Poslednji

Pre se znalo kako izgledam –

lako se bojati me kad znaš kako da me se čuvaš.

A danas zmajeva nema, izumrli, zatrli se;

zaboravilo se.

Al ja jedan još uvek živim

U Velikom sam ritu!

Ko je slep kod očiju, nagaziće me.

Ko me nagazi – taj je gotov!

Otvaraj oči, pazi kako ideš!

Ko Velikim ritom ide, zabadava se krsti i šapuće,

zmaj Boga ne priznaje,

molitva od njega – ta ne pomaže.

Zato ima jedna basma od koje se i zmaj boji,

stara basma bapska od vekova,

od nje su zmajevi saginjali glavu.

Al di su vekovi zmajeva-kraljeva,

di su basme zmajevite jače od zmajeva,

di su te reči užasne, di, reci?

Jedan još  uvek živim  ja, zmaj banatski,

u Velikom ritu krilati car –

ne hodajte ritom priko močari,

moje Ognjeno ostrovo daleko zaobilazte!

Ništa, tršćak je to brez zemlje,

ne gubiš ništa , pavore prokleti, orati se tu ne može.

U tim crnim mulju

živim ja,

živim ili umirem,

iako je to uvek isto bilo,

ali za ljude, ne za zmajeve!

Ne dajem se viditi po danu –

noć je sada bila carstvo moje.

Tu spavam po suncu u mutljagu gustom

i svoje poslednje plamenje vlagom tažim ritskom,

a noću i na puškomet daljine

kroz ševar, situ i rakitu svetlucadu plavkasti plamičci

iz moje trupine isprepucane ognjene.

Tu spava taj zmaj poslednji,

teško spava, u snove se zamotava,

dok sagoreva žeravica moga srca,

i polako se gasi u bari.

Al ko me i takog darnuti sme?

Ma, ko me i slučajem samo uznemiri

zalaje mi vatrom na ramenu treća pseća glava,

poslednja još što životari od stare tri,

iz usta opet plameni jezici zapalacadu,

iz očiju mi buktave suklje izlete,

opaljena krila natrula mi se užare poslednjim žarom,

razmanu se otrcana i iskidana još paklena,

krila moji oštri sabalja – usijani đorda

koje su u bojevima među zmajevi krezuba ostale,

na nogama još imam kandže al nepotkovane natrule,

no varnice se iz njih još mogu da jate

od oni koje mi je kovač potkovo na žeravici –

kovač – koji me je uputio u ovaj život kojim umirem,

koji mi je rep skovao da kormanim kad letim ravnicom

a sa koga su sada pootpadale čelične krljušti.

O, kakve divne strave, o' kakve divne jare što je bilo!

A tek kakva su ugljevlja usijana bila moje oči šestoro

zmajske oči strelovite ubiojite od kojih se sada gase

još samo dva istekla i krvava od slepoće.

No, što tu sad naričem za onim što je propalo-istrulo,

šta će meni sadeka ognjene oči, krila i rep,

šta će mojim nogama staračkim kandže i đorđe,

kad zmaj više ne želi da se bije i tuče,

kad više ni da leti ne pokteva,

ni  vatru da bljuje nije mu više želja,

ostarijo je, raspada se, lipsava.

I sablje da mi sunu plamenom na krilima,

dugo nisu oštrene, zarđale su crvenom rđom!

Stari izlapeli zmaj najviše vole da spava,

po danu drema a po noći zaspi kad gluvo doba naiđe,

ne ćuli više uši oštre, opustile se, zagluvile,

ne spavam ja, već  skapavam, i uginuću skoro,

i molim nebo i munje i oblake – stare prijatelje

da požure sa mnom, da sklopim oči zauvek, da se odmorim,

da nebo kaže: Neka ode, ne treba više, nije zmaj,

već trupina raspadnuta, mrtvac koji zaudara;

opali munjo, ubi ga grome, srce mu pogodi umorno,

oblače, zakloni ga svojim paperjem, mrtvog me sakri,

negdi u dnu nebesa banacki oni široko-šikori

da ne trunem u ričinama, da ne strašim ljude crkotina.