Industrija stakla Pančevo

U industriju stakla Pančevo stupio sam 16. juna 1952. godine. Nadao sam se, s obzirom da je to stara uhodana Fabrika, da je organizovana i da tu neću imati one probleme sa kojima sam se suočavao u „Jugovinilu“. Uverio sam se međutim, da su neodgovorni i nesposobni ljudi sve to obezvredili, pa su čak primenjivali iz stare kapitalističke organizacije, što je u socijalističkim uslovima postalo ne samo tuđe, nego i štetno. Ovde na prvom mestu mislim na organizaciju komercijalnog poslovanja i privredno-računskog sektora.

Zatekao sam Fabriku u velikim finansijskim teškoćama. Sledeći mesec po mom dolasku tj. jul radnici su primili umanjenu platu za 10%. I ovde su planeri, kao i u „Jugovinilu“, bili tako „velike patriote“ da su predvideli akumulaciju 2-3 puta veću od realne. Tada su plate bile vezane za ostvarenu akumulaciju, koja se izražavala u procentnoj stopi, u odnosu na plate. Ako su plate, primera radi, za odnosni mesec 1 milion dinara, a stopa u Industriji stakla je iznosila 700%, onda je trebalo ostvariti masu akumulacije od 8,000.000. – dinara da bi se državi platilo 7. miliona, a tek onda je ostajao 1 milion dinara za plate. To industrija stakla nije mogla da ostvari. Zbog toga sam čitav mesec dana jurio po državnim nadleštvima i Komori, koristeći sve prijateljske veze drugova sa kojima sam ranije radio još u Ministarstvu industrije FNRJ, da dokažem da Industrija stakla Pančevo ne može da obezbedi veću akumulaciju od 200%. Jedva sam u tome uspeo i tako smo do kraja godine primali redovne plate na nivou, predviđene tarifnim pravilnikom Fabrike.

Potrošnja ravnog stakla u zemlji je 1952. godine toliko smanjena da su zalihe u magazinu bile oko 1,000.000 m2, a da nismo imali više mesta za lagerovanje. Dobar deo proizvodnje je bacan u stakleni krš, tobože, da je to borba za kvalitet i da se baca lošije staklo. Kako je domaće tržište bilo ograničeno na potrošnju jedva od 3,000.000 m2 tražili smo plasman na inostrano tržište, i to po ceni gde, u ne retkim slučajevima, staklo poklanjamo i još doplaćujemo za vozarinu. Staklo je prodavano CIF – što u cenu podrazumeva i prevoz do carinskih magacina zemlje kupca.

Industrija stakla Pančevo, do mog dolaska, nije znala koliko je košta 1 m2 stakla upakovan za izvoz franko Rijeka, pa nije ni mogla da odredi limit ispod koga izvoznici nisu smeli prodavati staklo pri izvozu. Zbog tog su izvoznici naročito „Hempro“ izvozili po ceni koja ne pokriva ni samo vozarinu do luke kupca, a staklo ide na poklon.

Ležarina, zbog loše organizacije istovara i utovara u Fabrici i organizaciji transporta uopšte te 1952. godine, iznosila je 11,000.000 dinara, koliko je bila iznosila jednomesečna plata svih zaposlenih (1.300 radnika).

Na sve strane „curi“ pa ne znaš odakle da počneš. Posle sniženja stope akumulacije i fondova, odnosno obaveza prema državi, trebalo je izraditi kalkulacije i odrediti cene ispod kojih izvoznici ne smeju prodavati staklo u inostranstvu, i učiniti sve da se izvoz poveća.

Prodajno odeljenje Fabrike nije znalo kako izvršava ugovorne obaveze prema pojedinim kupcima, jer je način prodaje, što se administrativnog dela tiče bio kao pre rata. Onda nije bilo zaključivanja ugovora za godinu dana, već je svaka zaključnica bila i promtna isporuka. Znači, trebalo je reorganizovati i način i evidenciju prodaje.

O naplati isporučene robe nije se vodilo računa pa su pojedini, a to su bili oni najveći, kupci dugovali i po nekoliko meseci. Preuzeo sam službu fakturisanja u prodajno odelenje umesto da se nalazi u računovodstvu. Smatrao sam, da šef prodaje nije prodao robu sve dok nije naplatio. Tako sam išao prvo u organizaciju prodajnog odeljenja, zatim nabavnog, pa transporta, koji je takođe pripadao komercijalnom sektoru, magacinske službe i tako redom.

