Industrijska Savezna Komora od 01. XI 1959 do odlaska u penziju 1. oktobra 1977.

U Saveznu industrisku komoru došao sam 1. septembra 1959. Za savetnika u Odelenju investicija. Predsednik Komore Nikola Džuverović, koji me je poznavao još iz Ministarstva lake industrije, obećao mi je dvosoban stan. Tražio sam preko svih svojih poznanika, ali u društvenom ili zadružnom sektoru nisam mogao da obezbedim kupovinu, a na privatni sektor nisam ni pomišljao.

Videvši da od stana neće biti ništa odlučio sam se da decembra 1959. Godine pređem u Skoplje. Tamo mi je jedan od mojih drugova obezbedio mesto za direktora Republičkog centra za produktivnost rada NR Makedonije. Dogovorio sam se kad ću doći da se o svim detaljima sporazumem sa Naumom Naumovskim koji je bio član Politbiroa Partije Makedonije.

Dan uoči polaska za Skoplje javio sam se Džuveroviću da napuštam Saveznu industrisku komoru, jer ne mogu da rešim stambeni problem, a u Skoplju me čeka dvosobni stan u centru na tz. Ploščadu. Uzgred da napomenem da je ploščad sva srušena, pa i zgrada u kojoj sam ja trebalo da dobijem stan, prilikom zemljotresa 1963. godine, te bi sa svojom porodicom nastradao, kao i ostali stanovnici tog kraja Skoplja. Džuverović, kad je čuo da želim da odem u Skoplje kratko je odgovorio: - Ideš u seljačku radnu zadrugu! Nemoj da ideš, rešićemo ti pitanje stana. Možeš da kupiš i od privatnika. – Kad sam dobio njegovu saglasnost da se za mene kupi stan i od privatnih vlasnika, pristao sam da ostanem, jer sam znao da ću na taj način rešiti problem.

Nisam otišao u Skoplje. Moj prijatelj se ljutio, ali s obzirom da je u pitanju sudbina dece i cele porodice ja sam odustao i uz ceu njegove male ljutnje. Na posletku bila je umešana i sudbina u ovo moje preseljenje. Da sam otišao svi bi nastradali u zemljotresu, ali sudbina je sprečila taj odlazak i eto mi smo ostali živi.

Konačno sam uspeo da preko odgovarajuće agencije za kupo-prodaju stanova nađem stan u Kosovskoj 8 i to četvorosoban. Komora je taj stan kupila, i ja sam se sa familijom 8. marta 1960. godine preselio iz Pančeva u Beograd. Posle više od 20 meseci putovanja Pančevo – Beograd, koje je bilo vrlo naporno jer se dugo čekalo na mostu, konačno sam se vratio u Beograd.

Prva godina rada u Odelenju za investicije protekla je u neradu, jer u tom odelenju niko nije ništa radio. To je bilo izmišljeno odelenje, koje pored postojanja stručnih udruženja, gde su se razmatrale i gde se dogovaralo oko investicija za određene grane i grupacije, Komora nije imala šta da radi po tim problemima.

Sreća moja,Što je Predsednik Komore Džuverović znao još iz Ministarstva da sam se bavio analizama rada industrije, pa je pri formiranju službe za praćenje kretanja industriske proizvodnje odredio mene da rukovodim  tom službom. To je stvarno bila idealna šansa da se ne samo afirmišem kao stručnjak, već da radim posao koji mi leži i koji sam radio sa velikim zadovoljstvom. Koliko sam u tome uspeo govori jedan susret sa Hasanom Brkićem potpredsednikom ili predsednikom izvršnog veća BiH-a, koji je inače bio Džuverovićev prijatelj. Hasan je  bio kod Džuverovića u kabinetu kada sam ja doneo kratku analizu mojih predviđanja toka industriske proizvodnje za naredni mesec. On, kao ekonomist, zainteresovao se kako dolazim do tih rezultata. Odgovorio sam pomalo nonšalantno: „Pa nešto na osnovu poznavanja situacije u svakoj grani industrije i pomoću zakona velikih brojeva uz desetogodišnju seriju prošlih tokova dolazim do rezultata koji mogu odstupiti od stvarnosi za ispod 0,5 %. Obično najviše 0,2-0,3%.

