, železnicom, po pravilu su išli ladicom od Starog do Novog Bečeja i odatle prema Kikindi i Velikom Bečkereku i drugim usput­nim stanicama. Mnogima nije odgovaralo vreme dolaska lađice u Novi Bečej i polaska voza iz Novog Bečeja. Ladica je uvek bila tu da iskrca putnike pre polaska voza, ali nisu u isto vreme polazili vozovi iz Novog Bečeja prema Ki­kindi odnosno Velikom Bečkereku. Ako je voz išao za Kikindu, onda su put­nici koji su želeli da putuju u pravcu Velikog Bečkereka morali da pričekaju čak i po nekoliko sati. To vreme, čekanja, su provodili u kafanama ih ako su stigli poslednjom lađicom morali su i da prenoće u novobečejskim hotelima.

Ono što smatram osnovnim podsticajem za postojanje tridesetak kafana bio je relativno veliki broj zaposlene nekvalifikovane radne snage. Zvuči po­malo neverovatno što ističem nekvalifikovanu, kada se zna da su njihova pri­manja po pravilu znatno niža nego kvalifikovane radne snage, ali se ne radi o omašci. U novobečejskom slučaju nekvalifikovani radnici su bili kubikaški koji su radili jedan od najtežih fizičkih poslova pa su već i zbog toga imali viši startni osnov plata nego oni nekvalifikovani na drugim lakšim poslovima. Uz takav startni osnov, kubikaški poslovi su se izdavali u akord, a kako su to bili ljudi naviknuti na tako veliki napor, a bili zainteresovani da što više zarade, to su i njihove nedeljne zarade bile, za te prilike, čak u mnogim slučajevima znatno veće od onih koje primaju kvalifikovani radnici na drugim radnim mestima. Nije samo relativno visoka zarada ta koja je omogućavala da dobar deo iste ostane (potroše) u novobečejskim kafanama, nego je tome posebno do­prinosio njihov skromni prohtev i analogno tome skroman životni standard. Primitivan nekvalifikovani radnik, često nepismen, bio je skroman u pogledu ishrane i oblačenja, ali najčešće neumeren kada je u pitanju piće. Zbog te svoje neumerenosti nije imao pića u kući, već ga je mogao sebi priuštiti jedino u kafani, jer je tamo izvan kontrole žene i drugih članova svoje porodice. Pored toga, piće više prija ako se pije u društvu, a tako se i više popije nego što je svaki od njih pomislio kada je ulazio u kafanu. Slično ponašanju kubikaša, kada je u pitanju kafana, bilo je i ponašanje vagandžija koji su radili na utovaru žitarica u brodove ih istovaru druge robe. Posebno što su i oni radili u akordu pa su im zarade omogućavale da njihov, ne uvek baš mah deo, ostave u kafani. Njima treba dodati i radnike iz ondašnje pilane i crepane.

Iscrpljujući rad kubikaša i vagandžija je sa svoje strane podsticao na piće, da bi se što pre u piću i društvu uz šalu i pesmu, bar za trenutak, zabo­ravilo na svu težinu života. Uslovi života i težak rad diktirali su i istovetno ponašanje nezavisno od toga ko kojoj naciji pripada (kubikaši su bili Mađari, a vagandžije Srbi).

Kubikaši su davali posebno obeležje Novom Bečeju, jer su oni značili za Novi Bečej više nego što su za druge gradove industrijski radnici. Imali su stalne prihode, a lišeni zemlje bili su oslobođeni naturalne proizvodnje pa su bili upućeni da sve svoje potrebe podmiruju na novobečejskoj pijaci ih u novobečejskoj čaršiji. Iz Novog Bečeja i Vranjeva je u ono vreme 500-600 odraslih muških članova porodice radilo uglavnom van Novog Bečeja na kopanju kanala, podizanju nasipa, izgradnji puteva i drugim takozvanim zemljanim radovima. Sećam se da je 1930. godine oko 200 kubikaša radilo u Boki Kotorskoj, u Zeleniki na isušivanju močvara i uništenju malarije koja je tamo harala. Nekolicina se tamo teško razbolela, pa su mnogi napustili te pos­love pre isteka ugovora. Dvojica-trojica je i umrlo od malarije, stoje u porodi­cama kubikaša izazvalo paničan strah za živote njihovih hranilaca. Veliki radovi su bili i u Banatu, na izgradnji nasipa u Pančevačkom i Opovačkom ritu radi zaštite tog najplodnijeg zemljišta od dunavskih poplava.

