Političke funkcije posle oslobođenja

Zašto sam napustio sve partijske i društvene funkcije i opredelio se da postanem običan mali činovnik sa željom da naučim knjigovodstvo i postanem knjigovođa?

U Novom Bečeju sam od oslobođenja 04. oktobra 1944. pa do juna 1945. godine vršio razne funkcije i obavljao razne poslove. Bio sam sekretar Agit-Propa, a imao sam funkciju podpredsednika sreza novobečejskog, jer je u tim prvim godinama posle oslobođenja državna uprava ostala onakva kakva je bila pre Drugog svetskog rata, bar što se tiče organizacije opštine i srezova. Istovremeno sam bio i sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista za Novi Bečej. Vranjevo je imalo odvojenu opštinu, pa i partijsku organizaciju. Ostao sam na tim položajima kao profesionalni političar do juna 1945. godine, kada sam napustio sve funkcije i prešao za knjigovođu u Sresku mašinsku stanicu u Novom Bečeju. Svi su se čudili tom mom postupku!

Odlučio sam se na taj korak, jer sam došao do uverenja da ja nisam u stanju da prihvatim sve postupke partijskih moćnika i da ne samo meni, već i mojoj porodici preti opasnost od njih, a oni su vrlo nemilosrdni i nečovečni. Kada je u pitanju njihov položaj i sujeta ne biraju sredstva čak i do fizičkog uništenja.

Da malo objasnim te moje povode. Novembra, ili decembra 1944. godine, došao je u Novi Bečej kao vojnik OZNE (to je kasnija UDBA), nekakav Bosanac koga su svi zvali „Gedža“. On je bio primitivan i neugledan kao pojava, ali su ga se svi pribojavali. Nisam znao zašto ga se ljudi plaše. Jedne noći, „Gedža“, sa još nekoliko pripadnika OZNE pohapsi 12 osoba, od kojih 11 Mađara i jednog Nemca – gvožđarskog trgovca Knefeli. Odveli su ih u novobečejsku strvinarnicu (šinternicu) gde ih je „Gedža“ sve poklao. Kad smo ujutru po dolasku u kancelariju saznali za to, svi smo mi, iz Narodno-oslobodilačkog odora i partijski aktivisti, bili zgranuti i utučeni, da nismo znali kako to da branimo pred narodom. Ne samo pred Mađarima, već, na prvom mestu pred Srbima građanima. Po čemu se mi komunisti razlikujemo od Četnika i Ustaša, kad eto i mi koljemo slobodne građane.

Kako sam se, od pre rata, poznavao sa sekretarom Okružnog komiteta Komunističke partije za Severni Banat Đurom Jovanovićem – Mićom, odrede drugovi, mene da upoznam, sa tim pokoljem, Sekretara Okružnog komiteta u Velikom Bečkereku.

Kad sam došao u Okružni komitet, ispričam Sekretaru Đuri Jovanoviću, a prisutna je bila i njegova supruga Branka, koja je bila član Okružnog komiteta, a završim konstatacijom da mi ne možemo očekivati da uživamo podršku naroda, kad se na čelu Komunističke partije za srez Novobečejski nalazi Dejan Popov, obućarski pomoćnik i to onaj seoski krpa iz Dragutinova (Novog Miloševa), a šef Ozne (Udbe) Slobodan Jorgin –  „Petar Veliki“, takođe primitivan čovek i obućar iz Dragutinova. Oni nisu dorasli da vode mase.

Sekretar Okružnog komiteta Đura Jovanović skoči sa fotelje pa na jedan vrlo bezobrazan način, gestikulirajući rukom preko ruke, kaže: - Zar ti misliš da u Bečkereku nema pametnijih ljudi od Đure Jovanovića (misleći na sebe), ali pitam ja njih gde su bili za vreme okupacije? – Ja, iznenađen takvim odgovorom, a gestikulacijom posebno, pokušam da na miran način odgovorim, da su oni u ratu možda kao takvi dobrodošli, ali da Lenjin u svojim delima kaže da u miru i u gradnji socijalizma Partija mora imati na čelu ljude u koje će narod imati poverenja i koji će svojom mudrošću i sposobnošću uspeti da vode mase. On, naravno, nije pridao nikakvu važnost mojim rečima, već mi jednostavno odgovorio: - U njih mi imamo poverenja i oni će biti na čelu naše vlasti.

To, što sam doživeo u Okružnom komitetu, od Sekretara Jovanovića, je za mene bilo veliko razočarenje, ali nisam imao kud. Vratio sam se u Bečej, ispričao svojim najbližim drugovima šta sam doživeo i za sve njih je to bilo razočarenje, ali oni nisu to doživeli kao neposredan atak, kao što je bio slučaj sa mnom.

Drugi slučaj, koji je uticao da donesem definitivnu odluku, da ja moram da se osposobim za određenu struku, pa da ne zavisim od ovih neljudi, koji će me za čas uništiti zajedno sa mojom porodicom.

Odmah po oslobođenju, sa Bisernog Ostrva, koje je pripadalo hataru Novog Bečeja, Čuružani su iselili sve Mađare sa tridesetak salaša, koliko je na Bisernom Ostrvu bilo. Mi smo tamo na svakom salašu postavili po jednog Novobečejca, da čuva imovinu i hrani ostalu stoku. To su sve bili uglavnom bogati salaši.

Jednom prilikom došao je iz Okružnog komiteta drug Zdravko (kasnije sam doznao da se zvao Mića Pejin, rodom iz Sente) i sa Ružicom Bošnjakov, članom sreskog komiteta za Novi Bečej zatraže da ih odvedem da vide šta se radi na Bisernom Ostrvu. Tako smo fijakerom stigli na salaš Buzoganj Petera. Tamo se iz salašarskog magazina tovarilo žito i nosilo u Bečej. Baš za vreme našeg boravka radnici iz žita izvad jedan kofer u kome je bilo nesašivenog platna, štofa za haljine i odela i jedna omanja kutija sa zlatnim nakitom. Đorđe Hinić, bivši finans iz Novog Bečeja, izuzetno pošten čovek, određen je da bude nadzornik nad svim salašima, pa je tako bio prisutan pri utovaru žita sa salaša Buzoganj Petera, kad je nađen kofer i kutija sa zlatnim nakitom. Kako je Đorđe pokazao tu kutiju, drug Zdravko mu kaže: - Daj to ovamo za Okružni komitet. – Naravno, bez ikakvog zapisnika, ili potvrde da je zlato preuzeo, što je za Đorđa Hinića bilo poražavajuće. Ništa to nije bilo manje poražavajuće ni za mene, ali sam već shvatio da se njima ne smeš suprotstavljati, već ih se kloniti.

Kad se Đorđe Hinić vratio sa Bisernog Ostrva u Novi Bečej ispričao je to mom bratu Svetoliku i završio rečima: - Čudim sa da je Laza Mečkić to dozvolio!

Doznavši za ovaj sud Đorđa Hinića odlučio sam da odmah napustim sve funkcije i da 1. juna 1945. godine pređem u Sresku mašinsku stanicu Novi Bečej za knjigovođu.

Tako sam se definitivno oslobodio profesionalnog partijskog rada. Trudio sam se, posle toga, da se stručno što više osposobim, kako bih mogao uspešno da obezbedim egzistenciju mojoj porodici.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Prvi otvoreni međunarodni šahovski turnir u našem mestu održan 1983. godine u holu sadašnje zgrade Doma kulture?