Bitke

I ja bi mogo da kažem da je on lala trula žuta umuljana,

koju je neko gazeći bašču čizmom, prelomio udarem biča,

kad ne bi znao ono što je bilo pre vekova moji i njegovi,

kad je đikao, i ripao, i rikao, i krvario, i slepio od munja

handžara i džeferdara, dimiskija i mačeva sas zlatnom drškom,

da nije prašio oči praom puščanim i onim što lumbarde

iz cevi teški zamagljuju ravnicu i osočene krajine rečne

koje su njegove bile i koje su mu otimali i đubrili

đubrivom sramote i poniženja koje je on nekad podnosio —

bijo sam na Karpatima strana kada je došao iz Bojke, s Pruta,

bijo sam na Vršačkoj planini kada je zalutao Banatom brez puta,

bijo sam još pre toga kad je Avara konje tero iz žita,

bijo sam na samoj Tisi skriven u ševaru kad je pošo da pita

Atilinu vojsku neobuzdani konjanika koji mu njive gaze

— zar ne bi umeli da pođu tijim kasom, sredom lenija da paze

da ne unište ravničarskog čoveka krv čistu, da žito ne gaze —

da nađu druge pute svojoj ordi obesnoj Tatari kad pbasnu

— a oni su ga svi šibali, slovenskog plavog sina, što ne sme

da se naljuli na ordi je koje mu zemlju tamane a da ne plane

najljućim mlekom kopriva i žežene krvi koja će da padne

po njivama opustelim od horda besne jurnjave i konja njisak,

a kada vrisak propara nebo to će biti samo njegov samrtni vrisak

usred neomeđašeni prostranstava i nepobijeni karova

za granice njegovog carstva — mislio je: dosta je pustiti garova

da ji čuva za njegovu čeljad i za njegovu mal.

Zato je prelazijo preko njegovi žitnica varvara val,

naleti oni besni rulja i čopora, ordaga divljih konja,

koji jure sa veka na vek preko crnoga zemnoga mora,

pljučkadu, haradu, robe i palu, odvodu devojke i siluju žene —

vidijo sam ga kako vekovima stoji prikovan na sramni stub,

plako sam nad njegovim ranama koje tice kljuju na pesku,

dok sam letijo nad njegovom zemljom koju su pljačkaši oteli.

Kada su ga osuđivali na šibu, na krstove drvene, na vešala,

donosijo sam mu u nagnutim krilima mojim kaplje vode sa Tise

da ili čelo njegovo orosim pod mukama trnovim, ili jezik,

otvrdli od vatrene vrućine lomača na koje su ga bacali –

on me je ondak, u vidovitom ropcu, mogo ugledati čisto,

i pre no što bi izdano manuo bi mi glavom otežalom od muka,

ili rukom prelomljenom na sedam mesta - da se javi svom zmaju,

domaćinu banacke zemlje i oranja a koje je ostavljala sila

opustelu, ravnicu posle utamanjenih domaćinskih sela i ljudi

— na smrt kada bi bila osuđena ravnica do poslednjeg čoveka,

ja jednog bi uzo na rbat svoju krastavu pre no što izdane,

napoijio bi ga sas vinom mojim iz podruma tajnog u tresetištu,

založilo bi ga sas zalogajom od leba napravljenog od zrnevlja

koje su meni paori doneli kao danak da setvu novu otkupe.

A on bi pod ranom ovom, zmajskog mu prijatelja i vraga,

opet postajo ono što je bijo i nico i kalijo se ponovo,

iz pepela se dizo ko nova snaga sokova trava i žitišta,

kao novi praroditelj iz čijeg rebra niče pleme ponovo,

i već bi sledeće letine ranijo se sas medom i mlekom svoga tla,

i mazijo se se sas korenima pokidani stabala koji su ponovo bilo

svog starog života na zemlju isterivali i oplođavali je,

i opet bi našo krv svoju i rod svoj, mrtav ili živ, koren

i starinu od koje mu bilo kuca jače i udara silovito.

Utolijo bi gladi tuđe kao svoje, a svoje odlagao, smeran,

i caru carovo davo, i Bogu Božije, i zmaju zmajevo,

a ako je i njemu ostalo, sused bi suseda počastio kao gazda.

Tuđe je želje ispunjavo, meni se pokoravo, i opštini,

i solgabirovu, i podžupanu i kraljevini i carevini —

i Bogu i Đavolu, i crkvi, i patri jarki i zmaju ognjevitom,

a kad ih je obarao bio je milostiv prema njima i blag.

Mene je tri puta zateko onemoćala u ritu blatnom,

posle neravne bitke sas zmajem od Vlaške i Karavlaške,

kako iskidani krila pocepani i kandži polomljeni,

sas ranama na kapcima očiju i sas ugašena dva plamena jezika,

ližem tuna usirenu krv sas rana koje su se na zlo dale,

i vatru mi upalile u telu nemoćnu da izgorim kao rita i leš —

a on, mesto da me sas kosirom po glavi dotuče i raspoluti mi snagu

i za uvek se otrese jednog svog gospodara mračnog i zlog,

otrčo bi do đerma na slatini da mu iz utrobe ladne pitke vode

navrati puno vedro, i u čobanji na leđima bi je dono

da se okrepim i osokolim i opet da mu budem sudija i milost,

a on bi iz prikrajka gledo sas radosnim osmejkom kako se podižem

i razmahujem krilima da vidim da li ću moći poletiti

da moje tatoše skupim razbegle posle moje izgubljene bitke,

kako bi ji poslao po Banatu da mu nose kiše i vetrove, oluje,

i da ga pljuskom biju svoji oblaka puni tuče ili vatre.

A on bi se zadovoljio paklenim letinama sas šakom žita samo,

ih sas obiljem pakla koje bi ga gušilo od pretilosti i sala svog,

nikada nije dovikivao meni njegove patnje i strepnje,

gušijo je uvek svoje srce natečeno od želja koje je otklanjao,

ležao je krila svoji stremljenja i svoji željni letova,

palijo krila svoji strasti i ludila vezanog za zemlju i ženu,

on je čovek koji je borio bitke samo za žudnu mirnu sreću

tišinu tišine svoga kraja i duše svoje plemenite,

a kad ji je uspo da osvoji ma krvlju i nožem i olovom,

ondak su mu je mirno uzimali od njega dok je blažen spavo

verujući da su lovorike na kojima počiva istina i večnost.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Biserno ostrvo nastalo prilikom regulisanja reke Tise, to jest završetkom radova na borđoškom proseku 1858. godine?