Turčin

Jao, Živo, ti si Turčin pravi –

to ne ide tako kod vas, Srba,

ni po Božjem, ni ljudskom zakonu,

pa ni zmajskom, Živo, budalino –

Bog je kazo: jednu ali vrednu!

Ljudski zakon Božji potvrđiva,

a zmajevski ženu i ne treba,

zar je meni, zmaju tvome besnom,

potrebna ma i jedna samo –

 a znade se: tri su zmajske glave,

na svaku bi mogla žena doći,

al sas ženom zmaj zmaj ne bi bio,

već il Srbin, ili Turčin ko ti,

ondak bi ja harem držat moro,

pa bi aga od Banat bijo,

 a ne zmajski njegov gospodar.

Ti da držiš, baš ti, Živo, dve,

ono što ni ja sam nisam čuo nikad

otkad nebom banackim krstarim.

Baš ti što si šaka mesa ljudskog,

i brkovi tvoji baš su retki!

A, badava ja ti prebacujem,

ti si pozvan da u selu tvome

kršiš sva tri odjednom zakona.

Od vekova što je samo priča

u tvom selu ko i u Banatu,

kod tebe je došlo izozbiljno.

Jedna žena u selu ti vodi

kuću, i mal, i celo imuće,

a druga je na salašu mati

devetoro tvoje dece krasne,

koju š njome ti si izrodijo.

Ona što si nju venčo zakonom,

po tipiku, slovu Jevanđelja,

donela ti sto jutra miraza,

al joj nema klicu maternjača

kojom bi je mogla oploditi,

te je tako ostala jalova,

ko kobila lepa jalovica,

koja rže al se ne porađa,

š njome bi nam Živa jalov osto,

i brez muške glave i brez čada.

A Živina žena na salašu

rotkinja je od semena prava,

iž nje deca ko iz škole idu,

Živino se seme poftorava.

Jalovuša paoru ne treba,

za ukras je, al naslednik treba,

da se rodu trag ostavi jaki,

da mu loza brez grožđa ne bide,

da mu seme zemlja ne poništi

u prašinu i u pomrčinu.

Tako misli i Živina žena,

ona što mal vodi, umnožava,

al na salaš nikad ne zalazi,

da Božiju volju ne pogazi,

da se zakon vrši najglavniji

kad Bog ne da da se njegov vrši.

Ona prsa njena tuče prazna,

što jalova brez mleka joj gnjiju.

Za utehu pijucka rakiju –

mleka nema, ta nije muzara.