Banaćanin

Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,

na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,

na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,

tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina

i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene

jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —

on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,

i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita

na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —

nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,

a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,

koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,

i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna

i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom

— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,

na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,

izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,

u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet

iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,

letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,

prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,

severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,

čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,

otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —

koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,

pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,

zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna

koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave

— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim

lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.

On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama

i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,

izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,

Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,

i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski

kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,

ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —

kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen

pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava

a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra

brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,

da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć

i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,

koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,

banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,

i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari

i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri

njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud

i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad

Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,

i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,

a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,

te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,

i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,

koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo

— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,

koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,

nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo

— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,

jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,

ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.

Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem

koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,

pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.