Ljubav prema zavičaju bila je u meni, posebno naglašena još od najranijeg detinjstva. Nezaboravno mi je i bolno sećanje, kada sam u svojoj četrnaestoj godini (1931) morao, zbog školovanja, da se preselim iz Novog Bečeja u Zrenjanin (tadašnji Veliki Bečkerek). Tamo sam stanovao zajed­no sa svojoj sestrom i još tri učenika, nešto starijih od mene.

Prvi dan odvojenosti od kuće, od Novog Bečeja i svih milih i dragih, još je nekako protekao u miru. Ali, kada sam uveče legao, znatno kasnije nego što sam to činio u roditeljskoj kući, noć se odužila i prosto postala beskrajna. Mislim, da dužu noć nikada dotle, ni posle toga, nisam doživeo. Prevrtao sam se po krevetu, nekoliko puta ustajao da pijem vode, ali san nije dolazio. Nisu me napuštale misli o salašu, gde sam uz roditelje rastao, o Tisi, o Gradištu, o mestima gde sam provodio najlepše i nezaboravne dane svoje mladosti. Sve do jutra nisam oka sklopio.

Suze su lile jer su me otkinuli od majke i njenih milosti, od drugova, od Tise. Sećao sam se krava, koje sam svakodnevno čuvao po dalasku iz škole. Smenjivalo se to sa sećanjem na pse koji su mi se toliko radovali i koji su moj dolazak osećali još na velikoj udaljenosti, pa su izlazili na put, mašući repom i pozdravljali moj dolazak. Suze su navirale do jecaja. Nisam smeo da plačem na glas, jer bi se dečaci, koji su spavali sa mnom u sobi, ljutili što ih budim. Verovao sam da oni to ne mogu da shvate, da će me ismejavati. Oni nisu osetili takav bol kad su napuštali svoja mesta. Ne - bio sam ubeđen - oni ne mogu ni mene ovakvog razumeti. Ja bih za njih bio slabić, materina maza. To su bile dečačke godine, kada je ponos trebalo pokazivati u svakoj prilici.

Tako je to bilo sutra, prekosutra, tako je tekao dan za danom i izdržao sam mesec dana. Duže od toga ni po koju cenu. Nisam mario ni za ponos, pla­kao sam kad god sam se setio ili kada bi mi neko pomenuo Novi Bečej. Moj bol nije mogao da shvati niko u kući, pa čak ni moja mlada sestra, koja je bila ljubimica gazdarice i cele njene porodice. Mnogo se ni kasnije nisam izmenio.

Danas, u poodmaklim godinama, stičem utisak, da je moja ljubav prema zavičaju s godinama sve više rasla, sve više kako su me životni tokovi odvajali od njega. Ni rastanak, ni osnaženo intelektualno vaspitanje nisu oslobodili tu ljubav. Naprotiv, oni su - čini mi se - još pojačali onu dirljivu i neobuzdivu žudnju za zavičajem. Odvajajući se od njega verovatno sam poneo i jedan deo zajedničke duše te zbog toga nisam nikada raskinuo sa celinom. I danas, kao da postoje mnogobrojni i nevidljivi, ali čvršći končići koji vezuju moje biće sa društvenim životom moga kraja. Tako eto sve svoje slobodno vreme i svoju skromnu radnu energiju posvećujem ovekovečivanju mesta, događaja, ljudi i predmeta koji su zaslužili da ostanu nezaboravljeni. Želim da mladi vide, ili pročitaju kako se nekad živelo u njihovim mestima i šta je to što nas toliko veže za rodnu grudu. Kažu, da ratarska krv toliko veže čoveka za zavičaj, da mu ne dopušta da se igde drugde oseti onako slobodno kao na svome, pa je verovatno to slučaj i sa mnom.

Sada, kada je život na izmaku, kada se više živi od uspomena, svoju sadašnjost ulepšavam mislima i sećanjima na ono što je nekada bilo u Novom Bečeju i Vranjevu.

Već dugo živim u glavnom gradu, pored svoje dece, no neko unutrašnje bogatstvo, neka samo moja tajna to su misli, sećanja, uspomene iz rodnog kraja. Osećanja koja me tada obuzimaju sigurno su jedan od osnovnih podsticaja da zabeležim te svoje uspomene. Hoću da se vratim na one najlepše dane prošlosti, na sve što me je godinama ispunjavalo posebnim raspoloženjem, ne­kakvom blaženošću. Takva osećanja nagone čoveka da se, ma i na ovako skroman način, oduži onom koji ga je neizmerno zadužio.

Neće proći još mnogo vremena, a poslednji tragovi života nekadašnjeg Novog Bečeja i Vranjeva biće izbrisani. Iz pamćenja će izčeznuti jedno vreme i jedan život, koji će istoričari možda oceniti kao primitivan,... ali mu zato niko neće moći da porekne da je imao nešto plemenito i toplo, nešto što je naraštaje vaspitavalo da se ponose svojim zavičajem i da ljube rodnu grudu.

Danas se mnoge stare kuće ruše, a svaka od njih odnosi za sobom jednu priču - jednu prošlost. Svako menjanje i ulepšavanje lika mnogih ulica briše deo tradicije Novog Bečeja i Vranjeva.

Želja mi je da bar nešto iz tog doba, što pred našim očima nestaje tako reći nazapaženo, zabeležim i sačuvam za buduća pokolenja. Pored zabeleški izradio sam stotinak slika (u ulju i akvarelu) nastojeći da ovekovečim, ili bar sačuvam od potpunog zaborava, delove Novog Bečeja i Vranjeva koji nestaju. Jedan deo tih mojih slika (20 komada) dat je u vidu fo­tografija u ovoj knjizi.

Ako ponekad izađem iz okvira zabeleški, činim to u nameri da i ovde iznesem nekoliko istorijskih podataka za one koji nisu imali prilike da se sa njima upoznaju. Zbog toga sam na samom kraju dao kratak istorijski osvrt, koristeći se podacima iz moje knjige (u rukopisu) "Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju od najstarijih vremena do 1941. godine".

