„POSLEDNJI ZMAJ“ Bogdana Čiplića

Pesnik ravnice, rodnog tla, duboko i potpuno ukorenjen u biće svoje zemlje, Bogdan Čiplić nam u ovih dvadesetak poema o poslednjem banatskom zmaju daje možda najpotresnije i najproživljenije, najlepše svoje pesme. Na vrhuncu stvaralačke snage, do dna u jeziku, predanju, istoriji, običajima i duhu jednog vremena koje je prohujalo velikom ravnicom, Čiplić ovom knjigom konačno izrasta pred nama kao nacionalni bard, čija se duša i čije se delo poistovećuju sa bezmernim i bezbrojnim treptavim, tragičnim i komičnim, ljudskim i životinjskim, društvenim i mitološkim odlomcima životnih sadržaja i sveukupnim smislom života.

Vojvodina je u svojim kulturnim vrednostima imala i ima i jedno veliko i superiorno a pritajeno duhovno nasleđe izvesnog vilinskog i fantastičnog pesničkog sveta, pre svega u svojim narodnim pričama i verovanjima, čaranjima i bajanjima, bajkama i doskočicama, čije poreklo leži, delom, još u paganskoj tradiciji. Zatim, ono se i danas obnavlja po sili same lepote i snage prirode, posebnog sveta naših njiva i močvara, slatina i bagremara, u osobenom vrtlogu snažne flore i neobuzdane, ponekad arhaične, faune. To je svet strastan, dubok, sa jednom naročitom tugom što lebdi iznad svega, — a sve to najneposrednije izbija iz svakog stiha ove knjige.

Stihija, koju oličavaju zmajevi, danas već i u pesmama izumrli, predstavlja stalni kovitlac elemenata iznad naših glava, oko nas, pod nama, u nama. Oluje koje pustoše, odnose krovove i ledom rube klasove žita, vatra, voda poplave, život jakih i ćudljivih reka, kurjaci, blato i prašina, u narodnom životu i svesti, u biti njegovog poimanja stvari — jesu i dobre i zle sile. Društveno ustrojstvo, opet, održava čoveka, siromašnog i siromaškog seljaka, u neprekidnoj potčinjenosti, iz koje se rađaju revolt i buna.

Duga lamentacija poslednjeg zmaja, koja se tako bolno provlači kroz ove stihove, razlivene i široke kao zemlja, jeste u isto vreme i tužaljka koju peva starost nad jednim svetom koji iza nas ostaje tek dobra uspomena. To je žaljenje za životom, za onim što smo iz njega zahvatili i, više, za onim propuštenim, žalba koju pesnik ranjenog srca, kao sam zmaj podbula oka, peva za nas potresno, sa retkom iskrenošću. Zablude i grehovi zmaja, koji u svojim minulim letovima gordo natkriljuje svet pustara, bara i crnice, pa napirlitane šećerne gradove sa svojim sujetama, sve je to kod Čiplića kao okajano, iskupljeno pesničkim plačem bez zazora, možda jedinstvenim u našoj književnosti.

Pored slike uskovitlanog, bilog vremena, u ovoj knjizi imamo i neprolazni vid zemlje kakva je uvek. Jaka, lepa, postojana, iznad nas i naših trošnosti. Slava i pohvala trajnosti te lepote je drugi sadržaj Čiplićeve knjige, koja se i sama svojom poezijom iznad trošnosti uzdiže.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.