Olujina

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

ko što je dobar kad tuča prođe i kad se grom u njemu umiri.