Poljoprivreda

Kao retko u kome vojvođanskom mestu, u Novom Bečeju je postojala velika razlika u imovnom stanju zemljoradnika. Veliki deo zemlje bio je u ru­kama nekoliko veleposednika i 250-300 imućnih Srba i dvadesetak imućnih Mađara. Ostalo poljoprivredno stanovništvo je, najvećim delom, bilo bez zemlje ili sa 3-4 jutra.

Veleposednicima Ivanoviću, Rohonci i Šojmošu, sprovedenom agrarnom reformom posle prvog svetskog rata, oduzeto je obradivo zemljište i podeljeno seljacima Srbima. Veleposednicima je ostavljeno 500 jutara obradive zemlje i neograničena površina pod pašnjacima i ekonomskim zgradama.

Mađari, iako ih je najveći deo bio bez zemlje nisu dobili "agrar". Oni su bih sluge, biroši i nadničari, a veliki broj se bavio kopanjem kanala, izgrad­njom nasipa i drugim kubikaškim radovima. Deo mađarske sirotinje - stotinu i više porodica, služilo je kod veleposednika (spahija) na čijim su posedima stanovali sa svojim familijama. Radnik koji služi i stanuje na imanju vlasnika, zvao se "biroš".

Nadničenje je bilo vrlo razvijen oblik zapošljavanja. To je razumljivo, kada se ima u vidu da je zemlja bila vlasništvo manjine i da je na drugoj strani postojao veliki broj zemljoradničke sirotinje - bezemljaša - prinuđenih da rade kao nadničari. U nadnicu je uglavnom išla ženska radna snaga.

Najveći deo poljoprivrednih radova obavljao se ručno, bez upotrebe mašina, te je samim tim u sezoni kopanja, košenja i berbe bio angažovan veliki broj nadničara. Kada su mašine počele da zamenjuju čoveka u poljopriv­redi, one su se posebno malo upotrebljavale na spahilucima.

Da je mašinski rad manje upotrebljavan na spahilucima, nego kod os­talih imućnih vlasnika zemlje to sigurno izgleda neobično. Razlog je, nema sumnje, u nezainteresovanosti njihovih vlasnika za unapređenje proizvodnje. Svako unapređenje zahtevalo je nove investicije. Naprotiv, oni su nastojali da samo što više izvuku iz svojih poseda, pa makar se rad odvijao na način kako se radilo pre stotinak i više godina. Vlasnici ovih spahiluka su živeli ili su često odlazili u Budimpeštu, te je za njihov raskošni život uvek bilo nedovolj­no para, ako još treba i da investiraju, onda pogotovo.

Ne samo zastareli način rada već i niska plata koje su plaćali svojim birošima stvarao je potpunu nezainteresovanost ovih za rad. Biroš je na spahiluku imao znatno nižu godišnju zaradu, nego biroš na salašu svakog imućnijeg vlasnika zemlje. Istina da je privatnik od biroša tražio više rada, o čemu se na spahilucima nije mnogo vodilo računa.

Čudnovato zvuči da su biroši i pored niske plate ostajali na imanjima veleposednika. Razlog je svakako njihova vezanost za ta imanja jer su se na njima rodili, ne samo oni, već i njihovi očevi i dedovi, pa je tu bilo i neke sen­timentalnosti. Možda je ipak realnija ocena da veći deo, zbog primitivizma i nepismenosti, nije ni znao da na drugom mestu može obezbediti bolji život sebi i svojoj porodici.

Pri ovakvoj oceni treba izuzeti spahiluk Rohonci na Bisernom ostrvu, koji je kada je bilo u pitanju voće i vinogradarstvo, prednjačio u najsavremenijim metodama rada i sortama voća i vinograda. Svi ostali ratarski radovi odvijali su se na način koji je bio svojstven propadajućim spahilucima.

Ivanović je raspolagao najvećom površinom zemlje. Pored 500 jutara ob­radive u Bereku i Jatovu imao je i velike površine pod pašnjacima i zgradama. Svi pašnjaci na polovini puta između Novog Bečeja i Kumana i sa jedne i druge strane druma pripadali su Ivanoviću. Pod zgradama je takode bilo veli­ko prostranstvo. Pored ekonomskih zgrada sa dvorištem i parkom, gde je danas "Sokolac", raspolagao je sa nekoliko zgrada u delu takozvanom "Prečka", zatim na Borđošu i na "Bisernom ostrvu." Ovaj spahiluk je u najvećoj meri zadržao davno preživljeni način rada, pa je i u tom pogledu "prednjačio" pred ostalima.