Zainteresovao se da mu objasnim kako sam došao do konkretnih podataka za mesec koji dolazi. Otišao sam u svoju kanceleriju uzeo svesku u kojoj se vodi indeks svake značajne grupacije u pojedinim granama industrije i za svaku granu u celini. Vratio sam se u kabinet Džuverovića i redom od grane do grane sam objašnjavao kako dolazim do prognoze za svaku pojedinu granu i onda jednostavno, kad sam procenio proizvodnju svake grane, nije teško doći do industrije u celini.

Hasan Brkić se oduševio mojim poznavanjem određene situacije za svaku veću grupaciju unutar pojedine grane, a do tog saznanja sam dolazio preko odgovarajućih stručnjaka iz pojedinih udruženja sa kojima bilo lično ili putem telefona kontaktiram 2-3 dana pre nego što pristupim pisanju analize. Kad je sve to primio kao stručno sagledavanje onog što će se desiti u proizvodnji, on mi se obrati pitanjem: - Recite mi molim vas šta bi po vašem mišljenju trebalo učiniti da se proizvodnja podstakne?

U toku 1961. I početkom 1962. Godine industrija je počela da posustaje, zbog primenjenih sistemskih mera koje treba da obuzdaju potrošnju i da podstaknu izvoz. Odgovorio sam mu: - Tu nema jedne, već čitav niz mera. – On mi se približi rečima: - Pa dobro recite koje su? – Ja mu odgovorim onako kako su mi nailazile na pamet i završim rečima: - Znate, vi ste me na prepad uhvatili i ja sam to nabrojao kako mi je dolazilo na pamet! –Njegov odgovor je bio pun oduševljenja: -Ja se sa svim ovim što ste izneli potpuno slažem. Vi ste potpuno u pravu.

- Okrene se Nikoli Džuveroviću rečima: - Sad bi Nikola trebali imati petlju i sve ovo reći onima gore! – Ja sam se digao i izašao, ne znajući šta su oni dalje razgovarali. Nakon jednog sata nazove me telefonom Nikola Džuverović i kaže: - Lazo, daj molim te ono što si ispričao Hasanu i meni sredi to na papir, pa ćemo ići zajedno  kod Mijalka Todorovića u 13. sati.

Došli smo kod Mijalka Todorovića, koji je tada bio predsednik odbora za privredu Jugoslavije, kod koga smo zatekli Daku Kekića tadašnjeg sekretara za industriju Saveznog izvršnog veća.

Džuverović mi je rekao da iznesem svoj predlog mera koje bi trebalo sprovesti da bi se dinamizirali industriska proizvodnja. Izneo sam desetak mera, među kojima i obustavljanje izgradnje kanala Dunav-Tisa-Dunav. Čim sam ovo rekao Mijalko Todorović me u šali upozori rečima: - Pazite druže, drug Daka Kekić je Vojvođanin! – Odgovorio sam mu da sam i ja Vojvođanin, ali trenutno služim interesima Jugoslavije. Objasnio sam da izgradnja tih magistralnih kanala angažuje velika sredstva, ali ne zapošljava radnu snagu, jer se radovi izvode mašinama, te samim tim ta potrošnja ne doprinosi potsticaju industriske proizvodnje. A ono što je najgore Federacija će izgraditi te osnovne kanale, a na lokalne vlasti će pasti ono dalje, što će iziskivati velika sredstva, za praktično korišćenje tih voda, koje opštine neće imati i kanal će ostati kao mrtav kapital. Uložena ogromna a ne korišćena sredstva. Na sličan način sam objašanjavao svaku svoju predloženu meru. Na nesreću Jugoslavije uložena sredstva do 1962. U kanal Dunav-Tisa-Dunav do danas su uglavnom ne korišćena.

