Opšti deo

Nastojaću da prikažem svoju službeničku aktivnost u najglavnijim i za mene najznačajnijim crtama. Izneću, iz rada u preduzećima i ustanovama, samo ono što mi je do danas ostalo u nezaboravnom sećanju, bilo da se radilo o mom uspehu ili neuspehu odnosno o pozitivnom ili negativnom događaju po moju ličnost.

Prikazaću iz moje burne životne prošlosti šta je na mene ostavilo dubokog traga. Na primer, ja sam kao dete od 4-5 godina u mom rodnom Kumanu, bar u našem kraju u „Petromanu", bio vrlo živ i neobuzdan. Družio sam se sa znatno starijima od sebe, ako se to može nazvati druženjem. Ja sam za njima išao, a oni su me rado primali, jer su na moj račun pravili razne šale i uživali u mojim nestašlucima. Sa 4 godine života otišao sam da se upišem u zabavište. Kako su ujutro sva deca, starija od mene, išla u školu i ja sam pošao sa njima. Kad smo stigli do škole neko od njih mi je pokazao gde je zabavište i ja sam otišao i prijavio se zabavilji (bila je koliko se sećam plave kose i po narodnosti Ruskinja). Ona me je uvela u knjigu i dala mi, kao i ostaloj deci, kockice za igru. Za mene to nije bilo posebno zabavno i već prilikom prvog odmora i izlaska u dvorište ja sam napustio zabavište i nisam se više nikad pojavio u njemu. U to vreme, sa 4-5 godina starosti, ja sam igrao karte sa starijim dečacima: sedmica, duraka pa i hazardne igre ANJC. Iako nisam znao račun znao sam da sabiram na kartama i da budem ravnopravan u igri sa starijima.

U to vreme sam i pušio. Sa starijim dečacima smo odlazili na pijacu i tamo smo sakupljali „pikavce" – opuške, razvijali ih i iz njih dobijeni duvan uvijali u cigaret papir, koji smo valjda kupili za pola dinara i tako pušili. Jednom, u mojoj 6. godini, otac napravi šalu pa me ponudi svojim duvanom da zapalim jednu. Ja mu odgovorim: - Ne pušim više! Moj otac iznenađen onom rečju „više", zapita me: - Kad si ti pušio?! Ja mu onda ispričam kada i kako, našta se on posebno začudio, da niko u kući nije primetio niti da iz mene izlazi duvanski zadah.

Umeo sam da duvam u tuljac (to je gvozdeno ležište za osovinu točkova zaprežnih kola u obliku metalne cevi). Duvanjem u tu cev ja sam uspevao da dobijem glas roga u koji kravar duva kad javlja vlasnicima krava da ih puštaju na ulicu da bi ih oterao na pašu. Tuljac sam jedno jutro još pre 5 sati iskoristio da obmanem sve naše komšije da puste krave na ulicu još pre vremena (kravar je obično dolazio u 6 ujutro) pa su domaćice, onako „zatečene", na brzinu, puštale svoje krave na ulicu još nepomužene samo da im ne ostanu iza kravara u dvorištu. Naravno, to je bio čitav mali haos, a moja mati se jedva odbranila od komšinica, što mi je dozvolila da to činim! Pravio sam mnoge nestašluke, pa sam tako i odsekao prvu falangu na kažiprstu desne ruke kad sam imao nepunih 6 godina.

Desilo se međutim nešto što je u meni izazvalo takve promene, da sam postao sasvim drugo dete, mirno, oprezno a iznad svega pažljivo. Nikome nisam naneo jada niti sam se ikada sa decom tukao. U školu, kad je došlo moje vreme, 7. godina života, nisam hteo da idem, već sam se popeo na jednu veliku jabuku i na poziv majke da siđem da me odvede i upiše u školu, ja nisam hteo. Majka je molila, pa kad to nije pomoglo i grdila, ali ja sam istrajao. Ne znam kako me je konačno skinula sa jabuke i odvela u školu.

Možda je tome doprinelo što sam se u šestoj godini života, na kartanju, pobio sa svojim bratom od strica Ratomirom, koji je bio godinu dana stariji od mene, ali ja sam bio jači. U toj tuči ja sam Ratomiru razbio nos. Kad je njegov otac doznao za to počeo je da me juri ulicom i kad me je stigao on me je štapom pretukao i ostavio na sred ulice. Bio sam potpuno nepokretan i nesvestan. Posle izvesnog vremena jedna starija žena, koja je sve to posmatrala, prišla mi je podmetnula moj kaput pod glavu i ostavila me na ulici da ležim, a otišla da javi mojoj majci. Naša kuća bila je dve ulice dalje od mesta gde sam a ležao. Kad je moja mati to videla, posebno što sam ja nepokretan, htela je odmah da dovede lekara, ali nije smela dok otac ne dođe sa njive, a to je značilo do uveče. Ovaj događaj se zbio oko 8 sati pre podne, pa do uveče ja sam došao sebi, ali se nisam mogao kretati. Taj moj stric se zvao Ljuba Mečkić, a sve se završilo na tome da ga je otac izgrdio rečima: - Jesi li ti poludeo, pa mogao si od njega napraviti večitog bogalja. Pitam se, da li je taj događaj u mojoj psihi napravio takvu pretumbaciju da sam postao „drugo“ dete!?