Na imanju Ivanovića su svi poljoprivredni radovi obavljani ručno i vo­lovskom zapregom, izuzev setve pšenice i vršidbe. Kosidbu, kopanje i druge poslove obavljah su biroši i nadničari ručno, a tek počev od 1932. godine kosačicama sa konjskom zapregom. Vršidba je obavljana sopstvenom vršalicom.

Centralni deo imanja Ivanovića bio je gde je sada "Sokolac". Za mene je to imanje, sa onako lepim dvorcem, bilo nešto najlepše što u poljoprivredi može biti. Nisam mogao da shvatim da vlasnik živi u Budimpešti i da je samo jedan put, a najviše dva puta godišnje dolazio na svoj posed i ostajao 10-15 dana, a često i znatno kraće.

Sećam se, da sam sa posebnim divljenjem posmatrao fijaker kojim se vozio. To je bio nesvakidašnji fijaker, potpuno zatvoren u zadnjem delu, sa prozorima od brušenog stakla. Konji očetkani i oprema naglancana sa sjajnim metalnim delovima delovala je vrlo svečano. Uz sve ovo naročiti uti­sak je ostavljao paradni kočijaš, zvao se Mik Janoš. Pored uniforme i belih rukavica i samo ukrućeno držanje ovog kočijaša sa ufitiljenim brkovima bio je predmet moga, dečijeg, oduševljenja. Janoš je svojim držanjem uveličavao opšti utisak koji je na mene ostavljao prolazak paradnih karuca.

Dvorac i park oko njega bili su lepo održavani. Od imanja pa do same Tise vodio je letnji put. Put je bio potpuno prekriven krošnjama stoletnih to­pola. Dobro se sećam da je obim stabala pojedinih topola bio takav da ih je 5-6 ljudi zajedno jedva rukama obuhvatilo. Na svakoj topoli bilo je mnoštvo gnezda vrana, pa je ovaj drum sa šumicom Gradište, davao posebno obeležje Novom Bečeju. Sigurno da je u to vreme ovo bio redak primer tako velikog utočišta vrana ne samo u Banatu već u čitavoj Vojvodini.

Na imanju - glavnoj ekonomiji - bilo je tridesetak porodica biroša koje su tu živele od vajkada. Tu su se rodili njihovi očevi, dedovi i pradedovi, pa su oni samo produžili da rade ono što su i njihovi preci radili. Najveći deo njih je bio nepismen. Kontakt sa gradom i civilizacijom u užem smislu predstavljao je tu i tamo odlazak na pijacu u Novi Bečej, a ponekad su mladi nedeljom uveče dolazili u kafane na igranke. Život tih porodica bio je po mnogo čemu sličan: male plate, mnogo dece, uslovi stanovanja isti. Svaka porodica je imala jednu veću sobu i zajedničku kuhinju sa još jednom porodicom s tim što je svaka imala zaseban šporet i otvor za loženje seoske peći čije se loženje vršilo iz kuhinje. Po sobama, bio je zemljani pod. To je bilo normalno, jer su u to vreme skoro sve seoske kuće imale zemljane podove.

Imanje je imalo svog kovača i potkivača, svog kolara, zatim mašinbravara za vršalicu, koja je bila i jedina mašina na imanju. Zaprega je bila uglav­nom volovska, pa su na ovom imanju bile i štale za volove, a i nešto konja.

Pored ovog imanja, oko 2-3 kilometra dalje prema Kumanu, nalazila se "Prečka". U prečkoj su bile štale gde su bile smeštene ovce. To su bile tri ili četiri posebno dugačke zgrade pokrivene trskom, a pored ovih i jedna zgra­da za čobana u kojoj su stanovale dve-tri porodice.

U delu bliže Tisi, na Brodošu, nalazilo se takode Ivanovićevo imanje gde je bilo 6-7 zgrada. Tu su, pored štala za konje, bile i zgrade za stanovanje desetak biroških porodica.