Svi oni koji su bili na radu po Banatu dolazili su svake ih svake druge subote svojim kućama, po preobuku i hranu. U subotu uveče dodu, a u ponedeljak ranim vozom odlaze, sa punim vrećama hrane za sebe i za svoje dru­gove, jer će sledeće nedelje oni za njih poneti. Na radnim mestima su sami sebi kuvali i pripremali hranu, a najčešće su spavali po šupama napravljenim od dasaka, a ne retko i pod vedrim nebom kada nastanu topliji dani.

Takvi uslovi života, težak rad i odvojenost od kuće, prosto su ih nagonili da se pri susretu sa Novim Bečejom ponašaju skoro kao mornari kada se, posle duge plovidbe i nemirnog mora, iskrcaju u nekoj luci. Da se taj radosni trenutak što više produži uzimah su alkohol još u kafani kod Agoča ispred železničke stanice, pa tako redom kod Sarvaša, pa kod Krune, a mnogi, iako im to nije uz put, odlaze u centar gde postoji više takvih kafana u kojima se oni osećaju komotnim.

Ova uloga kubikaša u razvoju ugostiteljstva potvrđuje se možda i u či­njenici da su sve one kafane u koje su redovno navraćah oni, nastnakom eko­nomske krize i prestankom izgradnje nasipa puteva i kopanja kanala - kubi­kaši su ostali bez posla - ili likvidirale ili jedva životarile sve do Drugog svetskog rata. Tako su životarile "Belo jagnje", Agoč, bife "Rohonci", "Sarvaš", "Kruna" i kafana Danka Marčića.

Nisu od manjeg značaja za razvoj novobečejskog ugostiteljstva ni rela­tivno visoki prihodi bogatih zemljoradnika u Vranjevu, koji su kao što sam već istako živeli, kada je u pitanju potrošnja, na način koji nije bio svojstven ba­natskom seljaku. Takav njihov odnos prema novcu omogućio je postojanje više kafana u Vranjevu, a oni se nisu uvek zadovoljavali samo kafanama u Vranjevu, nego su posećivali i one u Bečeju.

Eto to su, po mom mišljenju, glavni razlozi za nešto naglašeniji razvoj ugostiteljstva u Novom Bečeju, mada ih ima još, ah ovim svojim zabeleškama nemam ambicija da analiziram život onog vremena, nego da ga zabeležim onakvim kakvim sam ga video i kako sam ga doživljavao.

Neću ponavljati ono što je napred rečeno o novobečejskim hotelima "Vojvodina" i "Roval" i o njihovim restoranima, nego ću nabrojati kafane, opi­sati ih, opisati mesta gde su se nalazile i pokušati da dočaram atmosferu u njima.

U neposrednoj blizini obale Tise, pored same dolme, nalazila se na pros­toru žitne pijace, kafana "Bijelo Jagnje", koju je držao Genci Ištvan. Kafana se nalazila na mestu gde su danas prve lepe kuće pored same dolme u kojoj sta­nuje familija Mileta Josimovića Dojdoša i Koš Ištvana (Pišta). Kafana je bila skromnijeg izgleda i koristili su je uglavnom seljaci kad dođu na pijace, seljaci koji iz okolnih sela sa svojim zaprežnim kolima čekaju na istovar žita u šlep, ponekad alasi i vagandžije, a najčešće kubikaši, naročito nedeljom pre podne, kad dođu na pijace.

Preko puta današnjeg Radničkog doma, na uglu u zgradi Duška Nikolića, nalazila se kafana Gavrić Miloša. Ona je imala stalne goste u vagandžijama i seljacima iz okolnih mesta koji sa svojim zaprežnim kolima čekaju da predaju pšenicu u šlep.