Put u prošlost koji sam izabrao neće biti naučna analiza, niti literarni pokušaj da se naslika određeno vreme one sredine iz koje sam ponikao. To će pre biti proširene beleške u kojima iznosim samo one podatke za koje mislim da su neophodni, da bi se dobila određena predstava o životu ljudi, izgledu ulica, pojedinih zgrada, o zaslugama pojedinaca i grupa, o vrednoći i preduzimljivosti meštana Novog Bečeja i Vranjeva.

Svojim sećanjima ću možda samo naznačiti mesta i ljude koji su zaslužili, ne samo da budu spomenuti, već da se na njih i u drugim prilikama sa više pažnje i češće sećamo.

 

U Beogradu početkom 1988. godine

Velika banatska ravnica razlila se kao more, od Dunava, Tise i Moriša, do Karpata u Rumuniji. U toj nepreglednosti polja i livada razasuta su sela i gradovi, slični jedni drugima, baš kao što su i banatska polja u okolini Novog Bečeja, slična onima kod Kikinde, Pančeva, Temišvara, ili u bilo kom kraju Banata.

Dosadna jednoličnost - pomisliće oni koji nisu živeli u ravnici. Ali, nije tako. Pogled i čitavo ljudsko biće se odmara jer širina koja se pruža na sve četiri strane ispunjava čoveka osećanjem slobode.

Ko zna da li će se sa ovom tvrdnjom složiti oni koji su rođeni i živeli u brdima? Ipak, neka se podsete na doživljaje i osećanje iz njihovih planinskih krajeva. U kotlini nisu nikad osetili slobodu širine, već su uvek nekako pritis­nuti. Tek kada se popnu na vrh brda, pa sa njega bace pogled, tada se javlja veselost, koja ispunjava čoveka kada vidi ili doživi nešto lepo. Beskraj vidika pun raznolikih boja pruža ta osećanja. Svoj smisao planinarenje nalazi baš u tome, da se u širini vidika doživi osećaj snage i slobode.

U banatskoj ravnici, gde god da se pogleda, vidi se pun horizont, ili kako to narod naziva "gde se spaja nebo sa zemljom".

Nepregledna polja, u proleće izgledaju kao tepih zelene osnove, išaran žutim cvetom repice i poljskim cvećem opojnog mirisa, koji mami rojeve i ro­jeve pčela. Tu su šare izniklih redova šećerne repe i nešto višim, ali u to vreme još uvek niskim, tamnozelenim stabljikama kukuruza. Sve je to začin­jeno, ne zna čovek da li lepšim šarenilom boja, mirisom poljskog cveća i ze­lenila, ili cvrkutavom pesmom ševa koja se ovde odavno odomaćila. Vesela ševa kao da želi svakom posetiocu ovih polja da dočara svu lepotu ravnice i blagodeti prirode. Lebdeći skoro na jednom mestu, lepršajući svojim nestašnim krilima, ona kao da ne voli da peva u zalud. Uvek će se sa svojom pesmom naći visoko iznad glava zemljoradnika, pa i slučajnog posetioca tih bogatih njiva, prvima da svojom muzikalnošću olakša inače naporan posao, a druge da razgali i opčini.

Svežina zelenila i miris kamilice i drugog cveća menjaju ritam disanja. Diše se sporije, ali dublje - punim plućima. Poj ševa je dalji podsticaj za uživanje u bogatstvu prirode i opšta razdraganost koja obuzima celo čovečje biće i budi samo najlepše misli o lepoti života.

Umesto zelene osnove tepih polja leti dobija boju zlatnog okera, ali sada ukrašen još lepšim šarama toplih boja rascvetalog suncokreta i hladnozelenom bojom, sada već izđikalih, jedrih stabljika kukuruza. Sela i gradovi obrasli zelenilom drveća po ulicama i voća po baštama iz kojih izviruju šiljati zvonici crkava, deluju kao reljef na tepihu plodnih polja.

Znam da je ovo samo pokušaj da se dočara lepota i blagorodnost ba­natske ravnice. Zato ću se poslužiti rečima čuvenog mađarskog pesnika Petefija:

"Ravničarska polja, srce mi vas slavi,

Duša mi se s vama najradije bavi,

Ona strma strana s planinam i goram,

Knjiga j' koju stalno prevrtati moram,

Al' ti, ravnice, kad god sam te gledn'o

Činiš mi se uvek pismo otvoreno,

Oči, srce, duša lako t' proučiše,

Prem u tebi mnogo, vrlo mnogo piše..."

Prava je istina, koju, na primer, o mačvanskoj ravnici piše književnik Janko Veselinović: "Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu... A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja.''

Za isticanje lepote banatske ravnice poslužiću se i legendom - neke zem­lje na istoku - koja priča o jednom divnom cvetu čija se mirisna krunica ot­varala samo čoveku koji je za njega, pored istinskog divljenja, imao i tople ljubavi. Tako se i ravnica otvara, sa svom svojom blagorodnošću, samo onima u čiju privrženost se uverila i samo oni te lepote doživljavaju i u punoj meri osećaju.

Svi oni koji su rođeni i odrasli u ravnici, a iz nje otišli u druge krajeve, pri svakom ponovnom susretu sa njom, doživljavaju posebnu radost.

Novi Bečej se nalazi u jednom takvom lepom ravničarskom kraju. Svojim središnim delom grad je oslonjen na levu obalu Tise. Sva obala reke je, baš na tom delu, obrasla visokim topolovim šumarcima. Tu su i stare, kvrgave vrbe koje svojim prolećnim i jesenjim mirisom opčinjavaju šetače na lepom keju pored Tise. Nešto malo severnije od centra grada, između nasipa i samog korita reke, prostirala se šuma stoletnih topola i hrasta. Novobečejci su je nazivali "Gradište". Šuma se protezala do razvalina starog grada čije su se zidine mogle lepo videti kada Tisa opadne.