Ivanović je imao i preko Tise u ritu, na Bisernom ostrvu u delu bliže reci, velike štale u kojima su bile smeštene krave. Naravno da je i ovde pored štala bilo i zgrada za biroše u kojoj je stanovalo 4-5 porodica. Agrarnom reformom najveći deo zemlje u ritu bio je podeljen seljacima, pa se ovo imanje svelo uglavnom na manji kompleks pod pašnjacima i nešto šume.

Ne mogu a da ne pomenem kakav su utisak, ostavljale krave i volovi Ivanovića. To je bilo takozvano, podolsko goveče (Mađari su se spustili u Pan­onsku niziju iz Podolije, pa je to verovatno njihovo tradicionalno goveče). To su bile visoke krave belo-žeravaste boje i vrlo dugih rogova. One su bile slabo mlečne pa nisu u tu svrhu ni gajene. Te krave su služile samo za telenje. Muška telad je ostavljena da služi kao volovska zaprega, a ženska uglavnom za klanje. Sećam se, da sam se oduševljavao njima na pašnjacima pored kumanskog druma. Naročito sam se divio lepoti bikova koji su bih snažni, rogati, a na kraju rogova su im stavljane mesingane kuglice, koje su uvek bile čiste i sjajne.

Volovi su bili sa još većim rogovima nego krave. Kada su upregnuti u jaram prosto su jedan drugom smetali rogovima. Bila je vrlo impozantna kolo­na, sa po 4 vola u zaprezi, kada vuku pšenicu u brod. Kolona se otegne nekoli­ko stotina metara.

Sve je to za mene, kao dečaka od 13-14 godina, odavalo sliku velikog bo­gatstva.

Šojmoši je imao svoju ekonomiju pored Tise, gde je danas ustava za izlaz Kanala iz Tise. Najveći deo zgrada ostao je do posle drugog svetskog rata. Vlasnik je živeo u Budimpešti. Imanje se posle agrarne reforme sastojalo od 420 jutara obradive zemlje i oko stotinak jutara pašnjaka. Obradiva zemlja bila je u jednom kompleksu s desne strane puta za Kumane, tako reći, od Novog Bečeja pa do brega prema Kumanu. Pašnjaci su se nalazili preko železničke pruge, na prelazu rampe kod "bakternice" od Novog Bečeja prema Kumanu.

Imanje je raspolagalo sa 12-15 velikih zgrada sa štalama i magazinima, kućama za stanovanje biroša i velikim dvorcem, koji se nalazio u vrlo gustoj šumi. Meni je pored dvorca posebno imponovala šuma jer sam preko nje sebi dočaravao izgled prašume, sa kojom sam se baš u to vreme upoznavao, učeći geografiju. Pored starih četinara i ogromnih topola tu su bili platani, hrast i drugo drveće obraslo jorgovanom, šibljem i bršljanom.

Vredna je posebnog pomena oranžerija, ih kako smo je mi nazivah sta­klena bašta. Oranžerija se sastojala iz jednog centralnog dela, koji je bio znat­no viši i od tri niža koji su se račvali iz njega.

Pored dvorca, na imanju, Šojmoši je imao veliku kuću i u samom Novom Bečeju pord nasipa - keja uz Tisu. Ovoj kući pripadao je i plac koji se pros­tirao sve do Svetozara Miletića ulice, gde su danas: novi Dom zdravlja i trospratne stambene zgrade.

Sve Šojmoševo imanje uključujući i zgradu u Novom Bečeju, izuzev oranžerije, kupio je optant iz Mađarske iz sela Siriga kraj Segedina Vićentije Markov. Po prelasku u Jugoslaviju Vićentije je na svoje prezime dodao "ić" i postao Marković. U Sirigu, Marković je bio jedan od najbogatijih zemljoradnika sa oko 80 jutara zemlje. Prodao je svoju zemlju i kuću u Sirigu, i uz odgo­varajuće zaduženje, kupio imanje sa svom stokom i oruđima za poljoprivredni rad, tako reći sve što se u zgradama na imanju zateklo. Tu je bilo oko 100 krava, 50 konja, oko 200-300 komada svinja. Na imanju je živelo 17-18 porodica biroša čiji je status bio isti kao i onih kod Ivanovića.

Oranžeriju je kupio žandarmerijski major u penziji Košta Radić iz Pančeva i držao je do 1932. godine, kada je zbog poljoprivredne krize, ova postala nerentabilna.

