…rođena je u Novom Bečeju, 3. maja 1951. godine, kao treće dete u porodici.

Detinjstvo je provela u Novom Miloševu, gde je završila osnovnu školu, nakon čega je pohađala gimnaziju u Zrenjaninu, a završila je u Novom Bečeju.

Celog života bila je bolesna od bubrega. U devetnaestoj godini lekari su se borili za njen život. U to vreme bila je u Beogradu, na Filološkom fakultetu. Studirala je srpski jezik i jugoslovensku književnost. Uporedo sa studijama radila je u Zavodu za ekonomske ekspertize na Novom Beogradu.

Posle kraćeg vremena udala se i rodila devojčicu.

Zaposlila se u poljoprivrednoj firmi „Biserno ostrvo“, što je za nju bilo „špansko selo“.

Iz ljubavi, amaterski i volonterski, u Domu kulture pronašla je drugu kuću. Tamo je upoznala najveća imena srpske kulture.

Osnovala je dečju dramsku sekciju, adaptirala bajke i spremala novogodišnje predstave.

Pripremala sa grupom odraslih književne večeri, učestvovala u promocijama knjiga, pevala u horovima od osnovne škole, preko gimnazije, do gradskih horova u Novom Bečeju. Jedan od horova, kojim je dirigovao Danijel Mesaroš, dobio je Oktobarsku nagradu opštine Novi Bečej.

Oprobala se i u novinarstvu, kao dopisnik „Dnevnika" u podlisku „Novobečejska hronika".

Organizovala i vodila modnu reviju u hotelu „Tiski cvet“.

Osnovala Društvo srpsko-ruskog prijateljstva i Društvo za zaštitu životinja u Novom Bečeju.

Organizovala i učestvovala u svetosavskim balovima, a jedne godine je imala tu čast da organizuje Svetosavsku akademiju.

U pedeset sedmoj godini krenula je na dijalizu.

Pisala je celog života, od dnevnika do prve knjige.

Između toga, bilo je pesama, pa raznih priča, jedna komedija i haiku poezija.

Iako bolesna, život nije propustila, a kako ona kaže - Bog joj je u tome pomogao.

Živi i stvara u Novom Bečeju.

 

Ni na nebu ni na zemlji

Drug Acа је gоspоdin čоvеk

Kаdа su vlаdаli drugоvi оn је biо gоspоdin Prеdsеdnik, kаdа su dоšli gоspоdini, оn је pоstао Drug Grаdоnаčеlnik, јеr izаbrаn nеpоsrеdnо оd grаđаnа, svојih kоmšiја i priјаtеlја (tаkоrеći drugоvа), bеz pоsrеdоvаnjа nоvоkоmpоnоvаnе pаrtiјskе gоspоdе. То mnоgо gоvоri о Аci Đukičinu, аli i о Nоvоm Bеčејu, gdе је tаkvа cvеćkа mоglа dа uspеvа punih 50 gоdinа, upоrеdо sа Тiskim Cvеtоm kојi prоcvеtа i nеstаnе u istоm dаnu. Оni kојi su nаučili dа sе divе аli nе pоdlеgnu zаvоdlјivоsti tе prоlаznе lеpоtе, znајu dа је Тisа tа kоја trаје sа njimа i kоја zаslužuје njihоvu pаžnju i pоštоvаnjе, kао i plоdnа vоćkа kоја i pоslе cvеtаnjа uvеk dоnоsi nоvе plоdоvе živоtа. Маdа nеštо mlаđi оd Тisе i Аcа је, pоput njе, uspеvао dа Nоvоm Bеčејu, dеcеniјаmа dоnоsi nоvе tаlаsе еnеrgiје i оptimizmа.

