Tomislav Kurbanjev

sin poštara — raznosa­ča pisama, rodio se 1935. godine u Novom Bečeju. U ranoj mladosti ostao je bez roditelja. Srednju školu u Bečeju i Višu ekonomsko-komercijalnu u Beogradu, završio je brinući se sam o svojoj egzistenciji. Nema sumnje da je to bio težak put. Zahtevao je pouzdanja i vere u budućnost i mnogo napora i samoodricanja. Pomišljajući na ovaj period života Kurbanjeva, čini mi se da ga je on, svesno ili nesvesno, poetski transponovao u početnim stihovima svoje pesme »Njivo«: »Bezbroj puta sam te orao bacajući, san umesto sena u jasle gladnim konjima.«

Tomislav Kurbanjev

Od rane mladosti Kurbanjeva je veoma zanima­lo pozorište. Skoro tri decenije učestvovao je u organizovanju i razvijanju rada amaterskog pozorišta u Novom Bečeju, bio glumac u ovome, a povremeno i reditelj.

Pisanjem se počeo baviti tek krajem šezdese­tih godina. Od 1968. do danas objavljivao je pesme u listovima, revijama i časopisima u Bečeju, Zrenjaninu, Novom Sadu, Somboru, Karlovcu, Beogra­du i Gornjem Milanovcu. Neke pesme objavio mu je i Radio-Beograd.

O poetskim vrednostima pesama Kurbanjeva najbolje svedoče antologije u kojima je već zastupljen,

književne smotre na kojima je učestvovao i priznanja koja je na njima dobio.

Nesumnjivo je uspeh baviti se poezijom samo nešto više od jedne decenije, a naći se već u sledećim antologijama: »Plameno srce čoveka«, izdavač Opštinsko veće Saveza sindikata u Kuli; »Velik kao nada« — izbor pesama za ovu antologiju izvršen je putem Jugoslovenskog konkursa za pesmu inspirisanu Tito­vom revolucionarnom ličnošću i delom — izdavač »Magnohrom« u Kraljevu; »Vojvodina peva Titu«, iz­danje Izdavačkog preduzeća »Bratstvo-Jedinstvo« u Novom Sadu.

Godine 1975. Kurbanjev je učestvovao na »Su­sretima drugarstva 75«, smotri književnih stvaralaca radnika industrije i rudarstva Srbije održanoj u Kuli.

Na »Večerima bratstva«, u Prizrenu 1979, za pesme pročitane na ovoj manifestaciji, nagrađen je diplomom i plaketom.

Pesme, kojima se predstavio na Jugoslovenskim susretima amatera »Abrašević« u Valjevu 1979, dobile su nagradu Međuopštinske konferencije SSRN Podrinjsko-kolubarskog regiona, a u Izveštaju organi­zatora o ovim Susretima je zabeleženo: »Ipak, od pro­čitanih pesničkih priloga mogu se istaći na prvom mestu ostvarenja Tomislava Kurbanjeva, koja dosledno izražavaju moto proteklih Susreta u negovanju revo­lucionarnih tradicija na usko poetski način.«

Prozom se Kurbanjev bavi tek nekoliko godina. Ova knjiga kratkih pripovedaka i zapisa, mada nevelika, omogućava nam ipak da steknemo određeni uti­sak o njegovom proznom stvaralaštvu.

Kurbanjev nije tragač za velikim temama. On piše o običnim ljudima sa malim životnim zahtevima, o takozvanom malom čoveku i svakodnevnim događa­jima iz svoje sredine. Na prvi pogled, tu je sve tako skromno, jednostavno, da se nema o čemu ni govo­riti. No, to je samo privid. Pre svega, i ovuda je, ma­da ne svojim najkrvavijim krilom, protutnjao rat i os­tavio pustoš. U ratu nestaje, sa čitavom svojom poro­dicom, dobroćudni Jevrejin, mali trgovac Bergl, koji deci iz susedstva ne zaračunava »secovanje« — igru na sreću. Vojnici sa gvozdenim petama odveli su Anti-bačija tako daleko da se više nikada nije ni vratio. U ratu je poginuo vedri, veseli mladić Marko, koji je u bašti tek zasadio jabuku, i mnogi drugi. One, pak, koje nije fizički uništio, rat je opteretio neizlečivim traumama i trajnom nesposobnošću da se životu ra­duju. Pred decu, koja nose košulje bez rukava pošto platna nema dovoljno ni za dečije košulje, i koja će nekoliko godina hodati po susnežici u patikama od kr­pe, nositi svečana zimska odela sašivena od slamarica, rat je postavio preteško pitanje: »Dokle to čovek treba da ode pa da se nikada više ne vrati?«

Ako su junaci Kurbanjevih pripovedaka ljudi ko­je rat nije oštetio, onda su oni, često, opterećeni preranom bolešću ili drugim životnim nedaćama, sa ko­jima se, poneki od njih, herojski hvataju u koštac.

Ima u ovoj zbirci, umesto pripovedaka, i poneki poetski zapis o detinjstvu, o ljubavi, o rastanku čoveka sa najvernijim prijateljem — psom, i drugih.

Proza Kurbanjeva je zanimljiva i prijatna. Ume on da zapazi stvari. Ruke unesrećenog čoveka (»Priča o jednom kačketu«) »imaju neki neodređeni položaj, kao da moli, ili da se pravda...« Zna on da pronađe originalna i dobra poređenja, kojima u nekim pripovetkama ostvaruje autentičnu atmosferu ravničarskog kraja: »Činilo se da je i Sunce već bilo umorno, da mu je bio potreban ceo bogovetni dan da pređe sa jedne na drugu stranu druma.« Ili: »Kad se Tisa razlije, vila, onako bela, sa crvenim krovom, ličila je na ogro­mnu rodu koja je, umesto dugim nogama, kamenim stubovima zagazila u reku...«

U prozi Kurbanjeva nazire se i njegov smisao za diskretni i pomalo setni humor (»Krpene patike«, »Meso za supu«.

Čini mi se ipak da je vrednost proze koju sa­drži ova knjiga pre svega u tome što Kurbanjev ne konstruiše priče, nego nam jednostavno pripoveda o ljudima i događajima iz svoje sredine, čime je jače istaknuta lomljivost i krhkost ljudskog života uopšte. Ova knjižica kao da opominje da je i bez ratnih be­zumlja i drugih oblika nasilja život čoveka veoma ra­njiv. Dovoljna je i najmanja nepažnja, najmanji zabo­rav, pa da se život čoveka, kao laste iz ove knjige (»Igra laste«) koja se razigrana razbila o stakleni vetrobran kombija, pretvori u mrlju krvi. Izazivajući kod čitalaca i ovakva razmišljanja, ova knjiga upućuje na obzirnost, na pažnju čoveka prema čoveku, na huma­nizam.

Na kraju, treba naglasiti da je značaj ovih krat­kih pripovedaka i zapisa i u tome što svedoče da Kurbanjev raspolaže kvalitetima i za znatno veća i bo­lja ostvarenja nego što su ova.

Nadajmo se da će on to i potvrditi, i da će mu ova knjiga predstvljati podstrek u daljim naporima u radu.

 

Vreme skela

Tragovi

Plavi svitac

U sećanje teče Tisa

Tomislav Kurbanjev