U predvečerje ekonomske krize

Novi Bečej je bio sresko mesto. Ovom srezu pripadala su još i sela: Vranjevo, Beodra, Dragutinovo (Beodra i Dragutinovo danas čine Novo Miloševo), Kumane, Melenci, Torda i Taraš. Po veličini od 812 km2 i 48.449 stanovnika srez je spadao medu desetak većih, od ukupno 38 srezova Dunav­ske banovine, koja je u prvo vreme u svom sastavu imala pored današnje Vojvodine i hrvatski deo Srema i Baranju.

Sela koja su pripadala novobečejskom srezu nisu samo u administrativ­nom pogledu bila vezana, već su prvenstveno privredno bila upućena na Novi Bečej. Bez takve ekonomske zaleđine tadašnja živost Novog Bečeja ne bi mogla da se zamisli.

Zahvaljujući bogatoj okolini, a pored toga i Tisi, Novi Bečej, sa 16.350 stanovnika, iako se nalazio između velikih gradova - Kikinde sa 28.000 i Veli­kog Bečkereka (Zrenjanina) 32.000 stanovnika na banatskoj strani i Starog Bečeja 20.500 stanovnika sa bačke strane, bio je vrlo živ i prometan grad. Da bi se imala prava predstava o veličini pomenutih gradova, dovoljno je znati da je Beograd tada imao 220.000, Šabac 12.000, Čačak 9.000, Užice 7.000, Kraljevo 7.000 stanovnika itd.

Kao sedište sreza Novi Bečej, sa obližnjim selima, bio je povezan lošim putevima. Osim makadam puta Novi Bečej - Beodra i Novi Bečej - Bašaid, sva ostala mesta kako međusobno, tako i sa gradom, bila su povezana letnjim putevima koji su od jeseni pa do proleća skoro neprohodni. Takvi su uostalom bili putevi u celom Banatu.

Danas se s pravom može postaviti pitanje: pa kako je u takvim uslovima Novi Bečej mogao biti živ i sa stanovišta trgovine prometan grad? Pored bo­gate okoline, velikih sela i reke Tise, svakako su i te loše komunikacije, loši putevi, a relativno skup železnički prevoz, upućivali na što kraće relacije za prevoz robe zaprežnim vozilima.

Tako su se, iz težnje za ekonomisanje novcem i vremenom okolna sela orijentisala na Novi Bečej, jer je on bio ipak bliži nego Bečkerek ih Kikinda, Beodra, Dragutinovo i Bašaid, su samo sa Novim Bečejom imala vezu sa, u ono vreme retkim, makadamskim putem, koji je mogao biti korišćen preko cele godine. Naročito je to bilo važno za sela Bašaid i Tordu, koja nisu imala ni železničku vezu sa ostalim svetom.

Ekonomisanje je bilo prisutno u svakom momentu kod banatskog se­ljaka, poznatog ne samo po vrednoći, već i po štedljivosti. On je uvek nastojao da dolazak u Novi Bečej, radi poslova u sudu, poreskoj upravi, gruntovnici ili nekom drugom sreskom nadleštvu iskoristi pijačni dan, te da dotera robu na pijacu, ili da tamo, u nekoj novobečejskoj trgovini, kupi potrebnu robu za po­rodicu.

To je bio period kada se znatno skromnije živelo i kada se kalkulisalo sa pola dinara. Dovoljno je, na primer, bilo da u novobečejskoj trgovini jedan kilogram glave šećera bude 13 dinara, a u Kumanu 13,50 pa da seljak kupi šećer pri dolasku u Novi Bečej, a ne u Kumanu. Razlike u cenama i veći izbor drugih industrijskih proizvoda upućivali su zemljoradnička domaćin­stva iz okolnih sela da sve svoje potrebe u industrijskoj robi podmiruju pri od­lasku u grad, te otuda živost i promet novobečejske trgovine. Znači, loše saobraćajne veze nisu smanjivale već, naprotiv, doprinosile prometu trgovine u Novom Bečeju.

Tisa, u ono vreme, nije bila samo ukras gradu, nego je baš u privrednom pogledu bila "žila kucavica" čitave okoline. U uslovima loših puteva i skupog železničkog transporta, na veću udaljenost prevoz se vršio vodenim putem kao tada neuporedivo najjeftinijim. Statistike govore, da je Novi Bečej bio najprometnije pristanište na reci Tisi. Život se odvijao na njoj i oko nje, više nego u drugim gradovima, pored kojih ona vijuga. Desetak šlepova se svakod­nevno utovaralo ih istovaralo na novobečejskom pristaništu. Tu se vršio uto­var pšenice i kukuruza, crepa, brašna, rezane građe i druge robe koja se proiz­vodila ne samo u Novom Bečeju, nego i u najvećem delu Severnog Banata.