Aca Đukičin

Nеmа vеćеg priznаnjа zа čоvеkа оd tоgа dа gа u 65-ој gоdini lјudi prеpоznајu kао nоsiоcа nоvоg vrеmеnа, nоvоg pоčеtkа. А niје dа sе niје trоšiо, nаprоtiv! Аli, živео је zdrаvо tаkо štо је stаlnо i mnоgо (g) rаdiо. Оd mаlеnа. Svi su tо znаli i bаš zаtо znаli i dа је u punој snаzi sаmо оčеličеnој iskustvоm.

Funkciје (dirеktоrа, prеdsеdnikа, grаdоnаčеlnikа, pоslаnikа) sаmо su Аcini prоlаzni cvеtоvi, а оvа knjigа је јеdаn оd njеgоvih plоdоvа, bаš kао i škоlе i fаbrikе, dоmоvi zdrаvlја i kulturе, izgrаđеni zа vrеmе njеgоvоg tоkа krоz Nоvi Bеčеј.

Knjigа "Тrаgоvi u trајаnju", niје istоriја, niје ni biоgrаfiја, nisu tо ni mеmоаri. Niје tо niјеdаn tipski i dеfinisаn izrаz, kао štо tо niје ni njеgоv živоt ni njеgоvа ličnоst, јеr knjigа је njеgоvа о njеmu. Kаdа sе čitа istоriја, mа kаkо prеciznа i pоtkоvаnа bilа, pоstојi i pоtrеbа dа sе bаr nеki pоdаci ipаk upоrеdе i prоvеrе. Аutоbiоgrаfiје su gоtоvо uvеk sumnjivе. Čitајući mеmоаrе čоvеk nе mоžе, а dа sе nеkаd nе zаpitа - dа li је bаš tаkо bilо, kаkо tvrdi аutоr. U оvоm, Аcinоm pripоvеdаnju nе pоstојi tај оprеz, tа uоbičајеnа distаncа, vеruје mu sе zаtо štо sе оn nе prеdstаvlја kао аutоr štivа, nеgо kао sаmо štivо. Оn је tеmа а nе svеdоk. Оn nе svеdоči, nе tumаči, nе аnаlizirа nе mudruје. Оn sе јеdnоstаvnо pоvеrаvа i tо štо kаžе је sigurnо tаkо, bеz оbzirа dа li је u prаvu, јеr оčiglеdnо nеmа nаmеru nikоgа dа ubеđuје. То је tаkо iz njеgоvе pеrspеktivе i dušе i nikаkо nе mоžе drugаčiје biti. Моžе biti dа је nеkо pоnеštо vidео i dоživео drugаčiје, аli tо је drugа pričа. Оn nе gоvоri о tоmе. Моžе biti dа sе nеkоmе tо njеgоvо nе dоpаdа, аli оn zа tо nе mаri. Оn pričа о tоmе kаkо је оn živео, štа је kаkо i zаštо оn rаdiо, štа је pritоm misliо i kаkо sе оsеćао. Hvаli sе оtvоrеnо, bеz lаžnе skrоmnоsti, аli nе hvаlišе, žаli zbоg nеkih prоpuštеnih prilikа i grеšаkа, аli sе nе kаје i nе pоsipа pеpеlоm. Nе kаžе izričitо, аli ni nе kriје dа о svеmu i dаnаs misli mаnjе višе istо i dа bi оpеt živео i rаdiо istо. I niје gа brigа dа li је tо pаmеtnо ili nе, dа li је dоvоlјnо sаvrеmеnо i mоdеrnо, јеr nеmа nаmеru dа sе nеkоmе dоpаdnе. Pоslе svеgа. Ni оn ni njеgоvа knjigа. Nаrаvnо, znа оn dоbrо dа sе vеć dоpао kаd је trеbаlо, оnimа kојimа је trеbаlо, dа је drаg mnоgimа dо kојih drži, dа је uglаvnоm upаmćеn pо svојim pоzitivnim оsоbinаmа i rеzultаtimа. Dа је imао mnоgо, mnоgо višе dоbrih nеgо lоših dаnа. Dа је uspео u živоtu. Zаtо u оvој knjizi оstаvlја utisаk čоvеkа kојi је pоdvukао crtu u pоtpunој rаvnоtеži, pоmirеn i zаdоvоlјаn sоbоm i svојim živоtоm. Zа оvih 70 gоdinа! Nеmојtе sе smејаti, tај nеmа nаmеru tеk tаkо dа nеstаnе. Јоš ćеmо sе mi srеtаti sа Drugоm i Gоspоdinоm Аcоm. Sа čоvеkоm kојi nе mоžе biti nе zаpаžеn.

