Novobečejske vodonoše

Novi Bečej, kao uostalom i svi drugi gradovi u Vojvodini, u ono vreme nije imao vodovod. Za piće se koristila voda iz arterskih bunara, a dobar deo stanovništva je upotrebljavao vodu iz Tise. Arterskih bunara je u Novom Bečeju bilo četiri i u Vranjevu pet - šest, što znači ukupno desetak bunara za 16.350 stanovnika.

Vodu za piće iz Tise su koristila isključivo radnička i zemljoradnička domaćinstva, u Novom Bečeju pretežno Srbi, a u Vranjevu pretežno Mađari. Ako se korišćenje rečne vode za piće shvati i kao izraz određene zaostalosti, onda se u prvi mah postavlja pitanje otkuda da su u Novom Bečeju zaostaliji Srbi, a u Vranjevu Mađari?!

Svakako je na relativno veliku upotrebu ove vode za piće uticao i primiti­vizam, ali to nije osnovni razlog. Ne treba prenebreći činjenicu da je ta voda Tise, kao i svih drugih reka, bila neuporedivo čistija nego danas, ali još uvek ne toliko da bi se bez ikakvog prečišćavanja mogla masovno i svakodnevno koristiti za piće. Još u to vreme su Segedin i Solnok, gradovi koji leže na Tisi, bih veliki gradovi, čija je kanalizacija odvođena u Tisu. Zatim pritoke Tise, kao na primer, Moriš, protiču pored velikih gradova u Rumuniji Trgu Mureš i Arada, a već su to dovoljni zagađivači vode, da ona ne bude preporučljiva za piće, ako naravno ne bi prethodno bila podvrgnuta ma i najminimalnijem prečišćavanju. Pored gradskih kanalizacija, svi smo mi u to vreme, kao i danas, bili svedoci kako Tisa nosi leševe uginulih životinja i drugih prljavština.

Nama su tada objašnjavali da je protok vode tako velik, da se pomenuta zagađivanja brzo neutrališu i voda postaje čista i upotrebljiva za piće. Koliko je to tačno neka cene sami čitaoci.

Primitivizam uz stvorenu naviku je svakako bio od uticaja da to nije bio pravi i osnovni razlog. Navike su, nema sumnje, postojale kod starijih ljudi, ah zašto su mladi u takvim porodicama pili takvu vodu.

Pravi razlog za korišćenje vode Tise za piće leži u činjenici, da su skromna sredstva tadašnjih opština dozvoljavala postojanje nekoliko arterskih bunara i to uglavnom u onim delovima Novog Bečeja i Vranjeva koji leže udaljenije od reke Tise. Izuzetak čini centar Novog Bečeja u kome je nedaleko od Tise, postojao jedan arterski bunar, za potrebe građanskog stanov­ništva.

Voda se nosila na obranici. Neko kaže da je pravi naziv obramica, ali ja ne delim to mišljenje. Nošenje vode je bio težak posao, jer je svaka kanta imala 15 - 20 litara, što znači da je na ramenu nošeno 30 - 40 kg., pa ako je bunar udaljen 1-2 kilometra nije isključeno da je ta reč nastala od rane na ramenu - obranica. Bunara je bilo malo, pa tako nije bilo mnogo onih porodi­ca kojima su bunari bili blizu, a vreme je za sirotinju, koja je morala da ide na posao, bio faktor sa kojim se itekako kalkulisalo. Zbog toga su skoro svi oni čije su kuće bile bliže Tisi koristili tisku, umesto arterske vode za piće. U Novom Bečeju bliže Tisi nalazio se srpski, u Vranjevu mađarski živalj, pa eto odgovora zašto su u Novom Bečeju Srbi, a u Vranjevu Mađari upotrebljavali tisku vodu za piće. Posle drugog svetskog rata niko više nije upotrebljavao rečnu vodu za piće.

Opštine, da bi olakšale zahvatanje vode iz Tise izgradile su četiri splava sa ogradama. Te splavove smo nazivali "vodonoše".

