Dudara - deo našeg detinjstva

S desne strane puta, koji vodi od Kumana prema Novom Bečeju od Radničke ulice pa sve do kuće br. 41 u Lole Ribara ulici i u "dubini" od oko pedesetak metara od ove ulice prema železničkoj pruzi, prostirala se poljana zasađena dudovima. Po tome je i dobila ime Dudara.

Dudara je bila simpatična poljanica u ovom delu grada. U proleće, kada trava ozeleni i kada se krošnje drveća ispune lišćem, Dudara postaje stecište dece i omladine. U njoj se razleže vika, vriska od igre dečurlije. Pored sreće i radosti koju je pružala igra na svežem vazduhu u dudari, deca su sa posebnim ponosom isterivala u dudaru jata guščića na pašu. Uživala su da posmatraju guščiće kako cupkaju jedru, zelenu travu i da se nasmeju kada neko gušče sa naporom otkine travku i sa njom zajedno se prevrne na leđa i sa mukom povrati na noge. Pored dece, čuvara guščića, tu su bili i gusani koji budno paze, da se u njihovo potomstvo ne uvuče neki uljez iz tuđeg jata.

Polazeći od kuće, sa jatom guščića, deca su sa svom dečjom ozbilj­nošću obećavala svojim majkama da će budno motriti na guščiće. To je bilo iskreno obećanje koje se brzo zaboravi, kad se u Dudari nađe mnoštvo dečurlije - guščara i svi jedva dočekaju da se valjuškaju po zelenoj i gustoj travi, pa u tome i zaborave na guščiće. Čak u početku igra ne smeta da se vodi briga i o guščićima, ali što se igra više rasplamsava, sve se više zabo­ravlja na dato obećanje majkama. A, guske ko guske, zapasu se i same zabo­rave da brinu o svojim mladuncima, pa neko zaostane, a poneko traži novo društvo u tuđem jatu. Kako se guščići izmešaju i guske ne ostaju odvojene od guščića nego se i one priključe tom jatu.

Kada se neko od dece u igri seti, da baci pogled na svoje jato, i vidi da ih nema na mestu gde ih je ostavio, napušta sve i trk da traži svoje ljubimce. Pres­taje svaki interes za dalju igru, brižno traže sad svi, svaki svoje jato, ali sve je uzalud. Nema manjih jata, već se napravilo nekoliko velikih u kojima niko ne vidi svoje guščiće. Matore guske i gusane još i raspoznaju, ah guščići su svi jednaki, a među tim jednakima ni jedan guščar ne vidi svoje.

Plač se razleže Dudarom, svaki traži svoje, ali ko će ih pronaći kad se ama baš ni po čemu ne razlikuju. Nastane sveopšta jadikovka i bacanje krivice jedno na drugo, jure oko čopora, pokušavaju da razdvoje matore guske, pa da pomoću njih odvoje i guščiće, ali bez uspeha. Sednu, posmatraju, do­govaraju se šta da urade, ali ni jedan predlog i pokušaj da se guščići odvoje ne daje rezultate. Kako će izaći majkama "na oči" i da li tu uopšte ima rešenja, da li će se moći razdvojiti. Bacaju krivicu jedno na drugog, na tuđe guske, jer je svakom dečaku njegova najpametnija i najbolja majka guščića, ali su one druge sa svojim jatima prišle i izmešale guščiće. Presedne igra i iščezne za čas svaka radost čuvanja guščića.

Približava se podne, kada treba oterati guščiće kući da ih gazdarice nahrane, ali kako kad su skoro svi guščari ostali bez svojih jata. Oni brižljiviji napuštaju Dudaru i plačući trče svojim kućama da saopšte majkama tužnu vest, da su izgubili guščiće. Ispričaće oni majkama da i pored sve njihove neprekidne pažnje nisu mogli da ih sačuvaju jer, bojeći se gusana nisu mogli da im priđu i da spreče da se izmešaju.

Majke znaju kako je do toga došlo, sa tim one i računaju kad puštaju guščiće u Dudaru, pa svaka svoje guščiće na neki način obeleži - rovaši kako bi ih mogle pronaći ako zalutaju u tuđa jata. Iako sa tim računaju, ne pada im lako da napuštaju svoj posao u kući i da idu u Dudaru da "razlučuju" (razdvoje) guščiće. Zbog toga je pravilo, da se ljutnja iskali na nasavesnog čuvara guščića. Pre polaska u Dudaru, guščar dobije batine, pa ga majka onako uplakanog uhvati za ruku, vukući ga ka Dudari.

Dolazak gazdarica toliko uprošćuje problem, da deca - guščari ne mogu da se načude kako su njihove guske pametne. Guske poznaju glas svojih gazdarica pa kako je koja viknula: "'Like, like!", tako guske dolaze vodeći za sobom svoje guščiće. Ako tu i tamo ostane po koje, onda to majke, poznajući po rovašu, hvataju i priključuju svome jatu. Tako se ta "drama" srećno reši. Jesu majke izgubile u svom dnevnom tempu, ali je to manje zlo, nego da su guske sa guščićima po ceo dan bile u dvorištu. Batine su u ovom slučaju bila neka vrsta prevencije, da se to ne bi ponovilo i sutra, ili još po­podne, iako sve majke računaju da i sutra izgube toliko vremena za razdva­janje guščića, jer to tako teče iz dana u dan, godinama.