Pored preuzimanja fakturisanja i brige o naplati isporučene robe od privredno-računskog sektora i postavio sam rok da ukoliko od 10 dana po isporuci robe ne stigne uplata na naš račun, da se obavezno piše prva opomena. Ako ni na to nestigne uplata, za osam dana se upućuje druga opomena, a ukoliko ni ona ne urodi plodom obavezno utuženje.

U knjizi faktura, pored datuma istavljanja fakture, postojala je kolona datuma naplate računa i kolone datuma upućenih opomena. Tako smo dobili i „sliku“ o svakom kupcu i njegovoj urednosti, pa smo mogli prilagoditi i svoje ponašanje prema njemu, u vezi sa njegovim zahtevima. Knjigu sam lično kontrolisao svake nedelje, tako da je fakturista morao biti vrlo ažuran i uporan u pogledu naplate faktura.

Ustrojio sam kartoteku kupaca. Na svakom kartonu je bila upisana ugovorena količina i vrsta stakla, a pri izvršenju ugovora unosila se svaka isporuka i odmah i ukupna isporuka od početka godine do poslednje isporuke (najnovije). Uveo sam dnevnu evidenciju, prema kojoj se svakog dana znala proizvodnja, odnosno primljeno u magacin razaonice, isporučeno staklo u toku dana, od početka meseca, od početka godine i na kraju stanje-zaliha. Ovo je bio svakodnevni izveštaj koji se dostavljao generalnom direktoru, direktoru privredno-računskog sektora, tehničkom direktoru i komercijalnom direktoru. Sve ovo, proverio sam u toku pisanja, ostalo je nepromenjeno u Fabrici do današnjih dana. Ništa oni dalje nisu usavršavali.

Fabrika je imala penzionera železničara, koji je honorarno pregledao tovarne listove. Niko u Fabrici nije znao da izračunava vozarinu, jer nisu poznavali železničke tarife.

Zahtevao sam da svaki službenik u nabavnom odelenju mora da zna da se koristi železničkim tarifnim knjigama i da izvede kalkulaciju koliko nas pojedina roba, pri nabavci, košta franco Fabrika. To je morao da nauči i šef prodaje. Bunili su se, da to nije njihova dužnost, ali ja nisam hteo ni da čujem. Obećao sam im da će za 2-3 sata svaki od njih to naučiti.

Održao sam prosto kratak seminar i stajao sam svakom od njih posle na raspolaganju da mu posebno objasnim sve ono što nije shvatio. Svi su se posle prosto sami sebi smejali kako su bezrazložno pružali otpor, a to je vrlo jednostavan račun i potreban svakom komercijalisti.

Od magacionera potrošnog materijala i rezervnih delova, zahtevao sam da ažurno vode kartoteku i da je s vremena na vreme sravnjuju sa materijalnim knjigovodstvom. Bio je veliki otpor magacionera jer su smatrali da je to dužnost knjigovodstva, a poručivali su za nabavku određene robe kad su zapazili da je na odgovarajućem rafu više nema. Umesto da idu po kartoteci i da svaku robu čija je količina dovedena do na kartonu naznačenog minimuma, unesu u trebovanje za nabavku Nabavnom odelenju Fabrike.

Transport je bio poseban problem. Imali smo dve vrste transportnih radnika, onih koji su radili na istovaru sirovina i materijala i onih koji su vršili utovar stakla. Bili su to nekvalifikovani radnici koji su svaki čas dolazili u sukob sa šefom transporta, koji je bio demobilisan podoficir JNA. Sve te sukobe, taj šef je dovodio određenog radnika ili grupu, da ih ja rešavam. To sam jedno vreme trpeo, pa sam onda šefu transporta rekao: - Slušaj, šta si ti ovde?! Da li si tu da rešavaš, ili da stvaraš probleme? Ako ću ih ja rešavati, onda mi ne trebaš ti! – To ga je jako pogodilo.

