Zanatstvo

Zanatstvo, kao i trgovina, bilo je pratilac opšteg privrednog razvoja, pa se u skladu sa ostalom privredom i razvijalo. To ne znači da i ove oblasti sa svoje strane nisu uticale na razvoj drugih oblasti i grana, ali je njihov razvoj ipak bio uglavnom dimenzioniran potrebama stanovništva za zanatskim uslu­gama. Te potrebe su mogle biti veće ili manje za određenu vrstu sloja. Koliko god je kubikaški deo stanovništva doprinosio povećanom prometu u tgovini i ugostiteljstvu, njegov udeo u razvoju zanatstva bio je znatno skromniji. Zbog toga, neće biti nerealno tvrditi da je novobečejsko zanatstvo bilo slično onom u drugim mestima, ali je postojalo više zanatskih radnji koje su zadovo­ljavale potrebe stanovništva sa višim standardom, nego što je to bio slučaj u manjim mestima, ili po broju stanovnika čak i mestima iste veličine, ali sa pretežno zemljoradničkim i radničkim zanimanjima.

Novi Bečej sa Vranjevom je imao preko 300 protokolisanih zanatlijskih radnji i radionica. To je za današnje prilike neshvatljivo visoka cifra. Ali onda nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja i građevinske sto­larije, već su te potrebe zadovoljavale zanatlije: krojači, obućari i stolari. Pored toga postojao je i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. Prihodi su bili manji, ali zato je štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Pojam kvaliteta robe razlikovao se od današnjeg, pa je i to uticalo na po­trebe za zanatskim uslugama. Kvalitet je bio: dobar materijal i solidna zanat­ska izrada, što je obezbedivalo dugotrajnost odnosne robe. Danas je kvalitet­no ono što odgovara modnom zahtevu primamljivih boja i dezena, ili ako se radi o tehničkoj robi da bude na nivou najsavremenijih rešenja, dok je dugo­trajnost u drugom planu. Čak se i pored relativno lošeg materijala mnogi proizvodi lične potrošnje i ne pocepaju ili ne dorade, a već se izbacuju iz up­otrebe kao demodirani. U ono vreme se to retko dešavalo, a sebi su to dozvo­ljavah samo oni izuzetno bogati, ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci (rasipnici). Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela ili opanaka. Krpila se sve do "poslednjeg daha", dokle god obućar ne kaže vlasni­ku da je beskorisna svaka dalja popravka. Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, sa loncima, kantama, šporetima, bravama i otuda velika potreba za zanatlijama koji će krpiti, popravljati i održavati te stvari. Danas se na potrošnju gleda drukčije, pogotovu kad i ne postoje odgovarajuće zanatlije koji bi izvršili brzu opravku, pa je i to jedan od razloga što se tako lako i brzo pribegava zameni novim proizvodima.

Novobečejske zanatlije su uglavnom bili ozbiljni i vredni ljudi. U vreme velike konkurencije, a relativno skromne kupovne snage stanovništva, mogao se održati samo vredan čovek sa kvalitetnom izradom. Korisnici njegovih us­luga, ili kupci njegovih proizvoda uglavnom su bili meštani, koji treba i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu, a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija prepo­ručila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora. Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa mušterijom. Nisu to bili mnogo učeni ljudi, ali ih je život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru, i pridobije novu mušteriju.

Najveći deo novobečejskih zanatlija je bio takav, pa su većina njih imali svoje radnje dokle god su bili sposobni da rade, ili su radnje predavali svojoj deci da ih naslede kod mušterija. Nije to bio slučaj samo sa obućarem ili krojačem, nego sa svakim zanatlijom. Novobečeski kovači, na primer, imali su stalne mušterije zemljoradnike, jer su vodili posebno računa, da raonici budu dobro otkovani i na vreme završeni, jer seljak nema vremena da dva puta dolazi po njih. Sećam se kako su bili ozbiljni i dostojanstveni ljudi kovači: Čilag, Mavrak, Kelemen, Kasaš, Miljević i svi drugi. Tako je to bilo i sa berberima od kojih posebno ističem Davidović Dušana, koji je dugo godi­na bio predsednik Udruženja zanatlija sreza Novobečejskog, zatim Sekulić Toša i drugi. Moleri i zidari, poznati su kao pijandure i nesolidni, u Novom Bečeju su, bili retko ugledni građani. Primera radi navodim molera Stojšin Ivana, koji je posle smrti Davidović Dušana desetak godina bio Predsednik Udruženja zanatlija sreza. Fotograf Konstantin Vukov uživao je ugled vrsnog zanatlije, ah i izuzetno kulturnog čoveka koji je govorio 6-7 jezika. Građevin­ski majstor Pal Maćaš uživao je najviši ugled među zanatlijama. U red vrlo solidnih, a iznad svega vrednih zanatlija spadali su kolačar (licider) Joca Kiselički, krojač-konfekcioner Maksa Josimović i tako bi moglo redom, iz sva­kog zanata nabrajati izuzetno ozbiljne, vredne, a iznad svega poštene ljude. Bilo je, da ne bi ispalo da idealiziram život i novobečejske zanatlije, medu krojačima, obućarima i zidarima i onih koji nisu uvek održavah rokove, ah to se znalo pa su i njihove usluge baš zbog tih mana, bez obzira na njihovu stručnost i kvalitet radova, morale biti jeftinije nego majstora koji su održavah obećanja odnosno dogovorene rokove.