 

U Nоvоm Sаdu 11. 05. 2010.

Olivera Stanisavljev

...rođena je 19. avgusta, 1959. godine u Novom Bečeju. Završila je osnovnu i srednju školu u rodnom gradu. Po struci je pravnik, iako joj je pesništvo oduvek u krvi. Dugi niz godina radila je u medijima: kao glavni i odgovorni urednik, autor i voditelj programa.

Pisanjem pesama se bavi od rane mladosti i već tada aktivno učestvuje u književnom životu.

Uživa u muzici, plesu i dugim šetnjama u „mekoputim predvečerjima“. Ljubitelj je životinja i pozitivnih ljudi.

Ovo joj je prva objavljena knjiga.

 

Pariz u doba lišća koje pada

Priča o Branislavu Bati Kiseličkom počinje u gradu u kome se rodio, pa i kada ne kažemo ime grada, prepoznajemo ga, jer je njegova ljubav za Novi Bečej bila toliko velika i prepoznatljiva, kroz reč i kroz delo. Bili su lepi i salaši na severu Bačke, gde je otpočeo radni vek i pronašao životnog saputnika, ali nigde proleće ne miriše tako lepo kao na obali Tise.

Branislav Kiselički

Zbog toga se vratio i proveo život sa Tisom u oku i u srcu, a svake jeseni imao je samo jednu želju: da narednog leta ponovo prepliva Tisu. Opredelivši se za poziv učitelja, za koji je bio i posebno nadaren, ispunio je svoju želju da ono što zna i ume prenese mlađima. Nije to bilo samo znanje iz knjiga i nisu bili samo brojevi i formule, bio je to život pun ljubavi, poštovanja, bila je igra, pesma.

A kada je učitelj postao direktor, nije se u biti ništa izmenilo, ostala je briga za mlade, pa iz te brige niče nova škola u srcu njegovog Vranjeva, koja i danas stoji i podseća na čika Batu i njegove kolege učitelje, koji su u temelje ugradili sebe.

I pored velikih obaveza u školi i brige za porodicu, čika Bata je uvek pronalazio vreme za događanja u gradu, pa ste ga mogli pronaći na probi gradskog hora ili na sastanku Zavičajnog kluba, čiji je osnivač. Uz njegovo ime stoji Zavičajna zbirka o Josifu Marinkoviću, godine rada na prikupljanju podataka, nota i eksponata, saradnja sa porodicom velikog kompozitora, čije je ime dobila i novoizgrađena škola. I ne samo to. Na temeljima njegove ideje o zbirci rodila su se i Obzorja na Tisi, pa se opet vraćamo na misao da je Tisa bila sudbonosna u njegovom životu.

Svaki trenutak ispunjavao je korisnim radom bilo da je to čitanje, šetnja, plivanje, snimanje filmova, fotografija. Istorija ove varoši posebno ga je inspirisala, pa je tako posle dugogodišnjeg sakupljanja podataka svetlo dana ugledala jedna izuzetna knjiga o novobečejskim Jevrejima koji su stradali u drugom svetskom ratu. Nije dozvolio čika Bata da zaboravimo ni druge poznate Novobečejce poput Bogdana Čiplića, Konstantina Vukova, Lazara Mečkića, pa nas je okupljao na književnim večerima i izložbama koje je sam pripremao.