Od Tise, čije priobalne šume izdaleka deluju kao visoka brana koja sprečava širenje u pravcu zapada, Novi Bečej se zato prema istoku pružio u dužini od nekoliko kilometara. Svojim širokim i pravim ulicama, obraslim du­dovima i bagremom, svojim baštama punim voćaka, deluje kao velika šuma iz koje vire četiri različita zvonika novobečejskih crkava i ne mnogo lep, ali prilično visok vatrogasni toranj.

Šume na obali Tise kao da natkriljuju centar ili kao da su one prosule Bečej po nepreglednoj ravnici. Što se više od njih udaljuje, spuštajući se u blagom padu, jer su kuće na periferiji niže, Bečej kao da postupno iščezava u beskraju ravnice.

Prostor koji zauzimaju Novi Bečej i Vranjevo je veliki, čak i za ravničarske prilike. Široke i prave ulice sa obaveznim drvoredima, velikim dvorištima i još većim baštama čine da se u pravcu sever-jug pružaju u dužini od preko četiri kilometra, a od Ljutova pa do kraja Novog Sela, u pravcu zapad-istok čak i preko pet kilometara. Zamori se čovek kad treba peške da ode sa jednog na drugi kraj.

Ulice, one na periferiji do nekle se razlikuju od onih bližih centru. Kuće su manje, od naboja, pokrivene trskom, skoro su istovetne, a naročito u onim ulicama gde je u to vreme stanovao mađarski živalj. To su bile belo okrečene kuće, sa dva, a ne retko i tri prozora sa ulice. Zabat je po pravilu bio od dasa­ka i katranom obojen u crno. Te ulice su se još po nečem razlikovale od onih bliže centru. One su, po pravilu, zauzimale sličan prostor, ali je odnos dvorišta i bašta obrnut. Domaćinstvima u tom kraju nisu bila potrebna velika dvorišta, ali im je veća bašta dobro došla za gajenje povrća i voća jer druge zemlje nisu imali, a imali su malo stoke, živine, eventualno i po jedno svinče.

Ulice bliže centru imale su nešto drukčiji izgled. Kuće su bile, ne samo veće, nego i međusobno različitog izgleda. U tim ulicama bilo je vrlo lepih kuća - takozvanih -"prekih" sa celom dužnom fasadom sa ulice. One su bile i dekorativne zbog lučnih i trouglastih frontona iznad prozora i "velikih" vrata. Te kuće su pripadale imućnijim zemljoradnicima i dvorišta su im bila veća nego u perifernim ulicama. Zato su bašte bile manje, pa ipak je i u tim ulica­ma svaka kuća imala baštu, sa voćem i povrćem. Oko kuća, u samom dvorištu, u delu neposredno ispred zgrada postojale su male baštice sa cvećem, što je ostavljalo prijatan utisak na svakog ko prvi put dođe u kuću. Dvorišta su bila velika, jer je bilo potrebno u njima smestiti stočnu hranu: kukuruzovinu, slamu, plevu. Zatim, u tim dvorištima su i druge zgrade pored stambenih, štale, svinjci, torovi za ovce, razne šupe za smeštaj kola, mašina i drugih oruđa za rad.

U tim dvorištima nije izostao ni golubinjar, koji je bio više ukras kuće i dvorišta, nego što je pružao ekonomsku korist domaćinstvu. Golubinjari su u pojedinim dvorištima bili mala umetnička dela drvorezačke veštine, na kojima se zaustavljao pogled svakog prolaznika. Veći golubinjari stajali su na dva visoka drvena stuba, a manjem je bio dovoljan i jedan koji je na vrhu imao još dva podupirača u vidu rašlji. Domaćin se brinuo o golubovima, jer je to bio izraz i nekog vida plemenitosti, pa ih je štitio od mačaka, pacova i drugih ulj­eza koji bi se mogli uz stubove popeti i hvatati golubove. Čuvali su ih tako što su na stubove, na kojima se nalazio golubinjar navlačili stari lonac ili se stub najednom delu oblagao limom.

Dvorišta su bila slična jedno drugom, iako su se kuće po svom izgledu i boji razlikovale. Pored bele boje koja je manje-više preovladavala, u ulicama bliže centru mogle su se često videti kuće žute, zelene, sive i blago plave boje.

Ulice, kako one na periferiji, tako i ove bliže centru, imale su trotoare popločane ciglama, a pet-šest ulica u samom centru, imale su trotoare od as­falta. Kolovozi su bili preko leta puni prašine, a od jeseni do proleća blatnjavi. Tada se njima mogla kretati samo zaprežna vozila i to, ako su ih vukli dobri i jaki konji, jer su samo oni bili u stanju da po takvom blatu vuku teret.

Blato i voda po jarkovima, koji su bili između trotoara i kolovoza, pružali su vrlo ružnu sliku. Na pojedinim delovima ulica voda je prekrivala i kolovoz i tu ostajala do proleća. Po ulicama su se gegale guske koje su koristile ulične vode za svoju svakodnevnu zabavu, stvarajući pri izlasku iz vode pravu ka­ljugu. Gusaka je tada u bilo mnogo. Guščije perje bilo je na ceni, jer su udavače, pored dukata i nameštaja, nosile i po dvanaest perjanih jastuka i nekoliko "dunja", što je zahtevalo velike količine perja. Tada se smatralo da je "sprema" udavača bila utoliko bogatija, što je imala više jastuka.

Guske su gajene i zbog velike potrošnje guščijeg mesa i masti, a naročito džigerice. Novobečejski Jevreji su uglavnom "trošili" guščije meso i mast. Kupovali su kljukane guske od kojih su, pored mesa, dobijali i mast, a posebno je bila česta poslastica na njihovoj trpezi guščija džigerica. Seljanke su pri kljukanju gusaka kukuruz solile, jer je to navodno uticalo na rast džigerice. Stoje guska imala veću džigericu utoliko se lakše dolazilo do stalnih kupaca i tako su kljukanice nalazile sigurniju prođu.

Leti je i Tisa korišćena za gajenje gusaka, pa su se mogla na sve strane videti jata gusaka gde plivaju rekom. Vrlo često se dešavalo da ih nasred reke presretne neki brod i tada redovno bude po koja mrtva.

