Pšenica

Ti si najmiliji gost u ravnici,

tebe će najbolje dočekati i ugostiti,

pljusak ću ti poslati na vreme,

onaj što se stušti na polja,

te žitne trave otvoru oči

i sve svoje ruke, zagrljaje njine zelene,

da dočekadu kišu, da se je, opojne, napoje

da se opiju s njom kao pijanica s rakijom,

pa da – site njenog pića bunovnog –

oboru glave klonule onemoćale od vrtloga i zanosa,

tako ondak i prespavadu noć zelene šipčice zlata u zrenju,

u virovima vrtoglavi sanova o strašnim kosama

u rukama paora, koji će ih užasnute zrele pokositi.

U prohladnu zoru sas rosom budiće se

dok im se sunce ne prikrade mučki sas leđa,

na prstima kad pređe Tamiš, Moriš i Karaš,

Zlaticu i Begej, i od Vlaške se javi,

i metne svoj vrući tiganj usijani

na njive namurne glavice bunovne.

Ondak će se one otrezniti od jare njegove

sas kojom jim napaja žile tanke u vlatovima i slamkama,

ispraviće se i grgoriće šumom krhkim pod povetarcom

koji ću im poslati po tatošima da ne izgoru do korena,

istegliće i ispuniće se sokom mlečnim

njijeve ručice od bezbroj hiljada i vratovi šiparički,

osušiće telo  mlado na sunčanom platnu

pokislo od pljuska jutarnje rose,

koji ji je presuo ko od šale i poopijo,

ko što prepije gazda siromaškoga na daći.

To su se tatoši moji s njima našalili, pa prelili olbe,

da se  prepiju pšenice tanke, da smešno brbljaju.

A ja ću ondak leći u žito,

raširiću preko njega svoja krila strašna,

gurnuću repinu moju ubojitu u njine vruće talase,

one sparne i vlažne kao treset u ritu noću

kad gori tijim plamenom sam od sebe za mene,

i piću jezicima smirenog sunca iznad njinoga vlaća,

i poludiću od zadovoljstva misleći na njino izobilje.

Jer oni od bogate žetve koju im  darivam

-po sporazumu koji imam sas silama sunca, kiša i vetrova,

zaboraviće makar ove jeseni jad i siromaštvo njino,

tužno sirotinjsko siromaštvo tela i srca njinog.

A kada dođu da obiđu njive zazirući od mene,

naći će uleglo mesto di sam se izležavo,

metnuće prst na usta i jedan drugog ućutkivaće

iz straa da nisam nigde blizu u snu, da se ne probudim,

da mi ne pokvare san i zadovoljstvo te da pobesnim

zlovoljan iza sna i pijan od mirisa zelene pšenice,

pa da tatoše pošaljem, možda, one što gradobitne oblake vuku,

te im potamane jedinu nadu i radost njinu –

obilnu žetvu kojoj se unapred raduju, nesigurni.