Novi Bečej sa okolinom davao je velike tržne viškove poljoprivrednih proizvoda i zahvaljujući tome, ovo područje je istovremeno bilo veliki potrošač industrijskih proizvoda. Veliki promet u trgovini i zanatstvu omogu­ćavao je da se, pored čmovinika i prosvetnih radnika, i trgovci i zanatlije jav­ljaju kao veliki potrošači razne robe pa i one najvišeg standarda. Tako je deo stanovištva bilo veliki potrošač kvalitetnog voća i povrća. To ilustruje či­njenica da je u Novom Bečeju postojala velika oranžerija (staklena bašta) za proizvodnju ranog povrća. Pored toga, možda najkvalitetnije voće i grožđe u Vojvodini proizvodilo se na Bisernom ostrvu. Voće i rano povrće nalazili su potrošače i van Novog Bečeja: u Novom Sadu i drugim većim gradovima, a ranije - za vreme Austro-Ugarske i u Segedinu, Budimpešti i u Beču, ali je ipak deo toga trošen i u samom Novom Bečeju. Tu je odgovor na pitanje zašto se ta poizvodnja razvila baš u Novom Bečeju, kada je sva Vojvodina bila pogodna za razvoj voćarstva, vinogradarsva i povrtarstva.

Kolika je bila privredna snaga Novog Bečeja govori i to da je od 1924. godine, možda jedini grad u Jugoslaviji, a u Vojvodini sigurno jedini, koji je imao potpunu privatnu gimnaziju. Ta gimnazija je izdržavana delom od ško­larine učenika, ali sigurno, dobrim delom i dotacijama Novog Bečeja i Vranjeva. Možda je u tom pogledu još vernija ilustracija u činjenici da je Novi Bečej tada imao tri banke - štedionice: Turskobečejska štedionica d.d. Narodna štedionica d.d. osnovane 1882., i Srpska štedionica d.d., osnovana 1900., kao zadruga, a već 1905. godine je pretvorena u deoničarsko društvo.

Najveći deo novobečejskog stanovništva bavio se zemljoradnjom i to je bila dominirajuća oblast privrede. Veliki broj stanovništa bio je bez zemlje. Bezemljaši su uglavnom bili nekvalifikovana radna snaga, što ih je prisiljavalo da služe kod imućnijih zemljoradnika i veleposednika ili da se bave najtežim fizičkim poslovima: kopanjem kanala, izgradnjom nasipa, puteva i sl. Kubikaši, kako smo iz nazivali, su sa svoje strane doprinosili velikoj potrošnji Novog Bečeja.

Industrija je bila više nego skromna, pa je i njen udeo u zapošljavanju bio neznatan. Ciglana i crepara "Braća Bohn", današnji "Polet", zapošljavala je 300-350 radnika i to samo u sezoni od marta do oktobra. Pored ciglane posto­jala su i tri mlina, od kojih je jedan bio manji i mleo samo za ušur, a druga dva su imala i komercijalnu meljavu. Mlin, koji se nalazio pored Tise, na mestu gde je danas mlekara samo na znatno većem prostoru, imao je u svom sastavu i strugaru (pilanu) koju su Novobečejeci zvali "Buda", a zapošljavala je 100-150 radnika. Ciglana i oba mlina su svojim snažnim fabričkim sirenama sva­kodnevno označavali početak rada, podnevnu pauzu i završetak rada.

Novi Bečej je imao, za tadašnje prilike, priličan broj prosvetnih radnika i činovnika. Pored činovnika zaposlenih u dve opštine, u Vranjevu i Novom Bečeju, tu je bilo i činovništvo sreskog načelstva, poreske uprave, finansijske kontrole, sreskog suda, gruntovnice, žandarmerije. Zatim tu su i učitelji i profesori, advokati, lekari i dr. U to vreme je u Novom Bečeju bilo pedese­tak ruskih porodica izbeglih iz Rusije posle oktobarske revolucije, koji su se tu nastanili zbog ruske ženske gimnazije. Ovaj deo stanovništva davao je, pored ostalog, i gradski ton životu Novog Bečeja.