Kada guščići odrastu i Dudara izmeni svoj izgled i ceo život u njoj je nov. Umesto zelene trave i guščića ona ustupa mesto beračima dudovog lišća za ishranu svilenih buba. U to vreme je novobečejska sirotinja gajila svilene bube, što je bio jedan od izvora prihoda koji su ostvarivali većinom žene i deca. Zatim, tu u dudari, polovinom jula, dođu tri, četiri vršalice, gde 7 - 8 dana obavljaju vršidbu pšenice novobečejskoj sirotinji.

Po odlasku vršalica iz Dudare, ova opusti sve do jesenjih kiša, kada se na pojedinim nižim delovima stvore bare koje ponovo mame, umesto guščića, sada već jata odraslih gusaka. To je bilo njihovo carstvo, tu se kupaju, pare, uživaju sve do zime, dok se na barama ne uhvati led.

Zimi Dudara postaje još življa nego u proleće. U poznu jesen se sliju skoro sve vode iz obližnjih uličnih jarkova i pretvore veliku površinu Dudare u jednu baru. Već polovinom dacembra, ta se voda zaledi, pa tako zaleđena ostaje sve do kraja februara. Led istina, nije odmah dovoljno debeo i čvrst, ah to deci, koja ne mogu da dočekaju da se bara zaledi, ne smeta da pre vremena isprobaju njegovu izdržljivost. Prvo se proba vrši bacanjem zamrz­nute zemlje, pa većim parčadima cigle i ako sva ta ispitivanja izdrži onda, oni najhrabriji, pokušavaju polako, nogu pred nogu, da osvoje zamrznute vode bare, sve dok se ne odmaknu korak, dva od obale i dok noga na koju je prene -ta sva težina tela ne propadne. Kada se to desi, onda, zbog panike i druga pro­vali ostali deo leda. Tada nastaje opšti smeh i zadirkivanje, ali onom što je upao nije do smeha. Nije, jer je mokar a mraz steže, pa ne može izdržati da se tu u Dudari, na njemu osuše pantalone, čarape i cipele, već mora što pre kući, a zna da ga tamo čekaju batine i kazna da čuči "nuz peć", dok se cipele i odelo ne osuše.

Tako je proba pokazala, da treba još malo pričekati sa klizanjem. Strpljenje međutim izdaje, pa već sutra, ako u toku noći nije bio jači mraz, će probati i drugi i doživeti istu sudbinu, samo ne na istom mestu, pa i njemu neće izmaći "porcija" batina i tako se to ponavlja sve dok led ne očvrsne. Svake godine ima hrabrih i nestrpljivih, koji su spremni da izdrže i eventualne batine, samo da bi bili prvi koji će se zatociljati na glatkom ledu Dudare. Teklo je to tako godinama, sve dok nije nestalo Dudare.

Ne prođe mnogo hladnih noći, pa led postane dovoljno debeo da može da izdrži teret dečijeg tela. Kada se to dočeka, onda graja u Dudari ne pres­taje od jutra do večeri. Iako je vreme hladno, a najveći broj sirotinjske dece nedovoljno obučen, klizanju nema kraja. Drhti se od hladnoće, usta pomodre, nos curi, ah tu je rukav od kaputića kojim se začas obriše nos i olakša disanje i jurnjava i klizanje teče dalje. Ostaje se na ledu sve dok drhta­vica ne ovlada čitavim bićem, da već više ne može ni da se normalno govori, pa ni da se prsti na nogama, a još manje na rukama opruže, a da se stegne pes­nica ni pomisliti. Počinje bol da ovladava s nogu i ruku i tek tada se napušta Dudara. Otrči se do kuće da se malo ogreje. Kako se stigne, ruke se stave na seosku peć, a one prozeble pa reaguju suprotno od onog što je naš junak očekivao. Nagla promena temperature izazove bol prstiju i na nogama i na rukama, uši bride i plač do jecaja. No sve to ne traje dugo. Kako se malo odgreje, opet ga niko ne može zadržati u kući, već trk u Dudaru. Tako to ide naizmenično i beskrajno, sve do početka marta. Prilikom otapanja leda ponavl­jaju se oni događaji sa probama izdržljivosti leda kao i na početku klizačke sezone. Tako je to bilo svake godine u Dudari. Svi smo mi, iz tog kraja, u njoj doživeli lepe trenutke naše mladosti, pa ipak niko nije, tako reći, ni primetio njeno nestajanje. Tu, gde se nekada nalazila dudara, izgrađene su lepe kuće za stanovanje i skoro da nema ni traga od naše drage Dudare. To mesto znaju samo stariji, a naročito se sećamo Dudare mi, koji smo otišli iz Novog Bečeja, tuga nas obuzme kad god prođemo pored mesta gde se ona nalazila.

Sve ovo što smo doživljavali, mi, deca iz kraja u kome je bila Dudara i što sam o njoj zabeležio, dešavalo sa na svim poljanama u drugim delovima Novog Bečeja i Vranjeva.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.