Oktobarska nagrada ove opštine dodeljena mu je u znak priznanja za rad, koji zavređuje i mnogo više. Zbog toga se Zavičajni klub Novobečejaca i Vranjevčana zalaže za štampanje knjige o novobečejskim Jevrejima u većem tiražu, a Zbirka o Josifu Marinkoviću dobila je svoje mesto u kući Vladimira Glavaša u Vranjevu. Na ovaj način Novobečejci ispunjavaju snove svog čika Bate.

 

Nastanak, razvoj i uništenje jevrejske zajednice u Novom Bečeju

sin poštara — raznosa­ča pisama, rodio se 1935. godine u Novom Bečeju. U ranoj mladosti ostao je bez roditelja. Srednju školu u Bečeju i Višu ekonomsko-komercijalnu u Beogradu, završio je brinući se sam o svojoj egzistenciji. Nema sumnje da je to bio težak put. Zahtevao je pouzdanja i vere u budućnost i mnogo napora i samoodricanja. Pomišljajući na ovaj period života Kurbanjeva, čini mi se da ga je on, svesno ili nesvesno, poetski transponovao u početnim stihovima svoje pesme »Njivo«: »Bezbroj puta sam te orao bacajući, san umesto sena u jasle gladnim konjima.«

Tomislav Kurbanjev

Od rane mladosti Kurbanjeva je veoma zanima­lo pozorište. Skoro tri decenije učestvovao je u organizovanju i razvijanju rada amaterskog pozorišta u Novom Bečeju, bio glumac u ovome, a povremeno i reditelj.

Pisanjem se počeo baviti tek krajem šezdese­tih godina. Od 1968. do danas objavljivao je pesme u listovima, revijama i časopisima u Bečeju, Zrenjaninu, Novom Sadu, Somboru, Karlovcu, Beogra­du i Gornjem Milanovcu. Neke pesme objavio mu je i Radio-Beograd.

O poetskim vrednostima pesama Kurbanjeva najbolje svedoče antologije u kojima je već zastupljen,

književne smotre na kojima je učestvovao i priznanja koja je na njima dobio.

Nesumnjivo je uspeh baviti se poezijom samo nešto više od jedne decenije, a naći se već u sledećim antologijama: »Plameno srce čoveka«, izdavač Opštinsko veće Saveza sindikata u Kuli; »Velik kao nada« — izbor pesama za ovu antologiju izvršen je putem Jugoslovenskog konkursa za pesmu inspirisanu Tito­vom revolucionarnom ličnošću i delom — izdavač »Magnohrom« u Kraljevu; »Vojvodina peva Titu«, iz­danje Izdavačkog preduzeća »Bratstvo-Jedinstvo« u Novom Sadu.

Godine 1975. Kurbanjev je učestvovao na »Su­sretima drugarstva 75«, smotri književnih stvaralaca radnika industrije i rudarstva Srbije održanoj u Kuli.

Na »Večerima bratstva«, u Prizrenu 1979, za pesme pročitane na ovoj manifestaciji, nagrađen je diplomom i plaketom.

Pesme, kojima se predstavio na Jugoslovenskim susretima amatera »Abrašević« u Valjevu 1979, dobile su nagradu Međuopštinske konferencije SSRN Podrinjsko-kolubarskog regiona, a u Izveštaju organi­zatora o ovim Susretima je zabeleženo: »Ipak, od pro­čitanih pesničkih priloga mogu se istaći na prvom mestu ostvarenja Tomislava Kurbanjeva, koja dosledno izražavaju moto proteklih Susreta u negovanju revo­lucionarnih tradicija na usko poetski način.«

Prozom se Kurbanjev bavi tek nekoliko godina. Ova knjiga kratkih pripovedaka i zapisa, mada nevelika, omogućava nam ipak da steknemo određeni uti­sak o njegovom proznom stvaralaštvu.