Novobečejske zanatlije su bili ozbiljni, trezveni, a iznad svega skromni i sa puno ugleda ljudi. Nisu oni bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji, nego su takvi bih u porodici, na ulici i na svakom mestu. Medu najuglednijim mladim ljudima bila su deca novobečejskih za­natlija, bilo kao đaci ili šegrti, pomoćnici ili činovnici. Poneli su iz porodice ono osnovno vaspitanje i naviku za rad, a sredina nije bila negativna da bi te temelje u vaspitanju mogla bitno izmeniti, posebno ne u negativnom smislu.

U Novom Bečeju i Vranjevu su, svake godine, najmanje dvadesetak dečaka, iz najpasivnijih krajeva Jugoslavije, kao pitomci Društva "Privred­nik'', izučavali zanate. Svi su oni postali, kao uglavnom i drugi "Privrednikovi" pitomci solidni i vredni privrednici. Bilo mi je vrlo drago kad sam u Pančevu upoznao najuglednijeg tašnera Jelisavčića, koji je inače bio i predsednik Rukometnog kluba "Dinamo'' (tadašnji pravak države), koji se obradovao kad je čuo da sam iz Novog Bečeja, jer je on učio zanat kod novobečejskog obućara Kulčara. Ili drugi moj susret u Beogradu 1949. godine sa potpukov­nikom Jugoslovenske armije Zupković Đurom, koji je učio zanat kao Privrednikov pitomac kod novobečejskog bravara Zupčića. Obojica su se najpohvalnije izražavali o svojim majstorima iako je to bio možda najteži period njihovog dečaštva-šegrtovanje. To je najočitija potvrda konstatacije o solidnosti novobečejskih zanatlija, jer nisam birao one kod kojih ću proveravati svoje utiske, već su to slučajni primeri.

Skromnost zanatlija nije bila karakteristika samo onih iz Novog Bečeja, nego je to bilo osnovno obeležje svih vrednih ljudi. Zanatlija koji bi skupo cenio svoj proizvod odnosno proizvod svoga rada jednostavno ne bi mogao opstati.

Novi Bečej je u ono vreme imao 5 pekarskih radnji i radionica a svaka je od njih imala po 2-3 zaposlena pekarska radnika i prodavca peciva, kada ni jedno zemljoradničko domaćinstvo nije kupovalo hleb u pekari, već su ga njihove domaćice mesile. Činjenica je da su oni imali svoje radnje sve do priv­redne krize i da su čak živele višim standardom od prosečnog, govori da su oni bili vredni, skromni i posebno preduzimljivi ljudi. Dovijali su se da proiz­vode ono što će im obezbediti potrebnu zaradu da izdržavaju svoju porodicu i da plaćaju zaposlene radnike i prodavce. Stalnim mušterijama hleb i kifle ili drugo pecivo je donošeno u kuću i to u vreme koje mušteriji odgovara, za doručak pre odlaska na posao. Isto tako su ugostitelji morali rano ujutru na vreme dobiti pecivo i hleb kako bi kafanski gosti imali svakodnevno svež hleb za doručak. Tako je to bilo i sa đacima i o svima se vodilo računa samo da bi se što više hleba i peciva prodalo. Slično su postupali poslastičari i mnogi drugi koji su slali kupljenu robu mušteriji. Mesari su Internatu ruske ženske gimnazije slali po svojim radnicima meso, viršle i druge kobasičarske proiz­vode. Isto tako su postupali i sa stalnim potrošačima - kafedžijama. To je bila u pravom smislu kompletna i potpuna usluga. Ta uslužnost je bila sastavni deo kvaliteta rada odnosno proizvoda zanatlija.

