Bdenije

Ugasni, sunce, upali se, tamo.

Za moju zmajsku lepotu trebalo je uvek mraka.

Al šta to sada – svetlost je noć oko mene.

Sva lepota kao da je ova noć i u meni

U tami su mi se otvorili vrčevi saća.

Miro očiju moji plameni u mrak je poteklo.

Kroz tkivo noći u ponoći život je odletijo.

Iz dna korena u smoj zemljinoj dojki,

iz njene skrivene mlečne puti  jarosne,

kondiri sa izdani podzemni tokova,

vitki kondiri puni žudnje zmajeve.

Dovedite mi, Kumančani, noćas najlepšu devojku,

neljubljenu, negrljenu, nemaženu, nenačetu

da obujmim njene grudi žarom starim očajnika,

da me stegna njena ljube oko pasa od krljušti,

u ljubavnoj tajni mraka samo usne,miris ladni,

da posisa s mog jezika od dve struke žar moj gladni,

da stonoga strast se moja sas njom smiri,

pa da ondak samo ruke njene vite miris miri.

Ugasiću oči njene, upaliću ruke krhke,

dodirnuću sokove joj u izvori njene muke,

mirise ću posisati što izviru iz ćutanja

kada mrtva kraj zmaja se sva savije izgrljena.

Dovedite, Kumančani, na vas noćas red je došo,

da mi  Mlečnu put pošljete u ričinu kumanačku,

cvet iz bašte najsočniji, i najbelji, i najslađi,

zmaj vaš treba da pogosti starost svoju, bude mlađi,

da vam vek još jedan služi, lude sluge,

jer od jedne devojačke snage samo,

vek se moj sas vekom jednim produžuje.

Zato dajte noćas u noć adđar taj meni starom,

neka sjaje u potaji, a na ruci prsten da je,

s  tim velikim, nežnim, mekim devojačkim adiđarom,

pa da legnem š njome u hlad noćni što se daje,

što ni senke svoje nema, jerbo ladi iz potaje,

pa da ondak prigrli me ta stabljika nevidljiva,

pa da primi koren stari ta cepača mlada šljiva,

pa da plete bez po glasa sve bezglasne dodire mi,

s trepetljikom svoga lišća samo da tu meni stremi

da me pospe s rosom ulja iskapalog od ponoći,

s plodovima trava tajnih od rađanja da mi moći,

ležaćemo na jastuci pepeljaka punim muka,

a pod krilom groba njenog tu gde spava njena ruka,

pod tom rakom di se sklanja život kratki jednog cveća,

Kumančani, ima l koga ko bi ovo pročitao,

ima l koga u tom selu ko bi moje rane znao,

ili nekog ko bi kleo strv zmajevsku i brez toga,

ima l nekog noćas tamo ko poznaje moga boga,

koji sa mnom vlada besno, pa me bije, pa me pori,

Kumančani, oj, lancmani, već odveka, ne sadeka,

razumite moje jade, žednje moje, iste kao u čoveka.

Ako nema taka roda u kumanskoj bašči slatkoj,

spremte  onog mladog roba  kog ću i brez krvi kratko

repom svojim strovaliti, kao kaznu, u grob tamni,

di će biti pohranjeni i svi moji gresi tajni,

da budete mekši malko za sutrašnje nove noći

kada će mi zmajske želje, grozne želje, opet doći,

kad ću jezik i ne jedan na zemlju da metnem ladnu,

pijavicu na žilu mi ponabreklu kucavicu moju glavnu,

kad će moja stegna grozna opet da se koče luda,

a na cveće kumanačko da me stežu klešte-muda.

Ne dirajte snove moje, niti javu, niti želje,

već tražite devojanu puti čiste,  i što belje,

ne mislite da mi zubi dana mogu pozobati noći guste,

ne verujte vračarama da mi mogu poskidati čini puste,

 za svaku vam noć nesanu brez devojke kumanačke,

ubiću ja lepog momka iz kućice potleuše prosijačke.

Za dan jedan zakopaću oči hlepne na dnu sebe.

Al taj dan će da nastrada sva letina i jarica,

rđa će je uvatiti, a voće će da ozebe

usred leta,tatoši će dovesti  vam vetre mrazne,

izgoreće od ladnoće sve kajsije, breskve mazne,

potući će munje gromne stada vaša kraj Bečeja,

a kad opet noć se spusti, kumanačka lepa seja

mora doći na zmajevo ponoćište, a na njeno gubilište,

sve dokle se red vaš tvrdi ne pomeri s jednim danom,

dok ne dođe čreda nova s novom ranom-devojanom,

ili Modoš tad je čredan, il Beodra, ili Samoš, il Perjamoš,

svejedno je, vi to znate, pod grlom vam zmajski nož.

Nevidljiv sam za opake, za glupake i bedake,

ali oni koji znaju , ti me uvek i imaju

kad zatreba lebac dati, kad daruje zmaj vaš-mati,

ondak šešir obarate do zemljice stare crne,

a kad treba da na cvet vaš-devojanu zmaj nasrne,

češete se po temenu, vi, glupaci, paorende, vi, seljaci,

al mene se neće moći da Kumane ratosilja,

jer ja živim samo od tog noćnog strašnog crnog bilja.

Ej, ti, noći, ti upali sve hiljade od zenica,

da ugasim grozno sunce što mi pali sva tri lica.