Košulje

Majka kune zvezdu Danicu što je opet sela na nebo,

jer kad dođe noć, njen sin celu noć u Garevcima

sedi kraj višnje stare u velikom višnjiku

i bira granu di da se obesi.

Kod Vodice, Drvenog krsta u Garevcima, uoči Ivanjdana

okupila se mladež iz sela kao i svake godine

na to veliko prelo uoči praznika punog čaranja.

I njen je sin pošao, kao toliki mladići i devojke,

ali on je i pištolj poneo, za pas ga pod košuljom metno –

zlu ne trebalo – braća Kilenci, nji trojica, rasrdili se

na njega, zdravo se razbesnili, jer se usudijo on,

od rite seljačke sin, od biroškinje bivše, gazdačke sluškinje,

da njinu sestru jedinicu bogati i naočitu

što lance zemlje u miraz odneće izabranome momku

proba da obrlati, š njom je stojo i divanio,

i jedne noći pobegli su na jedan salaš pust,

i tu ji zatekli braća Kilenci, njeni, i oteli je,

kući je vratili lako, iako se i ona odupirala,

a na njega su samo pljunula sva trojica pojedared,

al su poručila da ne dolazi više di se oni nahode,

di njinu sestru čuvadu od sirotinjski  brezobrazluka –

da njin rod na glasu daleko u sto sela sačuvadu.

 To njemu nije stra ulilo u srcenjegovo puno ljubavi,

on da ne ide tamo di je ona – sto braće da ima!

Ali je pištolj uzo od njegove matere krišom,

u Garevce je u Veliki višnjik očo naoružan tajno,

a braća Kilenci tamo su ga čekali sas nožovi i sas besom.

Nasred Vodica, usred kola dok je igro uz Kilencovu,

opkolili su ga Kilenci i račun zatražili –

dok ga je jedan pljuvo, drugi ga je tuko, a treći sramotio:

vadio mu je košulju od srpskog platna iza pasa,

košulju koju je njegova mati –sluškinja izatkala.

On  je ondak cikno, mrak mu je pokrio oči, ko cik zorin,

i opalio pištolj u gromilu od Kilenca,

ruka  njena  je zadocnila, nije ga na vreme uvatila,

bez reči raširio je ruke najmlađi Kilenc,

pogledo ga kao začuđen što je smeo to da uradi,

i pao je najmljađi Kilenc mrtav, a on na robiju.

Dobijo je malo, brzo je odrobovao, sud našo da nije kriv zdravo,

došo je kući – Kilencova se udala čim su prežalili crno,

udala se u deveto selo, za dan ne može tamo stići

da se obesi pod njeni prozori u novoj  kući snaje,

zato čeka da Danica lepa pomoli lice svako veče,

štranjgu ponese u ruki jaku od prteni vlakna,

potrefi put za Garevce, kod Vodice, di Krst dođe,

čeka da padne noć, a za to vreme višnju bira jaku

koja bi njega sa štranjgom oko vrata izdržala.

Onda mati se njegova  pojavi iz mraka i odvede ga,

a on ide za njom ko jagnje miran i samo suze briše –

kad stignu obadvoje pred Kilencovu kuću,

stanu pod prozor sobe u kojoj mati Kilencovi

nariče nad haljinama najmlađega sina.

Mati misli da tako on otkaje svoje grehe nevoljne,

da matere Kilencove srce ojađeno zagasi kajanjem.

A kada tako noć provedu i sunce odskoči nad atarom,

i kad se ja pojavim na nebu parajući oblake i zrake,

mati me njegova meni preda da ga čuvam i pazim,

ja, dobri i osvetoljubivi zmaj banacki, po pravdi,

ona kod gazde pođe njinog da služi i obslužuje,

a ja mladenca slomljenog srca i ispunjenog tuđom krvi,

odvedem u daleki kraj atara, di stari dub je rastov,

di debele mu grane sve gustim isprepletanim lišćem,

debeli lad nude namerniku, putniku, robu i sužnjem

puštenim iz tamnice – kuće di se ne sedi već nariče,

te ga pod rastovo granje i lišće smestim da legne,

ako nije mu lada dosta, ja raširim krila moja široka,

i nadlećem nad njim dok sunce šeta prema zvezdi,

da odspava mladi momak robiju i robijanje

da odspava kuću Kilencovu sas materom njinom kukavicom,

da odspava mater svoju, opaljenu tugom kao munjom,

da odspava zauvek, ako može, onu košulju Kilencovu

koju je kroz garav pogodak uokolo krv njegova uramila,

da zaboravi košulje od svilena konca na zaponcima vezene

na grudima, i druga dva Kilenca koje je krv bratovljeva polila,

da zaboravi zapanjeno lice najmlađeg Kilenca ko košulja  belo

i oči njegove ukočene koje se ruše ko sreća momačka ubijena.

A kada Danica sedne na nebo i ja u ritove krenem,

mati kuneti počne zvezdu-lepoticu, i  preti  joj

što je opet došla na presto noći da sedne,

pa mene otera bezobrazna lepotica, jednog zmaja,

koji noću u log mora, jer po danu mu je samo vlada

ko što je njoj noću – zajedno sa avetima i karakondžulama,

sram je bilo!