Kurbanjev nije tragač za velikim temama. On piše o običnim ljudima sa malim životnim zahtevima, o takozvanom malom čoveku i svakodnevnim događa­jima iz svoje sredine. Na prvi pogled, tu je sve tako skromno, jednostavno, da se nema o čemu ni govo­riti. No, to je samo privid. Pre svega, i ovuda je, ma­da ne svojim najkrvavijim krilom, protutnjao rat i os­tavio pustoš. U ratu nestaje, sa čitavom svojom poro­dicom, dobroćudni Jevrejin, mali trgovac Bergl, koji deci iz susedstva ne zaračunava »secovanje« — igru na sreću. Vojnici sa gvozdenim petama odveli su Anti-bačija tako daleko da se više nikada nije ni vratio. U ratu je poginuo vedri, veseli mladić Marko, koji je u bašti tek zasadio jabuku, i mnogi drugi. One, pak, koje nije fizički uništio, rat je opteretio neizlečivim traumama i trajnom nesposobnošću da se životu ra­duju. Pred decu, koja nose košulje bez rukava pošto platna nema dovoljno ni za dečije košulje, i koja će nekoliko godina hodati po susnežici u patikama od kr­pe, nositi svečana zimska odela sašivena od slamarica, rat je postavio preteško pitanje: »Dokle to čovek treba da ode pa da se nikada više ne vrati?«

Ako su junaci Kurbanjevih pripovedaka ljudi ko­je rat nije oštetio, onda su oni, često, opterećeni preranom bolešću ili drugim životnim nedaćama, sa ko­jima se, poneki od njih, herojski hvataju u koštac.

Ima u ovoj zbirci, umesto pripovedaka, i poneki poetski zapis o detinjstvu, o ljubavi, o rastanku čoveka sa najvernijim prijateljem — psom, i drugih.

Proza Kurbanjeva je zanimljiva i prijatna. Ume on da zapazi stvari. Ruke unesrećenog čoveka (»Priča o jednom kačketu«) »imaju neki neodređeni položaj, kao da moli, ili da se pravda...« Zna on da pronađe originalna i dobra poređenja, kojima u nekim pripovetkama ostvaruje autentičnu atmosferu ravničarskog kraja: »Činilo se da je i Sunce već bilo umorno, da mu je bio potreban ceo bogovetni dan da pređe sa jedne na drugu stranu druma.« Ili: »Kad se Tisa razlije, vila, onako bela, sa crvenim krovom, ličila je na ogro­mnu rodu koja je, umesto dugim nogama, kamenim stubovima zagazila u reku...«

U prozi Kurbanjeva nazire se i njegov smisao za diskretni i pomalo setni humor (»Krpene patike«, »Meso za supu«.

Čini mi se ipak da je vrednost proze koju sa­drži ova knjiga pre svega u tome što Kurbanjev ne konstruiše priče, nego nam jednostavno pripoveda o ljudima i događajima iz svoje sredine, čime je jače istaknuta lomljivost i krhkost ljudskog života uopšte. Ova knjižica kao da opominje da je i bez ratnih be­zumlja i drugih oblika nasilja život čoveka veoma ra­njiv. Dovoljna je i najmanja nepažnja, najmanji zabo­rav, pa da se život čoveka, kao laste iz ove knjige (»Igra laste«) koja se razigrana razbila o stakleni vetrobran kombija, pretvori u mrlju krvi. Izazivajući kod čitalaca i ovakva razmišljanja, ova knjiga upućuje na obzirnost, na pažnju čoveka prema čoveku, na huma­nizam.

Na kraju, treba naglasiti da je značaj ovih krat­kih pripovedaka i zapisa i u tome što svedoče da Kurbanjev raspolaže kvalitetima i za znatno veća i bo­lja ostvarenja nego što su ova.

Nadajmo se da će on to i potvrditi, i da će mu ova knjiga predstvljati podstrek u daljim naporima u radu.

 

Vreme skela

Tragovi

Plavi svitac

U sećanje teče Tisa

Tomislav Kurbanjev

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak