Direktor biroa komore u Budimpešti

Za direktora Komercijalno-tehničkog biroa komore sa sedištem u budimpešti izabran sam krajem januara 1967. godine.

Kancelarije Biroa bile su u zgradi naše Ambasade u Budimpešti. Moj dolazak dočekan  je od Ambasadora Dr. Dušana Čalića, Srbina iz Hrvatske, koji je verno i sa svom odanošću služio Hrvatskoj, pa je u meni video uljeza, koji je potisnuo jednog Hrvata koji se, do mog dolaska, nalazio kao predstavnik Komore u Budimpešti. Razume se takav stav su prihvatili i svi poltroni u Ambasadi: Mladen Žiža, kao ekonomski savetnik, njegov ataše Milan Drnjević po ocu Hrvat i majci Mađar jedan rođeni poltron, ali vredan i inteligentan, što nije bio slučaj sa Žižom. Konzul Martinović Zoran, udbaš koji ništa drugo nije znao nego da u svakom čoveku vidi sumnjivog podanika Jugoslavije, a još gori je bio njegov činovnik, Čeda Bajić, bivši milicioner iz Novog Kneževca, Sente i Subotice.

Za njih sam ja bio neprijatelj Jugoslavije, a većih neprijatelja, zbog njihovog ne rada, ili lošeg rada, nije bilo. Ilustrovaću to primerom Žižinog ponašanja. Dođe na primer predstavnik nekog našeg preduzeća iz Jugoslavije i obrati se ekonomskom savetniku Ambasade Mladenu Žižu da mu da neka obaveštenja ili savete. Žiža ga potpuno pogrešno informiše i to namerno. Kad ovaj ode, a on se obrati nama, koji smo se slučajno našli u susednoj kancelariji, rečima: Ala sam ga zaj... – I ispriča šta mu je učinio.

Ja reagujem kao Jugosloven, i čovek koji je bio u preduzeću i zna šta bi mu takva pomoć ambasade značila, skočim i kažem: - Jer ti tog čoveka znaš ?! – On odgovori da ga prvi put vidi. – Ja onda sav u vatri kažem: - Pa kako možeš biti tako pokvaren i ciničan, pa je si li svestan kakve štete nanosiš time Jugoslaviji?! – A on, nonšalantno odgovara: - Ma nek se j... mater! – Ja nastavljam: - Pa ti si posebno dobro plaćen da u takvim slučajevima pomogneš, a ne da neprijateljski sabotiraš rad naših privrednika na mađarskom tržištu! – To su bile moje dalje iluzije.

Takav odnos prema meni i prema radu tih neznalica, terao me na pomisao da se vratim.

Naročito onih iz Konzularnog odeljenja ambasade, gde stranke čekaju po dva tri sata u čekaonici Konzularnog odelenja dok „Gospodin“ Konzul i njegova svita čita novine, pije kafu i pričaju viceve i tek na jedvite jade otvaraju šalter  i saslušaju želje jednog po jednog iz pune čekaonice.

Želeo sam da se vratim, bez obzira što sam, za naše Jugoslovenske prilike, bio izuzetno dobro plaćen. Nije sve u plati. Ponos i moral su za mene  uvek bili na prvom mestu.

Posle prvog dolaska kući u Beograd i u svom bolu pričao sam to porodici. Moj sin Ljubiša mi je, nezavisno što je želeo da svojim boravkom u Budimpešti uštedim novac za kupovinu automobila, jednostavno isvesrdno podržao. – Tata vrati se nemoj da trpiš taj ološ. Možemo mi i bez automobila, ali nemoj da se tamo razboliš od sekiracije! – To mi je bila neophodna podrška, ali i da istrajem, na samo da trpim, već da budem još kategoričniji u svojim stavovima.

Na moju sreću, za 2-3 meseca, otišao je ambasador Čalić, na njegovo mesto došao je Gaza Tikvicki, koga sam znao još iz Komore, gde je bio  jedno kratko vreme Podpredsednik, mada moram reći da ni on nije bio ništa bolji od Čalića, jedino što nije imao doktorsku titulu, ali je zato znao kao i svi rukovodeći partiski kadrovi da se drži gordo čak oholo.

Otišao je i Mladen Žiža, a na njegovo mesto za ekonomskog savetnika došao je Raša Stakić, jedan divan iskusan ekonomista, a iznad svega skroman i pošten čovek. Sa njim sam odlično sarađivao sve do poslednjeg dana boravka u Budimpešti.