Takav Novi Bečej, u najvećem delu sa širokim ulicama, sa prizemnim zgradama i letnjim putevima, nije se razlikovao od svih drugih mesta u Banatu.

Novobečejci su bili ponosni na svoj grad, ali ne na njegov izgled, ili na snagu njegove privrede, već na njegov izvanredni položaj. Tisa protiče pored samog centra, što nije slučaj sa mnogim gradovima koji se nalaze u blizini ovako velike reke. Šumovite obale sa lepim kejom učinili su taj deo posebno privlačnim i ljupkim, pa se uveče imao utisak kao da je to neki primorski gradić. Naročito se taj utisak nameće kad se upale svetiljke na keju i letnjoj sali hotela "Vojvodina", uz mnoštvo svetiljki na šlepovima koji čekaju na uto­var, ili puni da ih brod odvuče na svoja odredišta.

Obala Tise, od današnje mlekare pa sve do Radničkog doma, služila je kao luka. Tu je bilo desetak i više šlepova koji su se punili žitaricama pa je u tom delu bilo na desetine i desetine zaprežnih vozila kojima je dovoženo žito iz Kumana, Melenaca, Beodre i Dragutinova, Bašaida, Torde, Banatske Topole i drugih mesta tog dela Banata. Tu su naravno bila, skoro neprekidno, i teška zaprežna kola novobečejske industrije: crepane Braće Bon i mlinova. Tu je bila vreva kao na vašaru, od jutra do mraka, svakog radnog dana. Zatišje nas­taje tek kad padne mrak i nedeljom.

U jesen se na obali Tise odvijala jedna posebna vrsta živosti. Pored uobičajene otpreme žitarica i druge robe, u jesen su dereglijama dovožene sveže šljive iz Srbije, iz sela u blizini Save: Ušće, Skela i dr. Tu, na obali ili u samoj deregliji šljive su prodavane na korpe od 20-25 kilograma težine. Šljive su prodavane po ceni od jedan dinar za kilogram. Međutim, i pored tako niske prodajne cene, kako je tvrdio Branko Kovačev - Bajer, od zarade pri prodaji jedne dereglije šljiva, njemu je kao prodavcu ostajala besplatno druga deregli­ja. Pored Novobečajaca, šljive su kupovali: Kumančani, Melenčani, Beodrani, Karlovčani i Bašaidci. Najveći deo tih šljiva je korišćen za kuvanje pekmeza, jer se za pekmez od šljiva nije koristio šećer koji je to u vreme bio vrlo skup. Dovoz i prodaja šljiva su se obavljah dvadesetak dana, pa je obala Tise, u to vreme, ličila na pijacu sa svom pijačnom vrevom i gužvom.

Pored rečenog o Tisi još nešto zaslužuje našu pažnju. Bila je bogata ribom, pa je zahvaljujući tome, desetak porodica živelo od ribolova.

Ulov je bio vrlo bogat. Tu je bilo svih vrsta rečne ribe - od šarana, smuđa, pa do soma, kečige i čikova. Riblja pijaca u Novom Bečeju prote­zala se od ugla pekare Mladena Nastića, današnji ugao Radničkog doma, sve do izlaza sa dolme prema maloj ladici. Na pijaci nije bilo tezgi, već se riba nalazila u specijalnim velikim plitkim košarevima ili u korpama za kukuruz. Na samoj dolmi je često, na posebnom stolu, koji je služio kao tezga, sečen veli­ki som od po nekoliko desetina kilograma. Ova riba je sečena i tako na isečene komade merena i prodavana. Oko te tezge bilo je uvek najviše sveta. Bilo je mnogo onih koji su došli da se dive veličini ribe. Tu je uvek bilo mnogo dece koja su na osnovu velikih usta soma dočaravala sebi događaje iz priča o alama, zmajevima i krokodilima.

Riba se tada prilično mnogo "trošila" i u zemljoradničkim porodica­ma. No, ipak se nije uvek mogla prodati sva koja je tog dana izneta na pijace. Preostala riba se vraćala u barke i tu u Tisi ostajala do sledećih pijaca.

Najpoznatije alaske porodice su bile braća Barna, braća Rečo i alaska zadruga, čiji su članovi bili sa vašarišta. Alaska zadruga je sa bačke strane, preko Tise u pravcu mlekare, imala svoju kolibu, jer su u tom delu Tise najčešće i lovili. Lovili su alovom, to je velika mreža čiji je jedan kraj uzetom bio vezan za drveni kočić na obali, a ostali deo se čamcem polako spuštao u Tisu u polukrugu koji je dopirao skoro do polovine reke. U čamcu je bilo šest veslača i jedan krmanoš koji je istovremeno i spuštao mrežu u vodu. Po izlasku na obalu, svi, jedan do drugog, polako izvlače mrežu približavajući se pri tome onom kraju koji je bio privezan za kočić. Blagi nagib obale u tom delu olakšavao je izvlačenje mreže jer je tu bio peščani sprud, bez ikakvog rastinja, što je bilo važno da se mreža na zakačinje i ne pocepa. Tako se to ponavljalo nekoliko puta u toku dana. Trud nije bio uzaludan, jer u mreži je uvek bilo ribe, a to je bio podsticaj za dalji lov.

Ostali novobečejski alasi lovili su na udicu "struk" od 200-250 udica, ili vrškama koje su se mogle videti u svim priobalnim delovima Tise, izuzev tamo gde je vršen utovar i istovar šlepova na pristanišnom delu. I ovaj način ri­barenja bio je plodonosan, što, između ostalog, pokazuje da su dva brata Barna, zahvaljujući ribolovu, izgradili lepe kuće i kupili najbolju zemlju u ne­posrednoj blizini Tise za vinograd. Tada su, pored ribolova, baveći se i vino­gradarstvom postigli lepe uspehe. Njihovo grožđe bilo je među kvalitetnijima u Novom Bečeju. Nisu verovatno loše prolazili ni ostali alasi, kada su ostali verni svom pozivu sve do poodmaklih godina života.

