Cvetovi

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!