Na mesto konzula Zorana Martinovića došao je vrlo društven čovek, možda pomalo površan, ali zato simpatičan i dobroćudan Duško Knežević. Njegov sin je Srđan Knežević sportski reporter na Televiziji Beograd.

Sve ove personalne promene u Ambasadi učinili su moj boravak u Budimpešti potpuno snošljivim, mada mi je bilo teško da živim sam, jer mi je porodica ostala u Beogradu.

Iako sam bio postavljen sa rokom od 4 godine, pored svih pogodnosti nameravao sam da se oktobra 1970. Godine vratim u Beograd. To bi značilo 5 meseci pre isteka roka, što niko do tada nije učinio s obzirom na privilegije koje smo mi tamo imali u odnosu na život i rad u Jugoslaviji.

Međutim desilo se nešto, što je u tom društvu bilo normalno, ali za onog, koga su takvi postupci pogađali bilo je tragično. Na sreću moju da se to skoro podudarilo i sa mojom namerom, pa je to sa moje strane primljeno kao nešto prihvatljivo.

Naime, jednom od pulena Riste Bajalskog, generalnog sekretara Komore, a još više Miše Kapetanića, sekretara za ekonomske odnose sa inostranstvom Komore dotadašnji član Pokrajinskog izvršnog veća Vojvodine, koji je sa ovom dvojicom iz Komore jurio kurve i nameštao im ženske, isticao je mandat u Izvršnom veću Pokrajine. Želeo je da dođe na mesto Direktora Novosadskog Sajma, jer je to bilo najbolje plaćeno radno mesto u Vojvodini.

Kako je tadašnji Direktor Sajma Laci Gros te godine ponovo izabran za naredne četiti godine, to su se Rista Bejalski i Miša Kapetanić potrudili da Grosu ponude da ide za predstavnika komore u Minhen, ili Frankfurt, računajući da će to biti primamljiva ponuda. Gros je to odbio, ali je pri tome rekao da bi prihvatio Budimpeštu, s obzirom da je on Subotičanin, Jevrejin, i da ima mnogo bliskih rođaka u Budimpešti.

Za Mišu Kapetanića je to bio završen posao. Posebno što Laza Mečkić nije bio spreman da im pri odlasku u Budimpeštu namešta ženske ili da im pezi, te ga zbog toga i treba žrtvovati.

Prva subota, svake subote sam i inače dolazio u Beograd, pozvao me je Rista Bajalski kao generalni sekretar Komore u prisustvu Miše Kapetanića, da mi saopšti, da sam među desetak predstavnika Komore, koje misle da povuku iz inostranstva, predviđen i ja, i to sa 31. Martom 1970. Godine. Tako su obećali svom prijatelju članu Izvršnog veća da će Gros preći u Budimpeštu 1. aprila 1970. godine.

 Prihvatio sam to, jer nisam znao za svu ovu pozadinu, što sam doznao tek kasnije od samog Grosa. Rekao sam im da se to u osnovi poklapa i sa mojim željama, ali sam mislio da izdržim do zime, kada je otežano putovanje, a ne ovako kad sam izdurao ovo najnepovoljnije zimsko vreme da se onda vraćam, ali to je njihova stvar da odluče.

I barabe imaju nekakvog stida, pa su posle tih mojih reči odlučili da se vratim 30. juna 1970. S tim da će Gros doći u Budimpeštu 1. pprila iste godine i primaće platu Direktora Biro-a. Za to vreme od 3 meseca Biro će imati dva direktora!

Naravno, da nikog više nisu povukli iz inostranstva, već samo mene, jer je njihovom „sabratu“ iz noćnog života trebalo obezbediti mesto Direktora Novosadskog sajma.

Gros je postavio uslove da mu plata bude 650 dolara, dok sam ja imao celo vreme 530 dolara mesečno. Doznavši za to požalio sam se podpredsedniku Komore Stoletu Milenkoviću, da je to teška uvreda, jer ispada da je Gros vredniji i stručniji od mene, a radi se o jednom čoveku koji nije ništa znao o našoj socijalističkoj ekonomici niti je, sem znanja jezika, znao jedno ozbiljno pismo da napiše. Stole Milenković se složio sa mnom, ali mi je odgovorio da se i on bunio protiv toga, ali da je Rista Bajalski, kao generalni sekretar Komore, na tome insistirao.