Imanje Rohonci meni je više poznato po pričanju moga oca, nego što sam to sam u to vreme imao prilike da zapazim. Pre drugog svetskog rata bio sam svega dvaputa na Bisernom ostrvu. Prvi put 1934. godine, kada sam bio u samom dvorcu, a drugi put 1937. godine, na izletu.

Rohoncijevo imanje je bilo na Bisernom ostrvu i odlikovalo se proiz­vodnjom kvalitetnog grožđa, voća i bostana. Zahvaljujući proizvodnji kvalitet­nog stolnog grožđa, a posebno dobrom vinu ovo imanje je bilo poznato i izvan Vojvodine. Lepe butelje muškat - krokana sa Bisernog ostrva bile su rado viđene i u Segedinu i Budimpešti.

Od voća su posebnog kvaliteta bile kruške i kajsije. Od njih kao i od komina posle muljanja vina, preko cele zime, počevši s jeseni, odmah posle berbe, na imanju se neprekidno pekla rakija: komovica, kajsijevača i od dru­gog voća. Rakija je takode bila posebnog kvaliteta i kao takva čuvena.

Uticaj Rohoncijeve proizvodnje na voćarstvo i vinogradarstvo Novog Bečeja je vrlo zapažen. U Novom Bečeju se stvaraju prvi rasadnici voća, onog što je Rohonci imao. Loza i voće sa Bisernog ostrva prihvaćeni su u manjoj ili većoj meri od svih proizvođača u Novom Bečeju ih Vranjevu.

Rohonci je pored tridesetak biroša zapošljavao i veliki broj nadničara. Naročito su žene nadničarke bile zaposlene na spahiluku, na Bisernom os­trvu. Prilična prostranstva pod vinogradima i voćnjacima zahtevali su stalan rad, pa su nadničarke uglavnom devojke tamo i stanovale. Biserno ostrvo je udaljeno oko 8 km od Novog Bečeja ako se ide preko skele kod Bereka. One su odlazile ponedeljkom rano ujutro, a vraćale se subotom uveče. Na imanju su stanovale i spavale po šupama i magacinima. Od ranog proleća pa do kasne jeseni radile su nadničarke sve poslove od okopavanja do berbe.

Nadničarke su u rit (Biserno ostrvo) išle peške. Tisu su prelazile ske­lom u Bereku. U to vreme je bio priličan broj Novobečejaca koji su imali zemlju preko Tise u ritu, koju su dobih kao agrar, pa je promet na toj skeli bio veliki.

Sećam se da su nadničarke, vraćajući se subotom u grupama kući sa Bisernog ostrva, uvek pevale. To je bio trenutak radosti, posle šest dana mu­kotrpnog rada od izlaska do zalaska sunca, spavanje bez kreveta i jastuka pod glavom i života u lošim higijenskim uslovima.

Rečeno je da je voće i grožđe bilo odličnog kvaliteta, pa se i pri berbi i transportu do tržišta vodi računa da se taj kvalitet očuva sve do potrošača. Ono je prodavano pored Novog i Starog Bečeja i na pijacama u Bečkereku, Kikindi, pa i u Novom Sadu. Da bi se moglo transportovati, pakovano je u spe­cijalne gajbice sa upadljivim oznakama Rohonci, jer je to garancija kvaliteta, a taj kvalitet je plaćen za oko 30% više nego proizvodi ostalih zemljoradnika.

Spahiluk Rohonci je, svojom intenzivnom proizvodnjom, zapošljavajući priličan broj radnika, stvarao i odgovarajuću kupovnu snagu za industrijske i druge proizvode.

Kada govorimo o spahilucima potrebno je nešto reći i o samoj agrarnoj reformi sprovedenoj posle prvog svetskog rata. Zakon o agrarnoj reformi zate­kao je, pomenuta spahinska imanja, na relativno skromnoj zemljišnoj površini, te je time i njen domet bio ograničen. Zahvaćen je višak preko 500 jutara ob­radive zemlje, a svaki od pomenuta tri veleposednika imali su preko pred­viđenog maksimuma, s obzirom na veliki broj bezemljaša niko nije mogao dobiti više od 2-3 jutra i to po pravilu lošiji deo veleposedničke zemlje. Bez potrebnog oruđa za rad i konjske zaprege, agrarci su bili prinuđeni, da zemlju izdaju napola ili pod arendu. Dobar deo je jedva dočekao priliku da zemlju proda.