Tisa je nesumnjivo bila od neprocenjive koristi za razvoj privrede u Novom Bečeju, ali je ona zato znala, s vremena na vreme da načini ogromne štete. Skoro svake godine, kada voda nadođe, poplavi Gradište i onemogući za jedan period vremena aktivnost fudbalera i drugih sportista. Visoki vodos­taj je svake treće, četvrte godine plavio i velike površine obradivog zemljišta u Ljutovi i Libama. To su za pojedince bile velike štete, za koje Tisa, kao da želi da se izvini, svojim muljem - nanosom učini tu zemlju u narednim godina­ma plodnijom nego inače.

Znala je Tisa i druge, mnogo dragocenije žrtve da uzme. Skoro svake godine se poneki kupač utopi. Ah ono, što se desilo 11. septembra 1931. godine, predstavlja od tog doba do danas najveću nesreću.

Lep jesenji dan, početak školske godine, lađica se vraćala iz Starog Bečeja, vreme se natmurilo, a pojavili su se crni oblaci, onakvi kakvi se samo mogu predstaviti u čovečjoj mašti, teški, kao da žele da pritisnu zemlju i da sve živo na njoj unište. Nikad sličnu pojavu posle toga nisam video. Spustila se strašna kiša sa gradom, praćena olujom. Za takvu prirodnu snagu mala lađica predstavljala je u pravom smislu orahovu ljusku, sa kojom se vetar poi­gravao kako je hteo. Odneo je nasred Tise i tu je prevrnuo i potopio. Sa poto­pljenim brodićem otišlo je na dno Tise petnaestak ljudskih života. To, međutim, toj prirodnoj razbuktalosti nije bilo dovoljno, već je i one koji su pokušali da se čamcem ili plivanjem spasu, u tome onemogućila. Naravno ne sve, ali još petnaestak ljudi je našlo smrt u talasima Tise. Ukupno je tom prili­kom izgubilo živote oko tridesetak ljudi. Ovde je interesantno istaći da nijedan učenik nije nastradao, iako su to bila uglavnom deca od 11-14 godina. Svi su oni bili plivači i imali sreće da se brzo dočepaju obale. Tu tragediju je narod opevao u pesmi, a ta pesma je i danas mnogim Novobečejcima poznata, mada dobar broj njih ne zna povod njenog nastanka, "Plovila je lada i u ladi Mlađa..."

Taj crni oblak koji je potopio malu lađicu, nije se zadovoljio samo time, već je odneo mnoge krovove i mnoga drveta polomio, a grad je naneo vidne štete poljoprivrednicima. Tom prilikom je srušen i vrh tornja novobečejske pravoslavne crkve. Do tog vremena toranj je bio šiljast kao i na svim novobečejskim crkvama. Srušen je na onom delu, gde on danas ima zatupljen oblik. Na srušenom delu napravljen je završetak kubeta i na njega postavljena "jabuka" sa krstom, oblik kakav ima i danas pravoslavna crkva.

Kao što sve loše stvari i ružne događaje vreme izbriše iz sećanja, a misao nas vraća samo na lepe trenutke iz prošlosti, tako je i ova nesreća zaborav­ljena. Tisi se sve to prašta baš kao svakom mezimčetu. Ona takvu veliko­dušnost, od nas koji smo pored nje odrasli, potpuno zaslužuje. Koliko nam je lepih trenutaka pružila, koliko smo noći probdeli šetajući po njenim mirisnim obalama, koliko smo pored nje dočekali radosnih svitanja, koliko smo slušah ptičijih pesama, a koliko nam je tek pesama ona ispevala svojim umilnim tihim žuborenjem, kada u svom vremenski beskrajnom toku naiđe na neku ma i najmanju prepreku. Koliko je, na kraju, doživljeno lepih mladalačkih, a koli­ko tek pecaroških zgoda. Zato ću nastojati da još neku lepu reč kažem o Tisi.

Lepa je Tisa u proleće, kada se biljni nakit na njenim obalama obnavlja i širi miris tek procvalih vrba, a nešto kasnije i miris pokošenog sena sa dolme kojima je Tisa celim svojim tokom opasana. Sećam se kako je lepa leti, kad voda opadne, kada ona istakne svoje peščane sprudove skoro do polovine svoga korita. Teče bezšumno, voda bistra i tiha, a taman toliko hladna da nas osveži od ilinske žege. Nezaboravna mi je Tisa i s jeseni, kada se ukrasi svim lepotama raznobojnog jesenjeg lišća i mirisom vode na ribu.

Svake lepe jeseni Tisa je pružala svojim poklonicima posebna uživanja. Nizak vodostaj i tihi tok učine da voda u to vreme bude, za ravničarske reke, posebno bistra, kakvom je znaju samo oni koji su pored nje odrasli. Ima li nečeg lepšeg do naći se u to vreme u čamcu na Tisi, uživati u bogatstvu boja kojima su obučene priobalne šume? Kakvo tek zadovoljstvo pruža miris uvelog Ušća, svežina reke i cvrkut štiglica u toj neopisivoj lepoti tišine.

Očaravajuć je smiraj dana na Tisi. Raznobojno: rujno, žuto, zeleno-braon lišće obasjano poslednjim sunčevim zracima, sa raznim prelivima boja i ogledanjem u vodi daju takav utisak da čovek živi samo za ove trenutke. Teško je tada razlikovati sliku u vodi od one što pruža bogato priobalje. Stiče se utisak čas da sunce tone u Tisu i da u njoj nestaje, da bi, samo za treptaj oka, izgledalo kao da iz nje sija i da se iz nje tek pomalja. Te lepote se ne mogu opisati, ni u mislima dočarati, to treba doživeti.

Tisa je ono što je najlepše u mom detinjstvu i nosim je u svojoj duši, baš kao što primorci nose svoje more, ma koliko bio od nje udaljen. Ona je maltene presudno uticala da napišem ova sećanja.

