Ravnica

To je ta čije neomeđane krajine vidim

i sad kad sklopim oči iscurile,

kad na njih spustim kapke zmaja otežale,

i pođem mislima umornim duž tokova

Moriša, Tamiša, Begeja, Zlatice, Nere, i Tise,

duž mekih peskovitih obala kanala i begejaca,

kad se uvučem uspomenom u situ i rakitu,

duž bara prepunih roda i štrkova,

mudrih čaplja zamišljenih

i munjevitih vivaka.

To je ta ravna neomeđašena

na beskrajnom vidiku,

koja svaki čas u nebo zaluta,

pa se vrati da spoji kukuruze i pšenice

sa oblacima na sunčevim poljima.

Ona me i sad polumrtva uzima na njena nedra

i valja me i ljulja tepajući mi ovako starom

kroz oštre trave sočne i zeleni ječam,

i sveg me i sad isprazni i ispije,

uvek je ona u meni prepuno preobilno;

ni kad sam bio mlad nisam mogao od nje da dišem,

a sad me guši i u nesvesti baca duboke.

U njoj se krijem i nestajem velikoj,

majci mojoj na krilu koja sina vida,

tu čučim na nemoćnim nogama ko vivak u trstiku;

u njoj sam bio najjači, zmaj i div,

i najslabiji kad su prošle osoke života.

Kako sam voleo njene tamne vode ševara

zamućene od prdavaca, sarki i divljih pataka,

tamnine njenih bunara i ponora u meni!

Ruke moje, krila izubijana i polomljena,

oči moje iskapane u mraku vida,

ravnico, majko moja stara i rastužena

nad zmajem-sinom tvojim, jedincem skršenim,

sve je na dnu tvojih močari što postoje u meni,

sve je u jamurama prastarih tvojih morskih tokova.