Istaknuto je, da je uz samu dolmu bila i "Vojvodina", o kojoj se nema šta više reći, od onog što je izneto u ranijim poglavljima. Odmah do "Vojvodine" nalazio se bife "Rohonci". Bife je dobro radio, a naročito za vreme pijaca, jer je bio na samoj pijaci. Njegovi posetioci su bili kubikaši i alasi. Ovaj bife je dobro radio i u dane kada nema pijaca, jer je imao dobro piće. Na uglu preko puta od bifea "Rohonci", nalazila se kafana i hotel "Rojal", o kojoj je kao i o "Vojvodini", već napred pisano. Preko puta "Rojala", nalazila se prilično veli­ka kafana "Lovac". Ova kafana je bila prepuna za vreme pijaca i ona je bila uglavnom za vranjevačke imućnije seljake, a koristili su je i drugi, pa i putnici koji su na prolazu kroz Novi Bečej. Kafana je imala veliku salu, sa prostranim prozorima u vidu izloga.

Na glavnoj ulici, sa desne strane kada se ide prema železničkoj stanici, nalazile su se tri kafane "Bela Lađa", "Krka" i kafana Danka Marčića. Mesta na kojima su se nalazile opisana su u ranijim poglavljima, pa nam ovde ostaje da nešto malo više kažemo o njima, jer one, svaka za sebe, imaju posebno obeležje. Karakteristika "Bele lađe" je već opisana, pa ćemo se zadržati na drugim dvema.

Kafana "Krka" bila je najprometnija kafana u Novom Bečeju i po kva­litetu svojih usluga bila je na prvom mestu. Cela porodica vlasnika bila je angažovana u kafani. Supruga vlasnika bila je odlična kuvarica pa se kafana odlikovala izvrsnom kuhinjom. Kao kelneri su radili sam vlasnik Lala i njegov sin Marjan koji je inače završio trgovačku akademiju (srednja škola). Uslu­ga je bila brza i na nivou. U skladu sa uslugom i kvalitetom kuhinje bilo je i piće i otuda stalni promet od izjutra do 2 sata u noći. Ovu kafanu izdvaja od ostalih to što je imala jednu posebnu salu, koja je od 20 časova do 2 časa ujutro služila samo za bilijar i kartanje, tu se igrala jedna specifična kocka sa kartama kako su je Novobečejci zvali karametli, čija se suština sastojala u sledećem: jedan drži banku i vrši prodaju karata iz posebnog špila, cena po­jedine karte zavisila je od želje kupca. Najniža bila je 1 dinar a moglo se ići na više koliko je ko od kupaca želeo. Kada se rasprodaju karte iz toga špila, onda bankar uzima drugi špil, meša i počinje da reda na sto po dve karte. Naravno da to ređanje ide po uobičajenom kockarskom ritualu: uzima se polako i još sporije okreće i stavlja na sto da bi se izazvalo što veće uzbuđenje kod svih koji su kupili karte, pa i kod prisutnih "kibicera". Prve dve karte, koje redom prevrće odozgo špila, znače da vlasniku istih karata iz prodatog špila vraća uloženi novac bez ikakvog dobitka. Druge (sledeće) dve karte donose njihovim vlasnicima pored uloženog novca u vidu cene karte, još i dobit od 50% uložene cene. Treće po redu dve karte donose zaradu od 100% od uložene cene i čet­vrte dve (u četvrtom redu složene) donose vlasnicima zaradu od 200%. Poslednja deveta karta koja se otvara iz špila koji drži bankar donosi vlasniku iste karte iz drugog špila, petostruku zaradu. Tako se to neprekidno ponavlja sve do 2 sata ujutro kada se kafana zatvara. Mnogi su na ovoj kocki ostavili sav svoj novac koji su poneli sa sobom a mnogi putnici, koji su prenoćili u Novom Bečeju, su tu ostavili poslednji dinar, pa su morali od vlasnika hotela, u kom su odseli, da pozajme, pored onog što su ostali dužni za prenoćište, da bi mogli otputovati iz Novog Bečeja. Sve vreme dok kocka traje stoji čaša na stolu u koju bankar s vremena na vreme stavlja novac u kako se to zvalo "pikslu", a sin vlasnika kafane je to odmah istresao i odnosio. Dvostruku je korist vlasnik kafane imao od kocke. Jedna što se u vidu "piksle" dobija od '"bankara", a posebno odjela i pića koje kockari i njihovi kibiceri potroše do 2 sata u noći. U ono vreme najčešće je "bankar" bio Ivan Juanin, vlasnik ugledne berbernice u centru Novog Bečeja. On je morao da ima posebnu memoriju da bi mogao zapamtiti pošto je prodao svaku kartu iz špila, kako bi isplaćivao pripadajuću sumu dobitnicima. Ova kocka se odvijala sa kartama 32 u špilu.