Novi Bečej, kao uostalom i svi drugi gradovi u Vojvodini, u ono vreme nije imao vodovod. Za piće se koristila voda iz arterskih bunara, a dobar deo stanovništva je upotrebljavao vodu iz Tise. Arterskih bunara je u Novom Bečeju bilo četiri i u Vranjevu pet - šest, što znači ukupno desetak bunara za 16.350 stanovnika.

Vodu za piće iz Tise su koristila isključivo radnička i zemljoradnička domaćinstva, u Novom Bečeju pretežno Srbi, a u Vranjevu pretežno Mađari. Ako se korišćenje rečne vode za piće shvati i kao izraz određene zaostalosti, onda se u prvi mah postavlja pitanje otkuda da su u Novom Bečeju zaostaliji Srbi, a u Vranjevu Mađari?!

Svakako je na relativno veliku upotrebu ove vode za piće uticao i primiti­vizam, ali to nije osnovni razlog. Ne treba prenebreći činjenicu da je ta voda Tise, kao i svih drugih reka, bila neuporedivo čistija nego danas, ali još uvek ne toliko da bi se bez ikakvog prečišćavanja mogla masovno i svakodnevno koristiti za piće. Još u to vreme su Segedin i Solnok, gradovi koji leže na Tisi, bih veliki gradovi, čija je kanalizacija odvođena u Tisu. Zatim pritoke Tise, kao na primer, Moriš, protiču pored velikih gradova u Rumuniji Trgu Mureš i Arada, a već su to dovoljni zagađivači vode, da ona ne bude preporučljiva za piće, ako naravno ne bi prethodno bila podvrgnuta ma i najminimalnijem prečišćavanju. Pored gradskih kanalizacija, svi smo mi u to vreme, kao i danas, bili svedoci kako Tisa nosi leševe uginulih životinja i drugih prljavština.

Nama su tada objašnjavali da je protok vode tako velik, da se pomenuta zagađivanja brzo neutrališu i voda postaje čista i upotrebljiva za piće. Koliko je to tačno neka cene sami čitaoci.

Primitivizam uz stvorenu naviku je svakako bio od uticaja da to nije bio pravi i osnovni razlog. Navike su, nema sumnje, postojale kod starijih ljudi, ah zašto su mladi u takvim porodicama pili takvu vodu.

Pravi razlog za korišćenje vode Tise za piće leži u činjenici, da su skromna sredstva tadašnjih opština dozvoljavala postojanje nekoliko arterskih bunara i to uglavnom u onim delovima Novog Bečeja i Vranjeva koji leže udaljenije od reke Tise. Izuzetak čini centar Novog Bečeja u kome je nedaleko od Tise, postojao jedan arterski bunar, za potrebe građanskog stanov­ništva.

Voda se nosila na obranici. Neko kaže da je pravi naziv obramica, ali ja ne delim to mišljenje. Nošenje vode je bio težak posao, jer je svaka kanta imala 15 - 20 litara, što znači da je na ramenu nošeno 30 - 40 kg., pa ako je bunar udaljen 1-2 kilometra nije isključeno da je ta reč nastala od rane na ramenu - obranica. Bunara je bilo malo, pa tako nije bilo mnogo onih porodi­ca kojima su bunari bili blizu, a vreme je za sirotinju, koja je morala da ide na posao, bio faktor sa kojim se itekako kalkulisalo. Zbog toga su skoro svi oni čije su kuće bile bliže Tisi koristili tisku, umesto arterske vode za piće. U Novom Bečeju bliže Tisi nalazio se srpski, u Vranjevu mađarski živalj, pa eto odgovora zašto su u Novom Bečeju Srbi, a u Vranjevu Mađari upotrebljavali tisku vodu za piće. Posle drugog svetskog rata niko više nije upotrebljavao rečnu vodu za piće.

Opštine, da bi olakšale zahvatanje vode iz Tise izgradile su četiri splava sa ogradama. Te splavove smo nazivali "vodonoše".

"Vodonoša" je bila splav veličine 4x4 metra ograđen sa sve četiri strane. Strana prema obali je na sredini imala ulaz. Na sred "vodonoše" posto­jao je na podu otvor veličine jednog kvadratnog metra kroz koji se zahvatala voda. Jedna vodonoša nalazila se u pravcu svinjarskog sokaka ili kako se zvanično ta ulica zove Čika Ljubina, druga u pravcu ulice Jaše Tomića, treća ispred skele ili bolje reći, između plovećeg kupatila i skele iz pravca Svetozara Miletića ulice i četvrta na kraju Gradišta iza razvalina starog grada, koja je koristila Vranjevčanima.

Opština je brinula o održavanju tih "vodonoša", kako bi one predstavljale što sigurnije mesto za zahvatanje vode. Nisu samo održavane "vodonoše" nego i prilaz. Prilaz je bio, u onim delovima gde je obala bila ozidana kamenom, kao što je to slučaj bio sa prve dve navedene, do "vodonoše" se spuštalo kamenim stepenicama. Od stepenica do "vodonoše" vodio je drveni prilaz od dasaka, sa strane ograđen letvama, a dole preko dasaka su zakovane prečage od letava kako bi se lakše izlazilo, naročito kada su kante pune vode. Taj pri­laz je koso postavljen, sa nagibom prema "vodonoši'', što je u periodu zime predstavljalo pravu opasnost kada se voda prelivana preko drvenog poda zale­di.

"Vodonoše" su imale i druge, ilegalne namene. U letnjem periodu, za vreme kupanja, deca su ih rado koristila da se na njima sunčaju, ili da sa njihove ograde skaču u Tisu. Protiv toga su bih svi stariji, jer se tako Vodo­noša" oštećuje, pa je skoro redovna pojava bila da svaka žena, koja dođe po vodu galami i otera decu ali ne za dugo. Čim je ona otišla deca su ponovo bila na "vodonoši". Tako je to bilo dok sam ja bio dete, ali i uvek dok su "vodo­noše" postojale.

