Varveđa

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.