Odmah do kafane "Krka" nalazila se kafana Danka Marčića. Ona je is­ključivo bila stecište kubikaša i nadničara mađarske narodnosti. U njoj su se nedeljom popodne pa do 1-2 sata u noći održavale igranke za mađarsku omladinu. Čudnovate su to bile igranke gde se svirka, pesma i sveopšte veselje obavezno prekidalo tučom, i to ne običnom nego noževima (brisom), iz koje su pojedinci odlazili krvavi kod lekara, a drugi učesnici u zatvor. Tako je to trajalo skoro sve do drugog svetskog rata. U vreme krize, bila je drastično smanjena poseta i promet, tako da je kafana praktično životarila ih bolje reći radila samo nedeljom uveče, za vreme trajanja igranke. Kakav je promet bio dok su kubikaši imali posla i para ilustruje priča Alaćan Miše, koji je nekada radio kod Danka Marčića.

U vreme dobrih zarada kubikaša - priča Miša - novac je nedeljom od prodatog pića jednostavno trpan u veš korpu i kada se kafana posle "fajronta" zatvori, veš korpa je bila prepuna novca. To je, prema njemu, bio pazar koji se danas ne može ni zamisliti za tako relativno kratko vreme dok traje igranka. Veliki promet je kafana imala i u subotu uveče i nedeljom pre podne.

Na glavnoj ulici u delu gde se uključuje bašaidski drum bilo je dve ka­fane. Jedna dosta velika bila je na uglu gde je danas prodavnica trg. preduzeća, ah se nije mogla pohvaliti nekim posebnim prometom. U njoj su se svake nedelje održavale igranke srpske seljačke omladine iz Novog Bečeja i to je mošda sve što bi o ovoj kafani trebalo zabeležiti. Odmah do nje, bila je druga tu gde se i danas nalazi kafana, samo je celokupna zgrada izmenila iz­gled pa i sama kafana. Tu je bila jedna od najpoznatijih novobečejskih ugos­titeljskih objekata kafana "Kruna". Bila je to prilično velika kafana sa običnim stolovima i drvenim podom premazanim uljem. Ona je bila dostupna svima, a ipak je bila kafana kubikaša i seljaka iz obližnjih mesta koji su zaprežnim kolima došli u Novi Bečej.

"Kruna" je bila uvek, posećena, ali posebno u pijačnim danima i subo­tom popodne pa i do ponoći, i celog dana u nedelji. U njoj je bila igranka mađarske seljačke i kubikaške omladine. Igranke su se održavale nedeljom, a završavale su se slično onima kod Danka Marčića, mada su možda u njoj tuče ipak bile nešto ređe nego kod Danka u kafani. Pored velikog prometa "Kruna" je imala i svoje posebno obeležje. To je bila kafana svratište za zaprežna kola ili kako bi se to reklo - današnjim rečnikom - parkiralište zaprežnih vozila. "Kruna" je imala veliko dvorište u čijoj se sredini nalazila šupa na stubovima, slična onoj kakva je bila ispred čarde na skeli sa bačke strane, samo znatno veća. Ispod te šupe, a ako je zaprega više onda ih je bilo više i po celom dvorištu. Seljaci, koji dolaze iz okolnih sela, svraćaju u "Krunu", tu ostavljaju konje ispregnute, vezane za kola, na čuvanje dok oni u gradu obavljaju svoje poslove. U dvorištu se nalazio radnik, plaćen od vlasni­ka kafane, koji je motrio na ono šta se zbiva u dvorištu i priticao u slučaju potrebe u pomoć (ako se konj odvezao ih zapleo, ako su izbacili seno iz kola, on se pobrinuo da se to seno vrati konjima i drugo), a osnovno je bilo čuvanje konja i kola i svega što se na pojedinim kolima nalazilo. On je pred vlasnikom kafane, odgovarao za bezbednost poverene imovine, a kafedžija je garantovao to svakom onom ko je u njegovom dvorištu ostavio zapregu. U dvorištu se na­lazio i bunar, gde su konji, koji su tu ostavljeni, mogli da se napoje. Bila je to jeftina a velika usluga za seljake, koji dolaze u Novi Bečej da bi pazarili ih da bi obavili poslove u sreskom sudu, poreskoj upravi, gruntovnici, sreskom načelstvu i drugim nadleštvima sreza. Ta usluga je malo naplaćivana, jer je kafedžija računao na potrošnju pića onih koji tu ostavljaju svoju zapregu. Nije niko bio obavezan da bilo šta popije u kafani, ali je kafedžija znao da će se tu naći poznanici i posle obavljenog posla, pre polaska za selo, popiti po nešto, pa po neko i više nego što je imao nameru.