"Vodonoša" je bila splav veličine 4x4 metra ograđen sa sve četiri strane. Strana prema obali je na sredini imala ulaz. Na sred "vodonoše" posto­jao je na podu otvor veličine jednog kvadratnog metra kroz koji se zahvatala voda. Jedna vodonoša nalazila se u pravcu svinjarskog sokaka ili kako se zvanično ta ulica zove Čika Ljubina, druga u pravcu ulice Jaše Tomića, treća ispred skele ili bolje reći, između plovećeg kupatila i skele iz pravca Svetozara Miletića ulice i četvrta na kraju Gradišta iza razvalina starog grada, koja je koristila Vranjevčanima.

Opština je brinula o održavanju tih "vodonoša", kako bi one predstavljale što sigurnije mesto za zahvatanje vode. Nisu samo održavane "vodonoše" nego i prilaz. Prilaz je bio, u onim delovima gde je obala bila ozidana kamenom, kao što je to slučaj bio sa prve dve navedene, do "vodonoše" se spuštalo kamenim stepenicama. Od stepenica do "vodonoše" vodio je drveni prilaz od dasaka, sa strane ograđen letvama, a dole preko dasaka su zakovane prečage od letava kako bi se lakše izlazilo, naročito kada su kante pune vode. Taj pri­laz je koso postavljen, sa nagibom prema "vodonoši'', što je u periodu zime predstavljalo pravu opasnost kada se voda prelivana preko drvenog poda zale­di.

"Vodonoše" su imale i druge, ilegalne namene. U letnjem periodu, za vreme kupanja, deca su ih rado koristila da se na njima sunčaju, ili da sa njihove ograde skaču u Tisu. Protiv toga su bih svi stariji, jer se tako Vodo­noša" oštećuje, pa je skoro redovna pojava bila da svaka žena, koja dođe po vodu galami i otera decu ali ne za dugo. Čim je ona otišla deca su ponovo bila na "vodonoši". Tako je to bilo dok sam ja bio dete, ali i uvek dok su "vodo­noše" postojale.

Arterski bunari i "vodonoše", igrali su značajnu ulogu u životu Novobečejaca. Oni su obezbedivali pitku vodu za kuvanje i pranje veša. Ali, isto tako, je od značaja njihova uloga sastajališta i prenošenja najnovijih lokal­nih vesti.

Kako smo svi skloni, ovu njihovu "korisnost", već pri pomisli da osudimo, pokušaću da je odbranim smatrajući to nasušnom potrebom tadašnje žene.

Jedan od prvih jutarnjih poslova svake domaćice, ako nema mlađeg žen­skog čeljadata je da ode po vodu. Iako je to bio težak posao, ipak se svako jutro išlo po vodu. Ma koliko da je bunar daleko, ostatak vode iz prethodnog dana se preručivao u lonce i lavore, samo da bi se ispraznile kante i išlo na bunar ili na Tisu.

Ovaj odlazak na vodu na prvi pogled izgleda neobičan, ah u osnovi to je bio sasvim opravdan i vrlo skroman prohtev običnog čoveka. To nije uvek samo prohtev devojke, ili mlade udate žene, već potreba i žena u zrelim godi­nama. Život seljaka bio je opor i trudan. Čitav dan biti na njivi, ili u kući i ne izaći na ulicu od nedelje do nedelje. Znači da su bunar i na Tisi "vodonoša", predstavljali izlazak i jedini kontakt sa svetom. Pa ako se ponekad i "preklapa", to je uvek jedna te ista želja da se za to malo vremena što više čuje, doživi i da oduške svom radom napaćenom telu i prigušenoj duši. U patrijarhalnoj seos­koj porodici žene, naročito devojke i snaje, nisu imale prilike po čitav dan u kući ili na njivi ni sa kim da progovore, ni jednu drugu reč, osim one o poslu koji rade. Otuda i želja da čuje kako drugi živi, da čuje i da kaže šta je čula ih doživela, da preuveliča, ili da nekog obezvredi. Sve se to dešavalo na buna­ru ili na "vodonoši".