U međuvremenu došlo je sredinom 1962. godine do reorganizacije Saveznog izvršnog veća i sistema komora Jugoslavije. Stvorena je, do 5-6 komora koliko ih je bilo na saveznom nivou za pojedine oblasti privrede, jedna – Savezna privredna komora. Za predsednika Savezne privredne komore postavljen je Jakov Blažević iz Hrvatske, a Nikola Džuverović je postavljen za člana Saveznog izvršnog veća – Sekretar za opšte privredne poslove. On je odmah povukao u Izvršno veće dr Jocu Markovića, za sistemska pitanja, i mene za praćenje privrednih kretanja. Za zamenika Džuverovića, u Skretarijatu za opšte privredne poslove, došao je, jedan pokvarenjak iz Bosne, Hakija Pozderac, prema kome sam osećao odbojnost od prvog susreta. Prešao sam iz Komore u SIV uz saglasnost potpredsednika Savezne privredne komore Antona Bolea, koji je vršio dužnost Predsednika Komore, dok se Jakov Blažević nije razrešio dužnosti u Zagrebu, ali da će konačnu reč o mom prelasku dati Jakov Blažević.

Ja sam praktično pozajmljen Džuveroviću dok se ne pripremi referat za potpredsednika Saveznog izvršnog veća Borisa Krajgera, koji je na tu dužnost tek došao, a njegov referat je namenjen IV Plenumu Centralnog komiteta SKJ. Pisao sam taj referat, ali sam od službenika u Sekretarijatu za opšte privredne poslove, čiji sam sad ja postao načelnik (oni su do mog dolaska bili prave velmože svaki za svoj posao i direktno su bili vezani za Kiru Gligorova, koji je pre dolaska Džuverovića bio Sekretar za opšte privredne poslove) bio primljen na bodež. Njih je bilo desetak, ali su se trojica odnela baš neprijateljski. Džuverović me je umirivao tako što ćemo se u toku vremena svih tih osloboditi. Međutim nisu meni smetali samo oni, već je za mene još teži bio Hakija Pozderac koji je jedan šarlatan i tipičan turski kabadahija.

Završili smo referat za Borisa Krajgera i ja sam se, jedino iz obzira prema Džuveroviću, kolebao da li da ostanem u Izvršnom veću, ili da se vratim u Komoru. Presudio je jedan nedoličan postupak Hakije Pozderca. Došao sam kod njega u Kabinet, a on sa sekretaricom pije kafu. Kako sam otvorio vrata njegovog kabineta on mi odgovori: - Daj pričekaj tamo u kancelariji  dok popijem kafu. Mene je to toliko pogodilo, da sam se odmah vratio u Komoru, s tim da se nikad više ne pojavim u Sekretarijat za opšte privredne poslove.

Posle2-3 sata od mog odlaska nazvao me Hakija rečima: - Pa gde si bolan pobegao. Ja ti rekoh da pričekaš malo, a ti otišao?! – Ja mu na to odgovorim: - Znaš, ja nisam navikao da čekam ispred kabineta svog pretpostavljenog dok on pije kafu sa sekretaricom! – On mi uzvrati, - Pa de dođi sad! – Odgovorio sam mu: - Nikad više! – na to on: - Kako ti to samnom razgovaraš i šta će Nikola Džuverović reći! – Ja sam mu odgovorio: - Nikad više kod tebe, a šta će na to reći Nikola Džuverović, to mu ti objasni!Tako sam ostao u novoformiranoj zajedničkoj komori koja se sad zvala Savezna privredna komora. Pre nego što je došao u Beograd prvi predsednik Savezne privredne komore Jakov Blažević, rekao sam već, njegovu ulogu vršio je Anton Bole, inače podpredsednik Savezne privredne komore.

