Baba

Nemam mira usred noći, budi mi se srce spano,

neko mene treba zdravo, neko zove mene zdravo,

u ševaru drkće trava, zove l mene to sad Rava,

baba-Rava s Malog rita, di je sita i rakita,

il me zove iz Taroša Persa stara,

da se sa mnom o svom poslu čarovitom razgovara,

čini mi se da to nije ni Persida ni Rakila,

nego ondak davna stara čaralica baba-Sida,

Podvranjevo njen je samo kraj za bole srdobolje,

izmeđ brega od Bečeja i vranjevske crkve stare,

tu ti ona čara, baje, i lekove dobre daje,

al to može samo tako kada mene vikne malko,

na uvo mi prišaputa da joj snagu ja podržim,

boljetinu da ja spržim kad je bolja poohola,

kad se rana užarila i kad cedi mlogo bola,

od zmajske se pokrljušti leči svaki sugreb tušti,

ukvare se mogu zdravo da poprave crevi pravo,

a trbuva svi grčevi kad se zmajska krljušt trevi,

ona što se može naći po stazama i putevi

nad kojim se ko zmaj, kasti, zatreso se ja od strasti.

Šta je, Sido, prija-Sido, što me zoveš usred noći?

Zar za crni prišt ti nije krljušt bila od pomoći?

Ali baba-Sida rida i sa stidom glavu krije.

Zmaje ljuti, dobri zmaje, al prišt crni barem da je –

već zlo velje -  a od ljudi s tom nevoljom tebe budim.

Stara jesam baba-Sida, boljetine što sve vida

sas pomoću zmaja ljuta s banackoga glavnog puta.

I stara je i zbrčkano sad je njeno svetlo lice,

pa jopet ti mora ona od stida da gledi nice.

Ako nema baš iljadu i još koju godinicu,

ali ima bar duboke bore na svom česnom licu.

Priko bora i sto rapa od veliki boginjica,

nije bila za udaju Sida mlada devojčica.

Nesreća je to vam bila za devojku jednu  čednu,

ali zdravo dobro dođe za Persidu, Sidu bednu,

kad je većem ostarila i od zmaja utuvila

kako divlje meso  stane kad se samo sobom javi,

kako se trljadu žlezde, glavobolja čim se davi,

kako se trljadu leđa kad te bole rptenjača,

na koje se mesto bolno privezuje zla zubača,

kako se namešta ruka kad ugane staroj ženi,

a šta treba za koleru da se mrmlja zmaju-meni.

Tako ondak Podvranjevu postal a je glavna Sida

kada leči s zmajskim krljom sas kojom ti rane vida.

Al došao -  pomor niki među male dečje glave,

niki čudan pomor jaki od koga se deca dave,

ište Sida od meneka basmu da joj jaku dam,

a za taki novi pomor ni sam basmu ja ne znam.

A ondak se selo diglo vidarici da se sveti –

neće da izvida decu, umiredu od veštice, ta se sveti –

a ko da je ondak taka veštica od take smrti

nego baba-Sida stara što šuruje sas aveti,

a kad tako glas udari glupav ko će njega strti,

već se sve to bolje goji i ko korov brzo prti.

Baba-Sida i rep ima, viče selo, za sramotu,

pa se taki glasi množe selu takom u zlom kotu.

Ako rep baš Sida ima, ondak sumlje nike nema,

Sidu treba zadaviti što na groblje decu sprema.

Pa ti jedan od najjači brkajlija uzo na se

da rep Sidin on povuče;  digne njenu suknju –zna se,

kad je Sida s vode išla da zavati s Tise piće,

tad joj onaj suknju digo sas sramom mu poso biće.

Repa nema, zmaj rep ima, il rogati, ili Daba,

sas repom se nije našla u banatu još nijedna stara baba.

Na oto se pokunjijo ondak onaj jaki  brka,

a selo se zabunilo, nasta zdravo trka-zbrka,

pa ko ondak decu davi, nije Sida, druge nema,

znači ondak dalje pomor deci sanduk mož da sprema,

treba nikog leka naći, iš ne praši, baba-Sido,

ni  veštica nisi nika, pa koji te đavo vido

ondak da nas tobož lečiš i lekove nike spravljaš,

kad rep nemaš, ondak, glavu ti u torbu stavljaš,

u rep tvoj smo verovali – da za oto znaš da lečiš,                                 

a kad repa nemaš, Sido, ne pomaže ni da klečiš

i da moliš ti za milost, lažno si nam ti bajala,

znači ondak, đavo te je na tu šalu privoleo,

nisi ti pomogla nikom kad je sugreb niki sreo –

ni  ugljevlje ugašeno nije tvoje Daba teo

da privati kad si crno s tiskom vodom ti gasila,

po obrazu, Sido stara, tvoga sela si gazila.

I užeše za ruke je, dve staračke ruke crne,

onaj što joj dizo skute, sad ji opet pozavrne,

te sramotom ogoljenu tako Sidu dovedoše mutnoj vodi,

Tisi žutoj, prostakuši, koja s Tiskim cvetom rodi,

pa ti Sidu odgurnuše sas velikog sas bajira,

u noć jednu o po noći kada zefir vetar vira

u jedarca vetrenjače kod bečejskog starog groblja,

di tatoši kolo vode daleko od njinog roblja –

od seljaka i prostaka i nejaki od bedaka,

kad ji samo ja još čujem kroz san gusti moj opaki,

i kroz ponoć i kroza san nad tatoši vodim jaki

nadzor da se ne razapnu sa tavana vetrenjače,

pa ne čujem, ne bilo me, di od stida Sida plače

na bajiru na obali pre neg što su nju otisli,

počim su joj dva kamena na dve noge ti obisli

pa se Sida u talasi mutne Tise utopila, jao, stara,

pusitja sam do propadne od banacki svi vračara

najstarija i najbolja, od naroda ruke njenog

sirotinjom i sas bedom od naroda zaglupljenog.

Još jedino ostaje mi da tatoše kaštigujem,

kad ji skupim kod Kumana da ji dobro bar ispljujem,

a na koga padne zmajska kap i jedna od pljuvačke,

nema više za tatoša ni kap krvi zabijačke,

sas kojom se tatoš rani da bi bijo jak i vredan,

da može od vetra krila da savije pod rast jedan,

da uzjaši na nji  viti pa da leti po Banatu

da lomi i krši usev, sela, crkve po tatoškom crnom batu,

a po mojoj zmajskoj sili, najstrožijoj zapovedi,

iz koje se predu stra i trepet i stravične pripovedi.