Otišao je da se žali generalnom direktoru na moje ponašanje, a on uopšte nije znao da lepo razgovara sa sebi podređenim radnicima, već postupao kao prema vojnicima, ili zatvorenicima. Međutim teško mu je palo kad sam ja izneo istinu o njegovom radu. Naravno, da mi generalni direktor nije ništa rekao, već je to u jednom nevezanom razgovoru izneo kako se žalio šef transporta i magacioneri, ali da on nije na to reagovao jer sam ja bio u pravu i zahtevao sam da svaki na svom radnom mestu savesno i stručno izvršava svoj posao.

Što se transporta tiče imali smo dva plaćena železnička službenika. To su službenici železnice, koji se nalaze u Fabrici da bi evidentirali prekoračenja u istovaru robe iz vagona i zaračunavali ležarinu, a Fabrika je pored ležarine i njih plaćala. Drugim rečima, Fabrika plaća one koji je globe. Rekao sam da je između ostalog i zahvaljujući ovima, te 1952. godine, iznos plaćene ležarine bio koliko jednomesečna plata svih zaposlenih u Fabrici. Znači da nije bilo te ležarine radnici bi mogli primiti trinaestu platu.

Za sledeću, 1953. godinu saopštio sam železnici da ne želimo da plaćamo njihova dva službenika, niti ćemo im obezbeđivati kancelariju. To je u Fabrici izazvalo prilično uzbuđenje, posebno Sekretara fabričkog komiteta Partije, koji je bio predratni staklorezac u Fabrici. Svi su oni polazili od toga da su dva železničara i pre rata bila u Fabrici i da ih je Fabrika plaćala. Navodno, oni su od koristi, čim je kapitalista imao računa da ih plaća.

Moje objašnjenje je bilo da je kapitalista imao računa, ali mi nemamo. Predratni direktor je za novu godinu pozvao svakog posebno, od ta dva železničara, da im čestita novu godinu, a u koverti je stavio hiljadu dinara na ime čestitke. Ovi su zbog te „čestitke“ bili spremni da prodaju železnicu i da ležarinu zabeleže s vremena na vreme, samo onoliko koliko je bilo potrebno da ne bi ispali sumnjivi železnici. Danas, mi te mogućnosti za korumpiranje nemamo i oni nas zbog toga kažnjavaju vršeći svoj posao u korist železnice, a mi ih plaćamo. Ostao sam uporan i od 1. januara 1953. godine u Industriji stakla, ni do danas, nema više plaćenih železničkih službenika.

Uz sve to učinio sam da se prevoz peska umesto po 15 tarifnom razredu obračunava po 19. Železničke tarife su tada imale 24 razreda za prevoz robe. Najskuplji je prvi, a najjeftiniji 24. Ukinuta je na moju intervenciju dostavna postrojba za železničke vagone, promenjeno vreme prijema bruta (punih vagona) od železnice na industrijski kolosek Fabrike, čime je potpuno otpala svaka ležarina. Tako se Fabrika, bar za moje vreme, oslobodila globe od strane železnice. Za ovo postoji dokumentacija o polemici koju sam vodio sa železnicom preko lista „Trgovinski pregled“. Pokušao sam da uvedem štednju gde god se to moglo. Sve ovo što sam učinio u Fabrici stakla napisao sam u člancima glasila staklare „Naša reč“ br.547, 548, 549 od 1987. godine.

Insistirao sam da se staklo u tablama liferuje na kraksnam (to su neka vrsta soški na koje se staklo naslanja u magacinima) za veće kupce, jer će se na taj način uštedeti na ambalaži, nezavisno što mi sa troškovima ambalaže opterećujemo cenu stakla i nju plaća kupac.

Plasman stakla bio je najveći problem. Kako domaće tržište nismo mogli nikakvim stimulacijama proširivati, tražili smo izlaz u izvozu. Stekao sam utisak da izvozna preduzeća nisu zainteresovana da sa više truda rade na plasmanu ravnog stakla jer je „Hempro“ tada imao velike poslove oko izvoza šibica i plavog kamena koji je uhodan.

Odlučio sam da od 1. januara 1953. godine Fabrika registruje samostalni izvoz svojih proizvoda. U tu svrhu doveo sam jednog službenika iz „Hempra“, sa kojim se nisam usrećio, ali ja u to vreme nisam znao tehniku izvoza.