U međuvremenu istekao je mandat Boleu kao predsedniku Komore i Risti Bajalskom kao generalnom sekretaru.

Maja 1970. godine, kada već više nije bio u Komori, došao je Rista Bajalski na sajam u Budimpeštu. Dan dva po dolasku požali mi se kako je tražio od Grosa da mu omogući da preko njegovog računa kupi u Diplomatskom magazinu neke sitnice, a Gros mu je odgovorio da nema uplaćenih sredstava u Diplomatskom magazinu. Na to sam mu ja odgovorio: - Pa ja ću ti dati sa mog računa da kupiš koliko god želiš. Ako prekoračiš sadašnje stanje mog računa, uplatiću novi iznos. – On nastavi, pošto mi se zahvalio na ponudi, kako mu u Subotici nisu doneli forinte koje su mu obećali došao je bez švercovanih forinti. Obratio se Grosu da mu proda forinte, a ovaj je i to odbio, pravdajući se da nema. Ja i na to dobacim: - Nemoj da se sekiraš! Koliko god trebaš dobićeš od mene. – On sav srećan mojim ponašanjem kaže mi:

- Znaš, sem tebe i Radovana Uroševića, svi drugi su u Komori izmenili svoj odnos prema meni od kad više nisam Generalni sekretar. – Kada je mislio da je meni sa time polaskao, ja sam uzvratio:

- Risto, moram da ti kažem, jer samo tek posle toga možemo ostati iskreni prijatelji, da Lazu Mečkića nije niko tako ponizio u životu kao Rista Bajalski! – Čuvši te reči on se sav prenerazi i zanemeo, a ja sam nastavio: - Prvo niko do sada od predstavnika Komore u inostranstvu nije vraćen posle 40 meseci, već je svaki izdržao najmanje 4, a većina 5-6 godina. Mahao si preda mnom sa spiskom lica koje ćete povući pre vremena, ali sem Laze Mečkića nije niko povučen! Da li si svestan kakva je to blamaža za mene pred svim ljudima u Komori koji me poznaju? Drugo, ja sam za svo ovo vreme imao 530 dolara platu, a Grosu ste odredili 650 dolara. Da ste se vremenom uverili u njegove kvalitete pa ste došli do zaključka da on toliko zaslužuje, ja bih to prihvatio, ali ovako još pre dolaska, nameće svim predstavnicima u Birou zaključak da Gros vredi više od Laze Mečkića, jer još u samom startu ima veću platu!

- On onako zbunjen tim mojim rečima izgovorenim u mirnom i prijateljskom tonu, a teško optužujuće za njega i njegov postupak, pokuša da se opravda: - Pa što se plate tiče tu su drugi odlučili. – Ja ga prekinem rečima: - To ne možeš dokazati, jer mi je potpredsednik Komore Stole Milenković rekao da si to ti odlučio. Doznavši to, nisam hteo da ulažem žalbu, jer ti više nisi u Komori, pa da ne ispadne kako sam „hrabar“ kad više nisi generalni sekretar! – Zaćutao je i nastao je tajac koji je tajac koji  sam ja prekinuo. – Idemo da popijemo kafu i da razgledamo sajam. Uzeo je Bajalski od mene na zajam2-3.000 forinti i pazario je na moj račun u diplomatskom magazinu, što mi je sve naravno isplatio u dinarima. Dugo se posle toga nismo videli. On je otišao u Skoplje gde i danas živi.

Prošlo je više od godine dve dana kada mi je Miša kapetanović, u pripitom stanju, rekao: - Što ti je bilo potrebno da prigovoriš Risti Bajalskom ono u vezi sa tvojim povlačenjem iz Budimpešte? Kaže, kad god te vidi, on od stida prelazi na drugu stranu ulice, jer ne može da ti pogleda u oči. – Ja mu kažem: - Pa, kad bi i ti imao stida možda bi trebalo da se osećaš gore od Bajalskog, jer ti si sve to „zakuvao“, a Rista je samo sproveo. To njemu kao „jezuiti“ nije smetalo i ponašao se kao da ništa nije čuo.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvi fotografski aparat u Kumane je doneo Svetozar - Cveta Sekulić, po povratku iz Rusije 1925. godine?