Zahvaljujući takvoj strukturi stanovništva i odgovarajućoj potrošnji, Novi Bečej je imao razvijenu trgovinu i zanatstvo, koji su bili nužni pratilac razvoja. Najveći deo svojih potreba stanovništvo je zadovoljavalo zanatskim uslugama, jer industrija, u to vreme, nije mogla to da im pruži. Industrija obuće, konfekcija, rublja i odela kao i industrija nameštaja, javljaju se u pre­dratnoj Jugoslaviji tek posle tridesetih godina (industrija obuće negde 1931. godine, a konfekcija odela i proizvodnja nameštaja još i kasnije. Njihova roba još dugo se nije pojavljivala u Novom Bečeju. Onda je sasvim razmljivo da je tada u Novom Bečeju bilo dvadesetak krojača i još više obućara, opančara i papudžija, desetak stolara. Sve u svemu, Novi Bečej i Vranjevo su imali preko tri stotine raznih zanatlija. Pored pomenutih zanatlija, Novi Bečej je imao i pet pekara, iako zemljoradničko stanovništvo nije kupovalo hleb u pe­kari, jer je to za njih bilo skupo, već su ga njihove žene same pekle. Svi pekari su pored hleba proizvodili i peciva, kifle, perece, kifle sa makom, pletenice i sl. Njihovi pomoćnici i šegrti su raznosili hleb i pecivo po kućama, a imali su i svoje ulične prodavce, koji su preko ruke nosili velike korpe sa pecivom. Pro­davali su ga na glavnoj ulici, a naročito đacima za vreme školskih odmora između časova. U vremenu odmora, ispred škole su se uvek poredali 5-6 pro­davača kifli i drugog peciva. Tu su bili i prodavci poslastičarskih proizvoda kolača, ratluka, suzama, bonbona i dr.

Poslastičara je bilo nekoliko preko leta, a dvojica je imalo svoje stalne poslastičarnice - prodavnice. Oni su imah ulične prodavce sladoleda. Pored dva do tri prodavca iz svake poslastičarnice, znali su da preko leta dođu i se­zonske sladoledžije, tako da su ulicama prosto krstarili prodavci sladoleda. Specijalnim kolicima na dva točka prodavci su donosili sladoled a zvoncetom su oglašavali svoj dolazak u ulicu i na taj način mamili decu na kupovinu. Prodavci su obilazili skoro sve ulice Novog Bečeja i Vranjeva. Mali je broj roditelja, koji je mogao odoleti pritisku dece da kupe sladoled kad je, tako reći, već na pragu kuće. Zimi, ih u hladnijim danima, od jeseni pa sve do proleća, prodavci sladoleda zamenjivali su svoja kolica korpama sa kolačima i drugim slatkišima. Prodavača slatikiša je bilo manje nego "sladoledžija", pa su oni koristili samo glavnu ulicu i škole za prodaju, seoska deca nisu davala pare za slatkiše, jer se u njihovim kućama nedeljom pravila štrudla i razne pite, naročito bundevara, pa su mogla i bez poslastičarskih kolača.

Na uglu ispred današnjeg Zanatskog doma, postojao je kiosk za prodaju bonbona i šećerlema, limunade i drugih osvežavajućih napitaka. Vlasnik je bio čika Sava, lep čovek omanjeg rasta, sa ufitiljenim brkovima. Nas decu su po­sebno oduševljavale staklene posude cilindričnog oblika sa metalnim - poniklovanim postoljem, koje su se mogle okretati oko svoje osovine. U tim sta­klenim posudama se nalazila: linunada, oranžada, sok maline i drugi napici različitih boja. Uživali smo da kupimo sok određene boje, koja nam se u tom trenutku učinila najslađom i najprimamljivijom.

Raskršća kao najprometniji delovi ulica uglavnom su korišćena za trgo­vinu. Tu su, po pravilu bile male radnjice sa "špecerajem" (mešovita roba). Na glavnoj ulici, pored trotoara, nalazile su se prodavačice voća i povrća, ili kako smo ih mi zvali piljarice. Po tri, četiri piljarice su se neprekidno nalazile sa svojim korpama ili gajbicama sa voćem i povrćem, ispred zgrade gde je robna kuća „Potpisje", zatim ispred zgrade gde je Zanatski dom i na uglu preko puta luteranske crkve, gde se u ono vreme nalazila novobečejska pošta. Tada nije bilo prodavnica voća i povrća, već se kupovalo kod piljarica, ih u pazarne dane, na samoj pijaci. Piljarice su sa svojom robom ostajale na ulici dok se uveče ne zatvore trgovačke radnje, kako bi eventualno i trgovci mogli, pri polasku kući, da kupe voće i povrće.