U komori sam predviđen za mesto direktora Zavoda za ispitivanje tržišta, zbog čega sam, još pre ukidanja Savezne industriske komore, bio u Minhenu na njihovom Institutu za ispitivanje tržišta da se upoznam sa metodom njihovog istraživanja. Bole kao podpredsednik, a trenutno zamenjuje predsednika Savezne privredne komore, pozvao me je i u prisustvu Radovana Uroševića, koji je predviđen za jednog od sekretara nove Komore, počeo da me ubeđuje da sam ja davno prevazišao takvo mesto kao što je direktor Zavoda za istraživanje tržišta. On želi da ja ostanem u Komori i da ne budem čak ni sekretar, već da budem oslobođen personalnih problema i da samo pišem studije o privrednoj situaciji i privrednim kretanjima, i da ću kao takav imati veću platu od svih sekretara u Komori.

Moram priznati, laskalo mi je to što me jedan od mojih poznanika sa rada u Ministarstvu industrije toliko ceni, ali sam se ipak pribojavao da će mi plata biti niža, nego što to Bole obećava. To se i desilo. Imao sam manju platu od najniže plaćenog sekretara čak za oko 500.000 dinara godišnje. Više puta sam se žalio Boleu, ali on onako „mucavac“ odgovara okruglo pa na ćoše, ali se ništa nije izmenio moj status u pogledu plate. Čak sam doznao od nekog kako je Bole rekao: - Nemogu da se odbranim od tog Mečkića i njegovih zahteva. – Kad sam to doznao otišao sam prvi put kod predsednika Komore Jakova Blaževića i ispričao mu sve ono što se samnom desilo: - Kako ja imam ugovor sa Komorom sklopljen između mene i Komore u licu Antona Bole-a, doduše usmeno, ali i to je punovažan ugovor ako ga i jedna i druga strana priznaje, ili je sklopljen pred svedocima. Po tom ugovoru ja bih trebalo da imam veću platu od svih sekretara, a ja imam, od najniže plaćenog sekretara, manje za oko 500.000 dinara godišnje. I sad kad od Bole-a tražim ispunjenje ugovora, a on onako neodgovorno kaže, drugima naravno ne meni,kako ga prosto progonim svojim zahtevima.

- Blažević me je pažljivo saslušao i kaže: - Znate druže Mečkiću postoje subjektivne snage u Komori, koje nas sprečavaju da vršimo nagrađivanje prema radu. One su nametnule neke uprosečene norme u kojoj dominiraju funkcija i školska sprema, a ne rad. – te da navodno zbog toga nisu u stanju da sprovedu princip nagrađivanja prema radu. – Ja mu na to odgovorim: - Nije to nikakvo čudo kad je sekretar naše partiske organizacije čovek koji je za vreme okupacije studirao u Beču i koji nema nikakvog autoriteta, a predsednik sindikalne podružnice je čovek koji je autsajder na svom radnom mestu, pa otkud takvi ljudi mogu voditi kolektiv komore sastavljen od 400 i više intelektualaca?!

Onda, nije nikakvo čudo da mediokriteti, kakvih je nažalost najviše, nameću svoje gledanje i interese u normativna akta za nagrađivanje u Komori. Podpredsednici, ili Generalni sekretar Komore su potpuno odsutni iz tih zbivanja, pa se zato stiče utisak o vašoj nemoći da bilo šta menjate u tom pogledu.

- Blažević me prekine pitanjem : - A gde vi radite druže Mečkiću, u kojoj društvenoj organizaciji?! – Nasmejao sam se i lakonski mu odgovorio: - Očekivao sam takvo vaše pitanje. Ja sam sekretar partiske organizacije u centru Beograda sa 150 članova SKJ. U toj organizaciji postoje 12 predratnih članova Partije, između ostalih su dva komandanta divizije iz doba rata. Sekretar sam već 3 godine. – On se izvinuo rečima: - O to je vrlo odgovoran posao. – ja sam dobacio: - Kojeg neće niko da se prihvati, jer treba mnogo trčati.

Završilo se sve na tom razgovoru i što je Jakov Blažević na kolegijumu izneo razgovor sa mnom i smatra da sam u svemu u pravu, ali to je bilo sve. Voda je i nadalje tekla kud je tekla i pre toga.