Pored navedenih, Novi Bečej je imao još tri veleposednika vredna pomena. To su Nemac Vajspart i Bakrk, koji su svoje posede imali na delu ta­kozvane Jaruge i Miroslav Nićin u Kerktovu. Bakrk je u periodu krize doživeo sudbinu onih imanja čiji su vlasnici živeli u Budimpešti. Vajspart je na relativ­no lošoj zemlji uspeo, zahvaljujući dobroj obradi, ne samo da opstane kao veleposednik već da postane jedan od najvećih proizvođača tržišnih viškova žitarica u Novom Bečeju. Intenzivan mašinski rad i đubrenje zemlje, a u tu svrhu je držao dosta krava, davali su prinose koje mnogi nisu imali ni na znatno kvalitetnijoj zemlji.

Nije samo Vajspart uspevao da iz zemlje rejona Jaruga izvlači visoke prinose, već je tada čitav taj "potes" bio obrađen, što je značilo da je zemlja odbacivala prihode koji su prevazilazih troškove ulaganja i tako njenu obradu činili rentabilnom.

U periodu na koji se podsećamo uvođena je mašinska obrada u po­ljoprivredi. U tim godinama se pšenica na svim većim parcelama, sejala odgo­varajućim zaprežnim sejačicama. Sirotinja je svoju zemlju sejala ručno i pšenicu kosila kosama. Imućniji su već tridesetih godina ovog veka dobar deo svojih pšeničnih površina kosili zaprežnim samovezačicama, mada je bilo još ručne kosidbe iz takozvanog risa. Kukuruz se uglavnom sejao ručno, zaplugom.a sva njegova dalja obrada je takođe ručno obavljana. Sirotinja je na imanjima imućnih poljoprivrednika obrađivala kukuruz (dva kopanja, zagrtanje, proređivanje i branje sa sečom kukuruzovine) iz četvrtog, što znači da im pripadne jedna četvrtina od prinosa kukuruza sa površine koju su obrađivali.

Traktori su u to vreme bih prava retkost. Možda je u Novom Bečeju i Vranjevu bilo ukupno 5-6 traktora. Vršalica je bilo od 30-40, a vršidba se obavljala za dvadesetak dana.

U Vranjevu su postojali veliki privatni posedi, sa po 100 i više jutara zemlje. Dobar deo ovih je u periodu krize znatno uzdrman a priličan broj ih je "propao". Postojali su, međutim, mnogi vredni i štedljivi ljudi kojima kriza i pored sve svoje okrutnosti nije nanela teže udarce.

Za poljoprivredu toga vremena bilo je karakteristično postojanje salaša po celom ataru. Skoro svaki vlasnik koji je imao u jednom kompleksu više od 7-8 jutara imao je na toj zemlji i salaš. Salaše su imali i vlasnici manjih površina, naročito ako im se zemlja graničila sa opštinskim pašnjacima, pa je uz svoje parče zemlje koristio i opštinske pašnjake za ishranu stoke i živine. Salaša je bilo po celom ataru, ali su postojali rejoni sa izrazitom kon­centracijom salaša. Tako je na Šimuđu postojalo pedesetak salaša ušorenih u manju ulicu, a tu je bila i osnovna škola za decu sa tih i drugih bližih salaša. Takođe je bilo mnogo salaša i oko Crne Bare, pa je čak i železnica našla in­teres da tu otvori svoje stajalište za putničke vozove. Na stajlištu Crna Bara je svakog dana stajao po jedan voz koji ide u pravcu Kikinde, kao i jedan koji iz Kikinde ide prema Novom Bečeju.

Prinosi pšenice i kukuruza su bili skromni ako se posmatraju i mere očima naviknutim na danšnje prinose. Nisu tada postojale ni tako visoko-rodne sorte žitarica, a niti su upotrebljavane agrotehničke mere koje se danas primenjuju. Pšenice je u prosečnoj godini rodilo 10-12 metričkih centri po jutru, a kukuruza oko 15-16 metričkih centi u zrnu. To su bili i prosečni pri­nosi u Banatu.