Piljarice su u jesen, kad nestane voća i povrća, prodavale pečeni kesten, ili onaj krupniji nazvan "maroni". Pečeni kesteni su širili prijatan miris duž cele glavne ulice. Kesten je prodavan u papirnim fišecima - dinar fišek sa dva­desetak kestena. Pečeni kesten se jeo na ulici dok je još topao. Iako je bio relativno skup, prijatan miris, prilikom pečenja, je bio takav mamac da je verovatno obezbeđivao odgovarajući pazar, kada je svakodnevno i po najvećoj hladnoći bilo nekoliko prodavačica na ulici do odlaska šetača sa korzoa.

Predveče, kada oživi šetalište, na glavnoj ulici se širio miris pržene kafe. Kafa se u to vreme kupovala u sirovom stanju i trgovac je pržio u prisustvu kupca. Posle prženja, trgovci su pržionik sa kafom iznosili na ulicu, drmusali ga da bi se kafa što pre ohladila, a što je širilo miris po čitavoj ulici. Lepo je bilo uveče izaći na korzo i zbog tog prijatnog mirisa kafe, kestena, kolonske vode i mladog sveta naravno.

Život je i pored brojnog poljoprivrednog stanovništva, ipak imao grad­sko obeležje. To, uostalom, dokazuje i postojanje 5-6 fijakerista, tri auto-taksija, sakadžija za raznošenje vode po kućama i dr. Koliko je to bio upečatljiv dokaz visokog standarda jednog sloja novobečejskog stanovništva može se shvatiti tek kad se ima na umu da je to bio perod kada su automobili bili retkost i u većim gradovima. Tome treba dodati i čenjenicu da nije postojala ni stopa asfaltnog kolovoza ne samo na putevima koji povezuju sela i gradove sa Novim Bečejom, nego ni u samom Novom Bečeju. Da su taksisti mogli živeti, izdržavati svoje porodice i održavati skupe automobile, taksi usluge su morale biti visoke. Pa i pored toga taksisti su se održali sve do nastanka privredne krize, što je dokaz postojanja građana sa visokim prihodima.

Kulturne potrebe su zadovoljavane uglavnom organizovanjem priredbi u samom mestu. Treba pri tome znati i podatke da u to vreme Novi Bečej sa Vranjevom nije imao više od tridesetak radio aparata. Tada nije bilo televizije, ni magnetofona i gramofona za organizovanje zabavnog života po kućama uz najminimalniji trud, već je sve trebalo sa mnogo truda i materijalnih sredstava organizovati u kafanama.

Gostovanja kulturno - zabavnih trupa iz Beograda i Novog Sada bila su skupa i organizovanje njihovih programa bilo je retko. Otuda je i u to vreme bila potreba za kafanama sa salama za igranke i pozorišne predstave. Pored profesionlnih muzičkih grupa, osećala se potreba i za stvaranjem amaterskih orkestara, pozorišnih grupa i pevačkih društava.

Novi Bečej je, u to vreme, imao dva bioskopa, koliko su imali i Veliki Bečkerek (Zrenjanin) i Velika Kikinda. Jedan se nalazio u dvorištu hotela "Royal“, današnji "Jadran", a drugi "Krka" tamo, gde je sad prosečena nova ulica koja prolazi pored kuće fotografa Geze Sakača. Bioskop "Krka" bio je skromnijeg izgleda, pa možda i zato posećeniji.

U periodu ekonomske krize i jedan i drugi su smanjili broj predstava u toku nedelje, ali to nije bilo dovoljno da bi oba mogla opstati. Bioskop "Royal" je likvidiran 1930. godine. Za vojvođanske prilike Novi Bečej je imao mnogo kafana: dvadeset četiri u Novom Bečeju i pet u Vranjevu. Sve su one dobro radile, a naročito one u koje je navraćalo mađarsko stanovništvo - kubiški.

Trgovina, zanatstvo i ugostiteljstvo zapošljavali su oko 600-700 Novobečejaca i Vranjevčana od kog broja su najmanje njih 400 bili vlasnici radnji, koji su imali relativno dobre prihode i za tadašnje uslove pristojan standard.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je rešenjem iz 1948. godine romanska crkva Arača, kod Vološinova  (tadašnji naziv Novog Bečeja) stavljena pod zaštitu države?