U Novom Bečeju je postojalo četiri časovničara u periodu kada je bilo malo čak vrlo malo ručnih i džepnih časovnika, nego je bilo uglavnom zidnih i poneki budilnik. Mora se istaći i to, da su tada Slovaci iz Čehoslovačke i Slovenci imali radionice na leđima i išli ulicama i popravljali satove po kućama. Isto tako su postojali bačvari, limari iz Slovačke, koji su, putu­jući od mesta do mesta, nudili svoje usluge, a ipak su u Novom Bečeju posto­jale dve limarske radnje, nekoliko bačvara, sitara i drugih.

Novi Bečej i Vranjevo imali su pet pekarskih radnji (Čorba, Nastić, Vilotijević, Miletaški i Bleskanj) u samom centru pet mesarskih radnji (Janković Jene, Janković Kalman, Štaud Karlo, Pinćin Stevan, Nikolić Pera). Pored ovih, na glavnoj ulici, postojale su još dve mesarnice jedna preko puta apoteke do kuće Dimitrijević Boriće i druga na ulasku u glavnu ulicu iz pravca Bašaida. U Vranjevu su postojale: mesarska radnja Belskanj Šandora, Lalić Toše Boberić Ilija i Bugarskog Sime. Bilo je još nekoliko mesara koji nisu imali svoje radnje, već su radili na tezgama na pijaci ili po kućama seljaka. Postojala su dva licidera koji su imali svoje radnje i stalne tezge na pijaci, a bili su i posetioci vašara u Novom Bečeju i Vranjevu. Imao je Novi Bečej i dve mlekare -jednu u Novom Bečeju, a drugu u Vranjevu. Tu su šeširdžija, modiskinja, drvostrugar (traksler), tri sarača, četiri užara, četiri limara itd.

Pored toga, postalo je zanata čiji broj radnji i zanatlija ne mogu tačno da odredim, pa ću navesti broj koji približno odgovara. Tako je u samom cen­tru bilo pet berberskih radnji Davidović Dušan, Juanin Ivan, Sekulić Toša, Tandi Jožef i jedan Mađar je držao radnju u zgradi bivše pošte (preko od Luteranske crkve), a bilo ih je verovatno još dvadesetak koji su išli po kućama i brijali zemljoradnike . Bravara je bilo desetak, a u centru su postojale 2-3 radionice, a ostli su imali radionece u svojim kućama, sa vršalicama i krunjačama za kukuruz. Kovača je bilo dvadesetak, kolara 12, papudžija 7, opančara 11, stolara 18, molera 4-5, ćurčija 3-4, obućara dvadesetak, toliko i krojača i zidara, i već pomenuta 4 časovničara (Hafner Bela, Hafner Aladar, jedan stariji Mađar koji je imao radnju do trgovine Pere Sekulića i Jevrejin Marci u Šušanju), 2-3 bačvara, sitara, četkara, voskara, štrikerku, trukerku i drugi.

Ovim nije dovoljno istaknuta uloga zanatstva u privredi Novog Bečeja. Kako ne raspolažem podacima o bruto prihodu, ni o dohotku privrede iz tog perioda, to će nam približan orijentir biti učešće zanatlija i njihovih porodica u ukupnom stanovništvu Novog Bečeja, a s obzirom da su zanatlije ostvari­vale znatno viši dohodak nego što je prosečni dohodak stanovnika Novog Bečeja, videćemo da je uloga zanatstva u razvoju Novog Bečeja bila od veli­kog značaja. Ako pođemo od podatka da je bilo više od tri stotine zanatskih majstora i da je najmanje svaki četvrti zapošljavao po jednog pomoćnika ili radnika, izlazi da je u zanatstvu radilo najmanje 350 stanovnika, a prosečna porodica je imala pet članova, onda je od zanatstva neposredno živelo više od 1.750 novobečejskog stanovništva ili l0%. Nije preterano ako na osnovu ovog učešća u broju stanovnika izvedemo zaključak, s obzirom na viši dohodak od prosečnog, da je zanatstvo učestvovalo otprilike sa 15-16% u stvaranju ukupnog dohotka Novog Bečeja. Ovako ocenjeno učešće zanatstva u do­hotku ukupne privrede Novog Bečeja istovremeno govori da je ono imalo znatnog uticaja na razvoj i živost Novog Bečeja uopšte. Treba pri tome imati u vidu i uticaj zanatlija i njihovih porodica na potrošnju životnih namirnica i druge robe lične potrošnje, a posebno robe za dalju preradu i proizvodnju, pa će se tek tada dobiti kolika tolika predstava o ulozi zanatstva u razvoju Novog Bečeja.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

Novo Miloševo formirano je iz dva veoma stara naselja, Beodre i Dragutinova. Svoje sadašnje ime dobilo je 1946. godine, po proslavljenom borcu i organizatoru ustanka u ovom selu — Milošu Popovom — Klimi.