Nedaleko od "Kune", nalazila se kafana "Sarvaš" u neposrednoj blizini Gerberove pivare. O njoj ne bih mogao ništa reći jer je se ne sećam, ona je odmah po nastupanju krize i likvidirala.

Prekoputa železničke stanice nalazila se dosta lepa kafana, čiji je vlas­nik bio Agoč, imena mu se ne sećam, koja je izvanredno radila do nastupa krize.

Kubikašima je ona bila prvo svratiste po dolasku s voza. Svaki je pomis­lio da u njoj na brzinu popije jednu pa da krene dalje. Često nije bilo tako, nego se u društvu popilo i više i jedva se stigne do kuće. Kafana je ostala i po završetku drugog svetskog rata, ah je životarila kao i mnoge druge u čijem su prometu učestvovali kubikaši.

Novi Bečej je imao još jednu kafanu sličnu "Kruni", kafana - svratište koju je držao Veselin Nićin - Sela. Ona se nalazila u zgradi, na uglu ulice Žarka Zrenjanina i Svetozara Miletića danas vlasništvo advokata Marica. Kafana je imala i veliku salu u kojoj je zanatska i trgovačka omladina Novog Bečeja održavala svoje igranke. Imala je solidan promet. Sela je vodio računa o kvalitetu jela i pića, a iznad svega bio je ljubazan i poslovan čovek. U dvorištu kafane bilo je svratište zaprežnih kola zemljoradnika iz okolnih sela, što je doprinosilo većem prometu u pijačnim danima. Na uglu ulice Na­rodnog fronta i Sonje Marinković nalazila se kafana čiji je vlasnik bio Laslo, imena mu se ne sećam, koju su posećivali Mađari zanatlije i oni boljeg imov­nog stanja. Kafana je bila lepo uređena i imala je pristojan ugled. U njoj su se održavale igranke za mađarsku zanatsku i trgovačku omladinu. Za razliku od onih igraniki, kod Danka Marčića ih kod "Krune", u ovoj kafani nikad nije bilo nikakvih nereda ni tuče. Vlasnik je bio vrlo ozbiljan i uglađen ugostitelj.

Na putu za Kumane u današnjoj ulici Lole Ribara, nalazile su se dve ka­fane i jedan bife. U delu između ulice Jaše Tomića i Brigadira Ristića, do kuće Bate Kiseličkog, nalazila se kafana Rade Lučića, o njoj kao i o onoj između ulice Brigadira Ristića i Zmaj Jovine, koju je držao Mladen Kurbanjev, nema se ništa posebno reći. Ove kafane služile su Novobečejcima, ah su ih prilično koristili i Kumančani, Melenčani, i Tarašani, koji su tu svraćali da, pre polaska svojim kućama, u društvu popiju po koju za "srećna puta".

Bife Milenka Savića nalazio se u zgradi gde se nalazila "kumanska kapi­ja", mesto za naplatu trošarine (kladrmarine). Imao je dobro piće pa je ost­varivao i solidan promet. Milenko je bio iz okoline Kruševca te je iz Srbije do­nosio odličnu rakiju koju su novobečejski domaćini kupovali na litre i nosi­li svojim kućama.