Verovatno je tome doprineo i slučaj da sam u šestoj godini života odsekao prvu falangu desnog kažiprsta, koju mi je, primitivni seoski lekar u Kumanu, Grosman, pokušao bez anestezije da zašije sa desetak „štepova" na živom mesu, računajući da će tako prišiveni deo srastiti sa ostalim delom prsta iako nije povezivao krvne sudove, niti bilo kakav drugi zahvat činio. To šivenje je bilo izuzetno bolno da je izazvalo u meni strah od pomisli da idem kod lekara. Taj prišiveni deo prsta počeo je da truli, a sa njim i drugi deo zdravog prsta, a to su tek bili neopisivi bolovi. Za 10 dana neizdrživih bolova lekar je odvio zavoj i sa njim je otpao i deo prišivenog prsta. Ostao sam živ zahvaljujući otpornom seljačkom organizmu.

Doživeo sam još jedno gnojenje i trovanje organizma.

Kako nastupe topliji dani, krajem marta ili početkom aprila, ja do jeseni ne navlačim cipele niti sandale na noge, već bos celog dana. Tako bos jednog letnjeg dana stao sam na zarđali ekser, koji je virio iz drvene ćuprijice, koje su se nalazile na prelazima uličnih jarkova. Ne obraćajući pažnju na taj ubod, krv smo kao po pravilu zaustavljali što smo ranu zavlačili u uličnu prašinu, što je još više stvaralo uslove da se rana zagnoji i dođe do trovanja. Meni se ovog puta to desilo. Vukao sam otok celog stopala do članka sa puno gnoja i strahovitim bolovima. Nije se tad ni pomišljalo na lekarsku pomoć, već je majka stavljala živi paradajz na ranu i ovu previjala nekom starom krpom. Bolovi su postali sve jači pa sam zbog toga bio nedelju dana u krevetu neprekidno jaučući. I ovom priikom je pobedio organizam i ja sam se konačno spasao smrtne opasnosti.

E, to je verovatno promenilo moju psihu i ja sam od onako živog deteta postao povučen i miran. Tome je dalje doprinela i okolnost da sam punio sedam godina (8. septembra 1924. godine) a školska godina počinjala 1. septembra. Kako su to bila deca rođena u godinama trajanja Prvog svetskog rata, bilo je malo đaka za dva odeljenja prvog razreda, a previše za jedan razred (jedno odeljenje), škola je počela sa jednim odeljenjem. Učiteljica prvog razreda Miletićka, nije htela da me primi jer mi je nedostajalo 7 dana do sedam godina, već me je odbila za sledeću godinu. Moja majka, sva očajna što ću izgubiti godinu, molila je učiteljicu da me primi i odnela joj određeni poklon u namirnicama. Učiteljica je konačno prihvatila da me upiše bez tih sedam dana, ali je uslovila da budem miran i dobar đak. Moja mati prihvatila je taj uslov, ali je na mene vršila neprekidan pritisak da učim i da joj polažem računa kako se vladam u školi.

Postao sam najmirnije dete u razredu. Primera radi izneću da je bio običaj, kada deca počnu da dižu graju, učiteljica vikne – Mir i prst na usta! Taj prst na usta znači da zatvorimo usta i da preko usta stavimo prst da ne bi mogli da govorimo. Sva deca vremenom – posle nekoliko minuta, skinu prst sa usta i normalno se ponašaju, ali ja to nikad nisam učinio dok mi učiteljica ne kaže – Lazo, skini prst sa usta. Što se tiče učenja majka je svako jutro, pred polazak u školu, radila sa mnom i tako je uspela da od mene stvori pažljivog i brižnog đaka, iako su mi pisanje i račun zadavali veliku muku. Nisam ništa lakše naučio ni da čitam. Sećam se kako nisam mogao da shvatim spajanje slogova ili kako se to onda zvalo – sricanje na slogove.

Jednom rečju, škola mi je vrlo teško pala i sa velikim naporom sam naučio da čitam i pišem. Račun, što se sabiranja tiče još je nekako išao, ali oduzimanje, a posebno deljenje, to sam sa mukom naučio do kraja školovanja.