Mnoge mlade devojke su baš tu učinile prve korake ka novom životu, ka slapanju braka. Tu, na bunaru, našla se navodadžika, da ponudi uslugu, onako uz put pričajući o svom rođaku ili komšiji momku. Onu, kojoj je upućena priča oblije rumen, što ne može da promakne lukavom oku navodadžike, da bi, kao da se tek tad setila da je njena sagovornica za udaju, zapitala: "A, gle, pa i ti si za udaju, pa šta veliš za njega? Ne bi on bio loš domaćin? A, majka što mu je dobra..." Devojku stid, da odmah iz prve prihvati ovu ponudu, a jedva dočekala pitanje, pa onako, kako to dolikuje poštenom čeljadetu od­govara: "Pa šta ja znam. Nisam o tome razmišljala, a i ne znam šta bi moji kazali..." No, i to je dovoljno da navodadžiluk otpočne.

Na bunaru i na "vodonoši" su mnogi ovako preporučeni brakovi kasnije i srećno sklopljeni. Ali, bilo je slučajeva da su neki postojeći i uzdrmani ili kako mi to kažemo poljuljani. Tu se doznalo koliko ko ima duga, šta ko kupuje ili prodaje, ko se sa kime posvađao, kome se rodilo dete, otelila krava, izlegli guščići i sve što se zbiva. Naravno, tu nije moglo da promakne ni ono svaki­dašnje ogovaranje, izlivanje radosti, srdžbe i svega, ama baš svega.

To je primitivno i prozaično, gledano iz ugla čoveka iz grada, kome su dostupna sva sredstva informisanja i međusobnog komuniciranja, koji provodi osam časova na radnom mestu, gde dolazi u kontakt sa drugima i sa tuđim problemima... Još do radnog mesta u autobusu, tramvaju mnoštvo priča, pa iako se u njma ne učestvuje direktno, uši nisu začepljene, a oči nisu zat­vorene.

Na kraju možda i nema nikakve razlike između onog o čemu na bunaru, odnosno "vodonoši", pričaju seoske mlade žene i devojke i onog što je sva­kodnevni kancelarijski razgovor, ili na bilo kom drugom radnom mestu, između žena i devojaka iz gradskih sredina i ne samo devojaka i žena, nego i muškaraca. Lako ćemo i to svakodnevno uočiti, ne sličnost, nego istovetnost. Razlika je što nam nije selo na "dnevnom redu", već ljudi koji nas okružuju. Oni su predmet naših razgovora, to ne nazivamo ogovaranjem, i ako ih analiziramo sa svih strana, pa i iz onih najnepopularnijih uglova. Razlika ipak postoji, a ona je u tome što su ono bili obični skromni ljudi, pa im je i sadržina života i interesovanje bilo u tim okvirima, a ovde, kada su gradski sta­novnici u pitanju je raskalašnost i sitna pakost.

Zato baš i razlog da se setimo ovog, možda na izgled epizodnog trenutka, svakidašnjeg života naših meštana iz perioda tridesetih godina dvadesetog veka, da bi smo napravili paralelu sa sadašnjim pa ćemo videti da su se samo promenila mesta i pomalo predmeti naših svakidašnjih razgovora, a skrom­nost ustupila mesto razmetljivosti. Posebno se izmenilo to što su prohtevi onih ljudi bili neuporedivo skromniji, pa su i njihovi razgovori, odnosno ogovaranja, imali skromnije okvire, iako su predstavljali nasušnu potrebu. Za razliku od potreba današnjeg čoveka, koji ima na raspolaganju tranzistore, televiziju, magnetofone, telefone, i sve drugo što ga čini slobodnim od komšija i okoline, a ipak on u ovom svakidašnjem nije mnogo otišao od onih iz pre pedeset godina.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.