Arterski bunari i "vodonoše", igrali su značajnu ulogu u životu Novobečejaca. Oni su obezbedivali pitku vodu za kuvanje i pranje veša. Ali, isto tako, je od značaja njihova uloga sastajališta i prenošenja najnovijih lokal­nih vesti.

Kako smo svi skloni, ovu njihovu "korisnost", već pri pomisli da osudimo, pokušaću da je odbranim smatrajući to nasušnom potrebom tadašnje žene.

Jedan od prvih jutarnjih poslova svake domaćice, ako nema mlađeg žen­skog čeljadata je da ode po vodu. Iako je to bio težak posao, ipak se svako jutro išlo po vodu. Ma koliko da je bunar daleko, ostatak vode iz prethodnog dana se preručivao u lonce i lavore, samo da bi se ispraznile kante i išlo na bunar ili na Tisu.

Ovaj odlazak na vodu na prvi pogled izgleda neobičan, ah u osnovi to je bio sasvim opravdan i vrlo skroman prohtev običnog čoveka. To nije uvek samo prohtev devojke, ili mlade udate žene, već potreba i žena u zrelim godi­nama. Život seljaka bio je opor i trudan. Čitav dan biti na njivi, ili u kući i ne izaći na ulicu od nedelje do nedelje. Znači da su bunar i na Tisi "vodonoša", predstavljali izlazak i jedini kontakt sa svetom. Pa ako se ponekad i "preklapa", to je uvek jedna te ista želja da se za to malo vremena što više čuje, doživi i da oduške svom radom napaćenom telu i prigušenoj duši. U patrijarhalnoj seos­koj porodici žene, naročito devojke i snaje, nisu imale prilike po čitav dan u kući ili na njivi ni sa kim da progovore, ni jednu drugu reč, osim one o poslu koji rade. Otuda i želja da čuje kako drugi živi, da čuje i da kaže šta je čula ih doživela, da preuveliča, ili da nekog obezvredi. Sve se to dešavalo na buna­ru ili na "vodonoši".

Mnoge mlade devojke su baš tu učinile prve korake ka novom životu, ka slapanju braka. Tu, na bunaru, našla se navodadžika, da ponudi uslugu, onako uz put pričajući o svom rođaku ili komšiji momku. Onu, kojoj je upućena priča oblije rumen, što ne može da promakne lukavom oku navodadžike, da bi, kao da se tek tad setila da je njena sagovornica za udaju, zapitala: "A, gle, pa i ti si za udaju, pa šta veliš za njega? Ne bi on bio loš domaćin? A, majka što mu je dobra..." Devojku stid, da odmah iz prve prihvati ovu ponudu, a jedva dočekala pitanje, pa onako, kako to dolikuje poštenom čeljadetu od­govara: "Pa šta ja znam. Nisam o tome razmišljala, a i ne znam šta bi moji kazali..." No, i to je dovoljno da navodadžiluk otpočne.

Na bunaru i na "vodonoši" su mnogi ovako preporučeni brakovi kasnije i srećno sklopljeni. Ali, bilo je slučajeva da su neki postojeći i uzdrmani ili kako mi to kažemo poljuljani. Tu se doznalo koliko ko ima duga, šta ko kupuje ili prodaje, ko se sa kime posvađao, kome se rodilo dete, otelila krava, izlegli guščići i sve što se zbiva. Naravno, tu nije moglo da promakne ni ono svaki­dašnje ogovaranje, izlivanje radosti, srdžbe i svega, ama baš svega.

To je primitivno i prozaično, gledano iz ugla čoveka iz grada, kome su dostupna sva sredstva informisanja i međusobnog komuniciranja, koji provodi osam časova na radnom mestu, gde dolazi u kontakt sa drugima i sa tuđim problemima... Još do radnog mesta u autobusu, tramvaju mnoštvo priča, pa iako se u njma ne učestvuje direktno, uši nisu začepljene, a oči nisu zat­vorene.

Na kraju možda i nema nikakve razlike između onog o čemu na bunaru, odnosno "vodonoši", pričaju seoske mlade žene i devojke i onog što je sva­kodnevni kancelarijski razgovor, ili na bilo kom drugom radnom mestu, između žena i devojaka iz gradskih sredina i ne samo devojaka i žena, nego i muškaraca. Lako ćemo i to svakodnevno uočiti, ne sličnost, nego istovetnost. Razlika je što nam nije selo na "dnevnom redu", već ljudi koji nas okružuju. Oni su predmet naših razgovora, to ne nazivamo ogovaranjem, i ako ih analiziramo sa svih strana, pa i iz onih najnepopularnijih uglova. Razlika ipak postoji, a ona je u tome što su ono bili obični skromni ljudi, pa im je i sadržina života i interesovanje bilo u tim okvirima, a ovde, kada su gradski sta­novnici u pitanju je raskalašnost i sitna pakost.

Zato baš i razlog da se setimo ovog, možda na izgled epizodnog trenutka, svakidašnjeg života naših meštana iz perioda tridesetih godina dvadesetog veka, da bi smo napravili paralelu sa sadašnjim pa ćemo videti da su se samo promenila mesta i pomalo predmeti naših svakidašnjih razgovora, a skrom­nost ustupila mesto razmetljivosti. Posebno se izmenilo to što su prohtevi onih ljudi bili neuporedivo skromniji, pa su i njihovi razgovori, odnosno ogovaranja, imali skromnije okvire, iako su predstavljali nasušnu potrebu. Za razliku od potreba današnjeg čoveka, koji ima na raspolaganju tranzistore, televiziju, magnetofone, telefone, i sve drugo što ga čini slobodnim od komšija i okoline, a ipak on u ovom svakidašnjem nije mnogo otišao od onih iz pre pedeset godina.

Zvuči malo neobično, ali je to bila istina, da nema Novobečejca, koji kada nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, da ne počne sa Tisom i Gradištem. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrastova. Ime je verovatno dobila po razvalinama starog grada, čije se zidine većim delom nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode.