Pod Vranjevo, tako se nazivao čitav onaj deo Novog Bečeja od glavne ulice pa prema Vranjevu, nalazila se jedna skromnija kafana na samom "Prko­su", a držala ju je baba Marija (baba Bore i Slavice Igrački) ne znam joj pre­zime.

U Skadarskoj ulici, ne znam da li se i sada tako zove, to je poslednja ulica prema Vranjevu, nalazila se kafana i javna kuća koju je držao Kovač, imena mu se ne sećam. Ona je ostala poznata kao javna kuća i u vreme kada su javne kuće u predratnoj Jugoslaviji zvanično bile zabranjene. Ostala je kao takva sve do kraja Drugog svetskog rata.

U Vranjevu je bilo nekoliko kafana medju kojima su se izdvajale kafana Arsena Pecarskotg, koja se nalazila u zgradi na kojoj je ploča, da se na tom mestu nalazila kuća u kojoj je rođen Josif Marinković, a kafana Nove Trbića na uglu ulica 7 Jula i Josifa Marinkovića i jedna i druga su dobro radile s tim da su imah prilično izdiferencirane goste. Arsenova kafana služila je vranjevačkim bogatim seljacima i njihovoj deci, činovnicima i učiteljima, dok je Novina kafana bila stecište vranjevačke sirotinje. Obe su imale kuglane u dvorištu sa zemljanim podom, pa se svakog dana moglo videti poneko društvance koje kuglajući se pijucka po koji čokanj rakije ih kriglu piva. U ovim kafanama su održavane nedeljom igranke i to kod Arsena za omladinu imućnijih roditelja i kod Nove za siromašnu omladinu. U njima su priređivane i pozorišne predstave, nekoliko puta u toku godine. Arsen Pecarski je, kratko vreme, u svojoj kafani davao i filmske predstave, što znači da je u to vreme Novi Bečej sa Vranjevom imao tri bioskopa.

Na stazi na uglu ulice Karađordeve i Svetozara Markovića nalazila se ka­fana "Amerika", koju je držao Velja Petrovčanin. Kafana je bila sasvim pris­tojna, ali se po prometu nije mogla uporedivati sa Arsenovom i Novinom kafanom.

Na putu za Novo Miloševo, u blizini vranjevačke bikarnice, držao je kafanu i trgovačku radnju mešovite robe Simić, otac naših poznatih glumaca prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta Slavka i Nikole Sirnića. Slavko je rođen u Vranjevu, a njegov brat Nikola u Beogradu, gde im se otac sa porodi­com preselio 1930. godine. Mislim da se i danas u toj zgradi nalazi kafana.

Na Ljutovu je imao bife i trgovačku radnju Makra, ah mi nije poznato kako je taj bife radio. Pretpostavljam da je u periodu na koji se podsećamo radio dobro, jer se nalazio u kraju gde su u blizini stanovali vranjevački kubikaši.

Pored svih navedenih kafana i bifea u Novom Bečeju su postojala i dva objekta zatvorenog tipa. U zgradi koja je bila na mestu gde je danas Dom pen­zionera nalazila se Kasina, stecište novobečejskih trgovaca i imućnijih Jevreja. U zgradi gde je danas obućarsko preduzeće nalazila se mađarska građanska čitaonica koja je u svom sklopu imala i bife sa velikom salom u kojoj su se 2-3 puta godišnje održavale mađarske najelitnije zabave i gde se dočekivala nova godina.

Možda je veliki prostor posvećen kafanama, ali s obzirom na njihov značaj u kulturno - zabavnom životu Novog Bečeja, kao i okolnosti da je najveći deo, da ne kažem sve, zauvek nestale, smatrao sam korisnim da se ma i na ovaj način, zabeleškama, sačuvaju od potpunog zaborava.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Tisa je početkom XX veka bila kod Novog Bečeja široka 230 metara pri nis­kom vodostaju, 302 m pri srednjem i 1.68o metara pri visokom vodostaju. Dubina pri niskom vodostaju 4,2 metra, 7,7 pri srednjem i 9,7 pri visokom vodostaju.