Pseći

Zavijaju kerovi po noći i dozivaju me,

jer znadu da sam ja u ritu blizu, pomoć traže,

al ja ne mogu noću iz loga blatnoga,

dan mi treba da mi pandže osuši, da krila lepetnu,

al pamtim što mi kerovi kroz noć arluču sa daljine

iz Kopova na tiskoj dolmi, sa bečkerečke ćuprije –

razumem ja njin jezik pseći i bolje možda nego do ljudi,

jer ja ljude i neću da slušam, suviše zbore, malo tvore,

a psi su izgubljeni među njinim nogama,

svet im gaze paori kao od šale, ritaju ji, kerove,

a ne znadu da su to moje sluge slepe bez pogovora.

Sutra ću, kad užeže sunce, opet uzletiti,

i pravdu podeliti i Elemiru, i Šušanju, i Sanadu,

tuću im letinu za kaznu, čupaću bašte za osvetu kereću.

Šta to noćas laju kerovi iza Vranjeva, šta?

Znam ja i brez toga, kroz vreme meni znano je –

za kerove se ne nameštadu kreveti, ni za bolesne zdravo,

ko za pavore najzad što se namesti kad zanemogne,

il kad treba sina praviti da privati kući i mal.

Kerovi se pitadu tužni među sobom šta će ljudi

-  šta tražu tu u svetu kerećem nasilnici i hulje,

Ma kako da laje ker, dobar ker, čuva lavežom paoriju,

stalno je paorima pod nogama, za cakanje im služi.

Kerovi se sklanjadu koliko mogu, al opet izubijani,

jer na sve stane oko nji u svetu kerećem

gmiže od ljudi: njini opanci, cipele, čizme i klompe,

samo se ritadu i uvek nađu pse jadne za udarac.

Stalno prekor, udarci, batine, a kad je brez toga,

ondak je vika i stroga pretnja, i prezir i sram.

Samo paorska deca kradom pomiluju kuče ili kerušu

kad joj odvise sise do zemlje posle okota,

al i ondak se nađe otac ili mati da im očitadu:

to ker je a ne čovek, sas kerom ne treba čovečiji.

Glavna je srdnja paorskog sveta odozgore

na pseći svet onaj pod nogama odozdo što se vrze,

što psi to što paori u krevetu u mraku radu,

psi po danu na gromiu, brez zazora i stida, prosto,

neće psi kao paori, lepo mrak, noć, i šaputanje,

zagrljaji čvrsti i poljupci zvonki da ječi noć,

lepo na krevetu, polako, samo starci da se ne probudu,

i tako dok ne svane, dok se dremnuti ne mora,

jer već u dva sata ujutru treba ustati – konje namiriti.

A ono – božji jarki dan sija sokakom i selom,

a kerovi, tek, tek, pa na gromilu. Ta, to je kuća, sokak,

ta, to je zaselak, selo, ta, tu je stidna devojka i momak –

a kerovi na gromilu brez stida! Sramota, brate, za pavore!

Već batinom po psećoj gomili. Brez stida, brez srama, kučke!

Po ljubavi batine, po ljubavi! Batine! Kad srču ljubav.

Neće se inače nikad raskinuti, viču paori, udaradu mučke!

Obesni u ljubavi kerovi –viče stidan momak, udara ubav.

Nikad im nije dosta ljubavi, ko na primer, pavorima, kasti!

Te tuku brkati pavori, tuku ćosavi, zamomčeni, brane stid

od majki i strina, nina, i nena, teta i snaja, i devojaka,

brane dan beli i čist od ljubavi od ovog danjeg psećeg mraka.

Tuku i smeju se misle na  njine noći ponoćne kako su lepe.

I deca muška tuku kerove kad se vuku posle ljubavi.

Izubijani kerovi posle u štali noću ližu rane i krv.

Kod konja u štali, među njinim kopitama, da se skrijedu,

jerbo konji su bolji nego ljudi, mirno jedu i ne ritadu ji,

iako se boju konji kerova jer uvek kada konj uspori,

gazda napujda kera da ga potera plašeći ga, med noge mu dođe

pa ker dok rane liže boji se, ritnuće ga konj, da se osveti.

Noćas je kučka jedna iz Sečnja, koju sam dugo slušo

di arlauče po mesečini, iza slame di se sklonila

-  lipsala od samrtnički bolova koje je zaradila

od pavora posle ljubavi sas kerom iz Zelenog sokaka.

Strašno je skupa kereća ljubav. I sas životom se plaća.

A batinama, to se samo po sebi razume.

Jao, kučko sirota, ima li kraj tebe još mesta u slami,

da doletim  da spustim krila tu, da sunem melem vreo,

da ti ja rane izvidam pseće; već je zora, sunce će,

i ti ćeš ustati i zalajati, i pavoru pod noge otići,

a ja ću mu za kaznu gumno upaliti; kučko, sad će proći noć!