Prašina

I debela prašina i to sam ja –

debela julska prašina po razvaljenim letnjim putovima,

gusti oblak od prašine od Kikinde do Pančeva,

nema više u njoj zrnevlja šenice,

pa ne sleću vrapci da me kljuju

da bi pokupili svaki dragi kamen za sebe,

kao što me kljuju kad sam prašina petrovska,

kad svako zrno tri puta obrnu od radosti u prašini

da se uveru da je biljur kojim će nahraniti mlade,

pa me tetoše, pa me vivkadu, pa me golicadu

kljujući mi krljušt na repu, ispod krila i na temenu,

vrapci banacki jedini su živi stvorovi koji me se ne boje,

jer oni ne znadu da je to zmaj na putu prašina

debela pedlji, a i široka bez granica ravnicom;

koliko je traje i ima, kolikogod je od Aranke do Tamiša,

kolikogod je od neba do oblaka, i dalje, i dalje

Tuku se vrapci lepršadu krilima na moji leđi,

dižu oblake prašine svud uokolo dolom i barom,

miluju me i golicadu kandžicama svojim tankoćutnim,

moje kandže čiste oni njinim kljunićima – od blata

iz moga rita-loga, u koje se blato crvi i glista leglo

pa se sas blatom na moje kandže uvatili.

Vrapci s velikim znanjem i razumevanjem vade crva po crva,

osušenog već međ mojim noktima od sunčeve jare,

iskljuju ga i iskasapu i podelu među sobom dok se tuku,

a suvo blato barsko u prašinama odleće međ svoje,

u prašinu banacku koja šorom i hatarom, oblakom i Tisom

u tankim valovima lepi prašni oblaka valja se

niz dolove i jogove, niz dolme i rampe, niz slatine.

Sad, kad sam ostarijo kao Vršačka kula na Bregu,

prašina je odebljala, otežala, leži mrtva, usijana.

Konji je kopitom podignu kada prođu – jao moja rebra!

Vazduh je miran, prozirno sjaje, samo sunce žeže.

Kad se setim vekova moji – brzo se slegla prašina.

Konji ne kasadu, sapliću ji prašina na letnji putovi,

a mene udaradu po sapima, gazu mi rep slabi, oči sklanjam,

Iako je lubenica raspolućena u rukama risara,

iako je pudar ostavijo razbijenu, toliko je more lubenica,

spava prašina, umire odebljala, ostarila, neće na lubenicu,

neće ni na rane risara kada se kosirom poseku po nogama –

a prašina je  lekovita, zna ceo Banat, pa neće ona na rane,

risari moradu da je sa rukama zahitadu i na rane posipadu,

da jim rane prođu risarske od prašine lekovite grozne.

Ležu lubenice razbijene ukraj puta, toliko ji je

da se dosadilo risarima da ji jedu, a subaše ne maru,

samo muve ondak od obilja kolo vode opijene sas srcem lepljivim

crvenim, srce lubenice raspuknute od zreline njene,

crveni se jedro srce, al prašine nigde nema u vazduhu.

Spava, spava, svako zrnce spava od nje, od prašine zmajevite.

Ko će dinju posoliti, ko papriku-baburaču, ko jeriše?

Za strvine, za podruge sira bela, za lepinje na njivama,

soli treba od prašine, zmaj da legne na čast skromnu,

da očvrsnu svi prostaci i seljaci i čardaci, ko i janjci,

da se zdravlje svud posrče sas voćkama, sas dunjama,jabukama,

da se zdravlje  zmajsko spusti u krv crnu po žilama.

Leži tako zmaj-prašina ukraj puta i na njemu prepuštena,

umoran sam, braćo, od ti silni leta tužni i preteški,

od ognja sam skomolo što me stalno pali-žari kroz vekove,

u ladu sam pod bagrenjem samrtničkim, doneste me na opanku,

na ralici, na zaranku, mome logu usred gliba, di zmajevi umiredu

i čitajte basmu moju, od sugreba, od ukvare, sve po redu,

mećite mi lonac s svećom  na trbuve moje tvrde, creva gusta,

i nočića deset stari metniti mi po kapcima i na usta.

I molim te, paorendo, od risara ponajgori, ali ranjen,

na tu ranu što ti nogu vuče koči metni malko od mog leka,

sagni se pa pospi malko od te mrtve zmajske nege –

krv će stati, bolja će ti posustati, prašina je tvoja mati,

a kad tvoju krv paorsku zaustaviš da ne teče ispod kože,

ti se sagni pa prašine od mog besa zaspi dobro

i po mojoj grdnoj rani, po sustalom srcu mome,

ne štedi me, već tamani sas prašinom starom, pobro,

to častice jesu orne od besnoga momka, mome,

to će mome starom žiću biti melem, dok ja bostan nisam obro,

bostan zmajski, koji neće niko teti da uzbere, niti krasti,

možda će mi otrov zmajski iz prašine moga žića

biti još dan koji sva žednina i sva pića.

Na moju bi ranu bilo dobro da je od prašine debo sloj,

da zaraste, da zaceli, kao noga žeteoca, žeteoče, brate moj.

Na kosir sam jedan stao, taj se zove starost, vek.

Samo di je ta vračara, stara baba da mi lek

još sa basmom starom meša, što najcrnje rane celi,

zmajska basma od starine, daće zmaju još dan beli

jedan makar da gugutne – iznad njega kad proleti – grličica,

da uvati okom suvim kada prođe hodom vitkim dovojčica.

Potražite u zaselku babu staru, najstariju, od potrebe,

da me basmom tu opoje,  posle nek me i pogrebe.

Ja vam mrtav mogu stati na zlo mesto neko jako,

mrtav mogu; dok kopate za me raku, kopajte je ondak tako

da mi traga ne ostane ni za prašak od prašine,

da se moja zmajska duša u grob crni s telom vine.