Moram priznati, da sam u početku bio bolje nagrađen za 2-3.000 dinara mesečno od mojih kolega, ali sam već posle dva tri meseca predložio da se izjednačimo, jer to nije nikakva razlika već više simbolika, a ja mogu i bez toga. Doduše tri do četir puta sam nagrađivan. U početku je skoro svaka moja analiza ili studija izlazila pred Upravni odbor Komore, a Jakov Blažević kao predsednik Komore izdavao je nalog da se poele svake takve studije posebno nagradim. Te nagrade su iznosile tridesetak hiljada dinara, čime su oni valjda hteli da mi nadoknade ono što nisu mogli kroz platu, ali ja sam se tih nagrada odrekao. Nisam želeo da u kolektivu budem „bela vrana“ i da navučem mržnju na sebe jer ispada da sam privilegisan. Tražio sam da mi to kroz platu priznaju, a oni nisu mogli, jer nisu želeli da se „spuštaju“ i da ubeđuju organe radničkog upravljanja da sistem nagrađivanja treba da bude stimulativan da se nagrađuje rad a ne fotelja.

Za džabe su svi oni cenili moj rad, kad sam ja, sve dok sam bio savetnik, bio izjednačen sa Ljubom Belogrlićem i Krstom Džordeskim koji su radili kao savetnici u Komori. Možda su oni i bili stručni za svoj posao, ali ja sam sa svojim radovima bio aktuelniji i izuzetno produktivan. Ja sam godišnje izlazio sa 6-8 svojih studija pred Upravni odbor, ili Skupštinu Komore, a oni su to jedva uspevali 1-2 puta godišnje.

Tokom rada sam se toliko izveštio da diktiram da sam za čas: dan, dva napisao studiju, naravno kad su mi predhodno pripremljeni svi odgovarajući podaci. Imao sam sekretaricu, koja je znala stenografiju i kad sam raspoložen da pišem, ujutro, kako dođem u kancelariju kažem joj: - Dobrila, molim vas završite šta imate da za pola sata dođete da vam diktiram.

Tako ona dođe, a ja za dva sata izdiktiram dvadesetak strana. Ona to dešifruje i donese mi otkucano. Izvršim ispravke i dam daktilografkinji da to prekuca, a ja nastavim sa diktiranjem. Sa diktiranjem od 4 sata, studija bude gotova. Drugima je za takvo pisanje rukom i mučenje pri stilizovanju potrebno mesec dana. Izgleda malo neverovatno, ali ne preterujem kada kažem da je svima u Komori za takav rad bio potreban mesec dana onakvog rada kako su oni navikli da rade „klaj-klaj“.

Svi su u Komori znali za takav moj rad, ali sam sve do odlaska u Mađarsku bio, što se ličnog dohotka tiče, podcenjen. Pokušavali su to da mi kompenziraju službenim putovanjima u inostranstvo, što je bio vid priznanja, ali ne i naknada za izvršen rad-učinak upoređen sa ostalim savetnicima ili sekretara ili odelenja u Komori.

Januara 1965. Po nalogu predsednika Komore Jakova Blaževića napisano mi je rešenje za službeno putovanje u Englesku-London, Pariz, Bon, Ženeva i Milano, da bi u stvarnosti video funkcionisanje kapitalističkog sistema. Da bi mi to koristila pri izvođenju zaključaka i davanju predloga za mere u našem privrednom sistemu.

Tako sam ja radio, a pored toga i pisao članke i davao intervjue za Bolea, koji je u međuvremenu postao predsednik Komore na mesto Blaževića, svakog meseca. Jednom sam imao za nedelju dana četiri intervjua, za razne listove koji izlaze u zemlji, ili za inostranstvo. Ja sam pisao programe rada Komore za narednu godinu, a jednom kad sam to odbio, oni su morali da odlože sednicu Upravnog odbora Komore, za nedelju dana, dok me nisu ubedili da treba da to napišem, nezavisno što to nije zadatak moga radnog mesta. Takva je praksa bila tri četiri godine, a oni na koje su računali da bi to mogli da učine nisu uspeli. Sve je to tako teklo do mog odlaska u Budimpeštu za Direktora Biroa Komore.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejac Vojislav Turinski je organizovao prvo dečje pozorište u Beogradu.