Šumica se nalazila pored same Tise, između korita reke i nasipa koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvalina starog grada, u dužini od jednog ki­lometra, a oko 200-250 metara širine. Najveći deo, onaj što je bliži centru Novog Bečeja, bio je pod topolom, dok je onaj deo bliže razvalinama grada, bio pod hrastom.

U srednjem delu šuma je bila raskrčena i pretvorena u slobodan pros­tor na kome se nalazili fudbalsko igralište, a nešto bliže dolmi, i igralište za tenis, koje je bilo lepo uređeno i ograđeno visokom žičanom ogradom. Odmah po ulasku u Gradište, bio je još jedan slobodan prostor opkoljen to­polama, na kome se održavao, jednom godišnje, sokolski slet za srez Novobečejski. Ovaj deo je, u vreme postojanja dva fudbalska kluba "Građanski" i "Soko", služio igračima "Sokola" za održavanje treninga.

Gradište je bilo vlasništvo veleposednika (spahije) Ivanovića. Na sredini šumice, na jednoj maloj uzvišici, nalazila se čuvareva kućica, a čuvar je bio u službi kod Ivanovića.

Fudbal je u Novom Bečeju nastao u Gradištu, jer je u neposrednoj bli­zini Tise, pa se u letnjim danima uz igru moglo u Tisi osvežiti, a i obrnuto, uz kupanje mogao se u debeloj hladovini topolovih drveta igrati fudbal, tenis i svi drugi sportovi koji su u to vreme postojali ili tek nastajali.

Mladi su voleli Gradište, jer su se u njemu pored šetnje mogli baviti sportom i raznim igrama na svežem vazduhu. Mnogi su tu doživeli i svoje prve mladalačke ljubavne uzdisaje.

Stariji su u Gradištu nalazili najbliži izlazak u mir i tišinu, uz prijatnu svežinu, koju pružaju šuma i reka Tisa. Jednom rečju, Gradište je bilo najomiljenije mesto svih Novobečejaca i Vranjevčana, jer u ono vreme nije bilo ni današnjeg parka u centru grada.

Gradište je ostavljalo nezaboravne utiske, na sve koji su dolazili u Novi Bečej, a naročito na gostujuće fudbalske ekipe. U julu i avgustu i pored najvećih pripeka, utakmice su u Gradištu održavane u hladovini.

Tridesetih godina je uz samu Tisu izgrađena, pored Gradišta, na beton­skim stubovima, kućica koja je poslednjih godina postojanja Gradišta (šuma Gradište je posečena 1948. godine) bila svlačionica za fudbalere i plivače. Zgrada je imala dve lepe sobe i prostrani hodnik duž cele kuće. I sama ova kućica bila je u skladu sa svim onim nezaboravnim što je Gradište pružalo ne samo Novobečejcima, nego i svim onima koji su makar jednom posetili Gradište, posebno u letnjem periodu.

Šta je značilo za mlade Novobečejce Gradište pokušaću da ilustrujem najsvežijim primerom. Nedavno je u Novom Bečeju održan sastanak prvih maturanata Novobečejske gimnazije i svi su oni posle pedeset i više godina, kako je ko od njih napustio Novi Bečej, sa posebnom radošću govorili i sećali se Gradišta. Sećali su se njegovih stoletnih stabala, sa raskošnim krošnjama i debelom hladovinom, sećali se mirisa bujne trave, okićene žutim cvetovima maslačka, koji su prekrivali sve prostore gde je šuma bila razredena; sećali se Gradišta, gde su, pored igranja fudbala, uživali leškareći na travi kao na tepihu, koji kod kuće većina od njih nije ni imala; sećali se izmišljenih ih preuveličanih priča i međusobnog hvalisanja. Sećali se svih milina kojima je Gradište - snagom svojih drveta, bujnim zelenilom i poljskim cvećem okićenim poljanicama, čistim vazduhom, a iznad svega svojom op­timističkom i punom radosti tišinom - raspaljivalo maštu mladog čoveka. Nije preterano tvrditi, da smo svi mi, koji smo u njemu provodili slobodne tre­nutke svoje mladosti, doživeli svoja najlepša dečja sanjarenja, a kasnije kao mladi, puni snage i zanosa, svoja najbogatija maštanja o budućnosti.

Sve što nam je Gradište pružalo bilo je toliko lepo da su skoro svi utisci ostali neizbrisivi. Otuda i sva naša razdraganost kada se približavamo mestu gde se nekada nalazilo Gradište. Svi mi kad stignemo do tog mesta zatvaramo oči i dočaravamo slike o nekadašnj oj lepoti života u Gradištu. Te slike su tako jasne i verne da se prosto pomisli da nikad ne bi trebalo otvoriti oči, jer će nas one odvesti u svu surovu stvarnost.

Gradište je posečeno 1948. godine - sa njim je posečen i deo onih najtananijih niti koje nas vezuju za Novi Bečej. Tuga za Gradištem, nas koji smo davno otišli iz Novog Bečeja, je tolika, da ne možemo da shvatimo da je ono zauvek nestalo.

Mora se - na žalost - i pored sve bolećivosti prema Gradištu, reći da je ono bilo jedan od razloga za skroman uspeh novobečejskog fudbala. Skoro svake godine Tisa je plavila Gradište i voda je u njemu ostajala od aprila do maja, a ponekad i do juna, pa su novobečejski fudbaleri zbog toga imali prilično kratku sezonu za pripremanje za utakmice u nastupajućoj takmičarskoj godini. Ljubav pak prema Gradištu nije davala ni da se pomisli, da se igralište premesti na neko drugo mesto. Bila je neprekidna bojazan, da bi na svakom drugom mestu utakmice bile slabije posećene.

Danas, kada je skoro cela obala Tise u okolini Novog Bečeja obrasla topolovim šumama, nije lako objasniti draž koju je Gradište pružalo Novobečejcima. Ali u ono vreme, pa sve do drugog svetskog rata, Gradište je bilo medu najvećim šumama, ako ne i najveća, u Severnom Banatu, te je stvar­no predstavljalo izuzetak u čitavoj okolini.

Strana 1 od 6

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak