Bačka

Kad sam moje predele nadžiravo,

širio strelovita krila nad mojim Banatom,

Bačku sam stranu strogo izbegavo

— da brata moga, zmaja bačkoga, ne srdim

i u jarost ga protiv mene ne dovodim.

Tako samo nekad silna vetrina nerazumna kad me zanese

preleteo bi njenim stranama pokraj Tise

— a i od želje da je makar iz prikrajka vidim

i š njome moj Banat siromaški pusti malo usporedim.

Teška je i silovita Bačka bila zemlja,

raspojasani gusti žitišta preobilni,

što kao nepregledne, neprohodne guste šume prizemne

Bačvaninu do grudi sežu ponositu,

i kićankama ga vlatova nabubreli po srcu kucaju.

Bačka je bila Sombor baroviti, Srbobran siloviti,

Subotica — bunjevačka majka, Bečej Stari na Tisi,

stari salaši temeljiti, odaje salašarske,

kurije gospode — gospodski dvorovi,

štale plemeniti konja i ždrebaca oplodnika,

bogatstvo bački spahija i naboba

rastočeno po njivama i utrinama.

To su ušorena pod konac graničarska šajkaška sela,

od Čuruga i Nadalja do Đurđeva i Titela,

i njine golijatske crkve kao lađe skamenjene

zarasle duboko sas temeljima u crne masne podine

— leže nepomično na zidinama tvrđava njini

u kojima se četvoropreg Dunđeraca može okrenuti

bez po muke upregnut ždrebcima besnim

a da ni jedan čirak ne razbiju kad se furadu od obesti.

Ćute sure zidine njime razglavljene na usijanom suncu,

samo se zvona oglase razjapljeni usta,

čuruško zvono, najveće u Srpstvu, i najteže, i najmuklije,

kad oglase subotno večemje i nedeljne leturđije

uskršnja bdenija i mrtvačke glasine za gazdama i slugama

za gazde tutnji mumlajući čuruško zvono najveće,

a za siromasima ono što glasa nema od rđavog liva.

Bačka su bile stare kupečke familije, zadruge rufetske,

esnafi od starine i barjaci i pečati njini olovni,

i sanduci od rastovine za novce zlatne rufeta,

za čirake od srebra i bakarne posude za svetu vodu

kad svečarstvo slave zanatlije da im se sveti voda

sas kistom i bosiljkačom obilno zamočenom za šklopljenje.

Plesnivo zlato počivalo je na dnu sanduka okovani,

zarađeno na žitnim šajkama u Beč vučenim,

na beli goveda rogovima vitim gojni sapi

koje su hajčari u carevine stolicu gonili na prodaju.

To je bila zemlja naduveni crni blistavi batara

lakirani krila i pozlaćeni fenjera,

žuti šareni štajervogna i laki zandlaufera

kojima su se ljubaznice gazdačke vozile na izlete

do Čiba i Sentomaša, do Kovilja i Bečeja, Bača.

Besni hajgiri upregnuti u srebrene sersame

vukli su blago pretili tela slatka gospoja,

hajgiri obučeni u svilene mreže tanke sa kićankama.

Bačka je pramatera golemi ljudi u čizmama od rifa,

obli prsati žena i debeli beli sapi,

ripida — ruku i vratova — labudova.

Bačka je bila žena ljubljena sviju išpana spahijski

koji su je ljubili pljačkajući joj sas grla đerdane tajno

što su joj spahije Dunđerci na vratove vezivali

a Laloševići u kadifu oblačili sebi za logove gospoke;

a prve sluge njine, išpani-gospoda varali su ji š njome

u svoiim svilenim dušecima pokradenim u mahagoni-krevetima.

To je bila bačka njinih slugu i polažica,

štalmajstera, sobara i sobarica, džokeja za peštanske trke,

pokućara i podrumara, čikoša i govedara, subaša i odadžija,

i bireša, bireša odrpani košulja, i nadničara, nadničara.

Pod sisom joj je vrelo isto mleko ravnice kao i u Banatu,

samo se ovo mleko kvarilo od obilja u sisi majke,

a banacko je jedva ponekom kapi vlažilo majčine sise,

ista je zgušana krv ravničarska šikljala u žilama

ali je bačka kucala bilom silovitim besnim

raneći srce gazdačko preobilnom ranom masnog zalogaja,

a banacko se srce grči pod tankom vrpcom krvava života

koji mu ispija sunce kad pustinju prži, zemlju sirotu.

Pa se brzo kormanom moga repa u krljušti u Banat vratim,

bojim se da se ne zaželim bačke pitomine bogate,

kad iz Turskog Bečeja i Srpski Stari preletim

da bački vlađika novosacki postati ne poželim,

da bi me vukli iz njegovog dvora u novosadskog

u Kobilj na bankete sas somovinom koviljskog Dunavca

i sas malvasijom gustom iz vladičanski vinograda,

sas pesmom iz grla zlatnog dvorski djakona i igumana,

sas troparima u naložničkim krevetima gostinskim —

da se ne rastočim od slasti i obilja;

da me ne metnu u Novom Sadu za Miletićeva naslednika,

da mirim gospodu srpsku podeljenu brez razloga,

na one koje slobodu ljube u Mađarskoj kraljevini,

i oni koji slobodu neće ni pod njom ni pod carom;

mogu mi ponuditi da gradonačelnik novosacki se ustoličim,

da Čakru smenim ostarelog, ili da za Zmaja me smatraju

onoga što je popevke piso i slatke reči nizo

za đerdan od svile sa zrnima od biljura i bisera,

a ja toga Zmaja smenuti ne mogu, jerbo plamen liže moj

u šest struka na tri jezika raspolutana iz moje glave,

jer krila moja, oštre đorde, lome se zavitlana na dušmane,

jerbo ja sam zmaj jedan iznad zemlje i kaldrma,

jer ja sam nad ravnicom, i nad oblacima, nad vladikama,

ni pod starost u Kamenicu ne mogu da se zatvorim i da pevušim deci,

meni oči iskaču od plamene siline i ognjevite moći —

ona je potrebna za moje sirote bancke lude u ritu do pojasa,

u mulju koji alove Tisom vuku prepune travuljine vodene,

i gladni kradu turske volove i prodaju ih Bačvanima

dok ji po Tisi tanad turski džeferdara u mraku ponoći

ranjava, i krv se lije vodom žutom nevidljiva od tamne zore

koju Tisa ispira mrmorom ćutljivim kao i njine rane.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.