Stočarstvo je bilo prilično razvijeno, ali tada nisu postojale farme goveda ili tovilišta svinja, već je svako domaćinstvo gajilo onoliko koliko je njemu potrebno i nešto malo za tržište.

Goveda i konji gajeni su za vuču, ali i za štalsko đubre, jer je to bio jedi­ni vid oplemenjivanja (gnojenja) zemlje jer veštačko đubre nije niko koristio. Krave su gajene isključivo radi mleka i teladi za klanje ili podmladak, a starije krave prodavane su za klanje. Imućniji seljaci, naročito Vranjevčani, držali su volove i to više zaprega. Volovska zaprega se uvek sastojala od najmanje četiri vola, a ne retko i šest, kada se radilo o mlađim volovima.

Svinje su uglavnom bile rase mangulice i gajene su zbog masti i slanine, a tek na drugom mestu dolazilo je meso i prerađevine u vidu kobasice, hurki i švargli. Bez slanine se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo, a naročito u vreme kad nastupe najteži poljoprivredni radovi.

Da bi se obezbedio odgovarajući kvalitet stoke opštine su držale rasne bikove i rasne nerastove, koji su se puštali na ispašu sa seoskom stokom i tako obezbedivali bolji podmladak.

Goveda je bilo, u odnosu na današnju situaciju, mnogo i to kako u Bečeju, a još više u Vranjevu. Postojalo je, u svakom mestu, po dva čopora (stada) seoskih krava. Jedan čopor krava muzara, ili one koje treba da se us­koro otele, je svako jutro, još oko 4 sata, kravar sa svojim bojtarima isterivao na obližnje utrine na pašu, a uveče, pre zalaska sunca, krave puštaju da se same vraćaju kućama. Drugi čopor se sastojao od junadi i krava koje se ne muzu. To je bilo stado koje se napasalo na udaljenim pašnjacima i ono se u maju otera na noćište i tamo ostaje do jeseni. Taj se čopor zvao "na noćište".

Čuvari goveda bili su u radnom odnosu sa opštinom i zvali su se opštinski govedari, a sebi su uzimali za pomoćnike mladiće takozvane bojtare.

U Vranjevu je bio izuzetno cenjen dugogodišnji kravar (govedar) po na­dimku Lela. Lela nije bio samo savestan čuvar krava, već je dobrim delom vršio ulogu priučenog veterinara, znao je da leči goveda, da pomaže pri telenju, da spašava krave od nadutosti (kad se najede deteline neophodna je veterinarska intervencija, inače dolazi do uginuća). Zbog toga je Lela bio vrlo tražen i poštovan.

Pored krava bilo je, kao što je već istaknuto, mnogo volova pa su se i ovi čuvali u posebnim opštinskim stadima volijama a njihovog čuvara su zvali volar.

Seoska telad se takođe isterivala na pašu posle "odbijanja od sise". Njih je poseban čuvar-teočar isterivao na najbližu pašu nešto kasnije, oko 7 sati ujutro, a popodne ih je doterivao (nije ih smeo same puštati da ne zalutaju) u odgovarajuće ulice gde su ih vlasnici prihvatali i odvodili kućama.

Slično, kao sa govedima bilo je i sa konjima s tim da su njihovi čopori - ergele bile u periodima, kad nisu poljoprivredni radovi u punom jeku brojnije, a znatno manje u vreme radnje žita i drugih velikih radova. Tu su bila i omad i ždrebne kobile koje su istovremeno na dužu ispašu na noćište, a one koji su potrebni za rad oni su ujutro puštani a u veče vraćani iz ergele. Čuvari ergele zvali su se čikoši, a negde paripaši.

Svinja je takođe bilo mnogo pa su čuvane kao i goveda na noćište i dnevnu ispašu. Čuvali su ih svinjari, a prasad su čuvali praščari.

Govedare, čikoše i svinjare uključujući i teoretičare i praščare, plaćali su u stvari vlasnici stoke u zavisnosti od broja grla. To plaćanje je najvećim delom bilo u naturi u brašnu, hlebu, slanini, a delom i u novcu, iako su ovi bili u radnom odnosu sa opštinom.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvi fudbаlski klub u Nоvоm Bеčејu оsnоvаn 1911. gоdinе pоd nаzivоm ТSЕ (Тurskоbеčејskо spоrtskо udružеnjе), kојi 1921. gоdinе mеnjа imе u „Sоkо“.