Briga moje majke što se tiče učenja ipak je dala pune rezultate. Završio sam prvi razred kao najbolji đak, a tako je bilo i u svim ostalim razredima do završetka osnovne škole. Na kraju školovanja kao najbolji đak generacije dobio sam od škole štednu knjižicu Poštanske štedionice sa upisanim ulogom od 100 dinara. U to vreme se, za te pare, moglo kupiti desetak knjiga koje su ostali đaci dobijali za odličan uspeh u školi.

O daljem školovanju prosto ne volim da pišem jer je ono i danas za mene bolno.

Upisao sam prvi razred Privatne gimnazije sa pravom javnosti u Novom Bečeju Imao sam strašan kompleks u odnosu na drugu decu, jer su za mene sva druga deca bila gospodičići, a ja jedino seljače. Nije tako u stvarnosti bilo. Najveći deo je bio iz zemljoradničkih porodica, ali su ih roditelji drugačije oblačili, pa su ličili na „gospodsku decu" – kratke pantalonice iznad kolena sa pamučnim čarapama, a ja sa pantalonicama ispod kolena (danas moderan naziv za takvu vrstu gaća – bermude) i štrikanim vunenim čarapama. Trebalo mi je prilično vremena da se oslobodim i da počnem da živim životom normalnih đaka. Uspeo sam da završim taj prvi razred sa vrlo dobrim uspehom.

Na moju nesreću, Gimnazija je ukinula niže razrede i ja sam drugi razred morao da upišem u Građanskoj školi u Novom Bečeju. Kako se nastavni program razlikovao, to sam morao da polažem prijemni ispit iz nemačkog i francuskog kojih u gimnaziji nije bilo. I u građanskoj školi sam bio među 6-7 najboljih učenika. Smo 4 učenika su imali bolje ocene od mene.

Moja školska katastrofa. Završivši drugi razred građanske škole upisao sam treći. Kako su se onih četvoro, koji su bili bolji đaci od mene u drugom razredu, ispisali iz građanske škole, to sam ostao sada ja kao prvi đak, bar tako su mislili ostali đaci. Posle dve nedelje „otvorio" se drugi razred gimnazije i otac me je ispisao iz trećeg razreda gađanske i upisao u drugi razred gimnazije. Ne znam po čijem nagovorom i zbog čega?! Završio sam drugi razred gimnazije sa vrlo dobrim uspehom, ali me škola više nije mamila. Zaboravio sam da kažem da je moj otac čuo od ostale dece, kad je došao u građansku školu za vreme odmora između časova, da me ispiše, da su deca sa tugom rekla, eto, ode nam najbolji đak. Ovo zvuči više nego hvalisavo, ali to je prava istina i istovremeno i krah moga „đakovanja“.

Upisao sam se 1931. godine u treći razred gimnazije u Vel. Bečkereku, gde sam stanovao kod jedne, za mene „gospodske" porodice, što mi je pored svega ostalog, još više smetalo. Nisam mogao da prebolim što su me odvojili od kuće, majke i Novog Bečeja. Tugovao sam danonoćno i nisam ništa učio, već sam po čitav dan skitao po Bečkereku. Naposletku su me prebacili sa školom u Stari Bečej sa 4 slabe ocene. Putovao sam brodom od Novog do Starog Bečeja, ali bez ikakvih ambicija da završim školovanje, posebno što sam se pomirio sa statusom slabog učenika. Polagao sam razrede ali sa popravnim ispitima iz jednog predmeta.

Napustio sam dalje školovanje kao „nesvršeni đak“, a i otac mi je nagovestio da bi on želeo da ja budem trgovac pa da kasnije radim zajedno sa bratom Svetolikom. Zaposlio sam se u trgovini Artura Šlezingera, kasnije kod Đure Krstića u Novom Bečeju.

Sve moje ambicije su se svele na igru fudbala, ali ni tu nisam imao sreće. Kada sam određen da odigram prvu utakmicu za prvi tim, kao najmlađi član „Jedinstva" iz Novog Bečeja, ja sam se desetak dana pre toga razboleo na plućima i više nije dolazio u obzir da aktivno igram fudbal.

Nastavio sam školovanje u Novom Sadu u Školi za trgovinu i dekorativnu veštinu, ali me je Drugi svetski rat omeo da je završim. Škola je zbog rata 1. aprila 1941. godine obustavila rad i nikad ga više nije obnovila. Školu sam dovršio u Beogradu, gde sam završio srednju-ekonomsku i Višu ekonomsku školu. Ustvari ja sam završio jednogodišnji Viši ekonomski kurs, za koji nam je rečeno da ima rang ekonomskog fakulteta, ali pri osnivanju viših škola, Višem ekonomskom i Višem finansijskom kursu priznat je rang Više škole, što je ozvaničeno i u odgovarajućem službenom listu.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je zdravstvena stanica i porodilište u Novom Bečeju 1948. godine brojalo osam zaposlenih; dva lekara, dve babice, dve čistačice i dva administrativna radnika?