Gotovani iz Hempra i drugih izvoznika počeli su da nam podmeću klipove u točak. Uspeli su da, one, u državnoj upravi nagovore da Industriji stakla smanje koeficijent pri izvozu ravnog stakla od 8, koliko je do tada bio na 4. To znači, da se dolar obračunat u dinarima prepolovljuje. Grdne muke sam imao da dokažem tu podvalu od strane bivših izvoznika. Zahvaljujući mom prijatelju Sorgeru Jevrejinu, koji je radio u Saveznoj trgovinskoj komori i Dušku Avramovu, mom zemljaku i prijatelju iz Taraša, koji je tada bio sekretar Savezne trgovinske komore uspeo sam u tome. U prisustvu svih dotadašnjih izvoznika stakla (Hempro, Morava i Bilje) dokazao sam predstavnicima Ministarstva spoljne trgovine da su ih spoljnotrgovinska preduzeća prevarili i da smo mi na svim tržištima postigli znatno više cene nego što su to oni kao tobože stručnjaci za spoljnu trgovinu postizali, ali još uvek nas koeficijent 4 ne pokriva. Bili  su prosto ismejani, i koeficijent za obračun izvoza je vraćen na ranijih 8.

Mučili smo se, ali smo te 1953. godine, umesto 250.000 m2, koliko su prethodne godine izvezli Hempro i Morava, izvezli 1,070.000 m2 i na svakom tržištu smo postigli bar za 20% više cene od onih koje su postigli Hempro i Morava, a naročito Hempro, koji je prodavao u bescenje.

Zahvaljujući izvozu Industrija stakla se oslobodila velikih zaliha stakla, a dobit na kraju godine bila je iznenađujuće visoka, da smo bili u mogućnosti da isplatimo još 11 mesečnih plata preko redovnih plata. Naravno da to nismo učinili, jer je generalni direktor Manojlo Dupor vodio računa o perspektivi fabrike i o potrebi investiranja u proširenje i modernizaciju.

Kad sam pomenuo Dupora, moram pomenuti da smo se mi znali još u Ministarstvu industrije, gde je on bio službenik u Kontrolnom odeljenju, a ja načelnik jednog odelenja, ali meni nije smetalo što je on generalni, a ja komercijalni direktor. Nisam želeo da imam tu opšte rukovodeću ulogu, želeo sam struku.

Dupor je bio vrlo vredan i inteligentan čovek, ali sa skromnim znanjem za stručnu stranu (komercijalno-finansijsku). U mene je imao puno poverenja i trudio se da pored mene nauči sve ono što je i sam osećao da mu nedostaje. Brzo je sve shvatao i za godinu dve dana bio je kompletan generalni direktor, koji je sve sektore Fabrike držao u svojim rukama.

Te prve godine moga rada u Fabrici u novembru 1952. godine došao sam jedne noći u računovodstvo Fabrike, jer sam stanovao u neposrednoj blizini u fabričkoj koloniji. Znao sam da se radi finansijski plan za 1953. godinu, a isti radi jedna neznalica, ali uobražen Boris Popović, koga sam znao još iz Jugovinila, gde je radio u vreme kad sam i ja bio. On je nakon 5-6 meseci, po mom dolasku u Jugovinil otišao, jer ga niko nije trpeo kao neznalicu i bolesno prepotentno stvorenje. Zatekavši ga u Industriji stakla, i to kao šefa finansijskog plana, odmah sam znao kako taj plan može da izgleda. Bilo je 2 sata ujutro, kad sam ga posetio i pogledao kakav je račun izveo, da ukupan prihod fabrike za sledeću 1953. godinu ne može da pokrije troškove proizvodnje, a o akumulaciji nema ni govora, već predviđa planski gubitak.

Ujutro, po dolasku u kancelariju kažem Duporu šta sam noćas video i predložim mu da ja izradim plan. Da se direktor privredno-računskog centra ne bi ljutio na mene što se mešam u njegov sektor predložio sam Duporu da on kao generalni direktor preuzme da izradi plan za 1953. godinu. Tako sam uz prisustvo Dupora, za vreme novembarskih praznika (29. novembar), izradio plan za narednu godinu. Dupor je učestvovao u tom radu, pa je već sledeće godine mogao i sam to da uradi, ili bar da daje stručne primedbe i savete.

Kad je sve to tako bilo organizovano, nisam ni znao da smo bili prva fabrika koja se registrovala za samostalni izvoz svojih proizvoda, ili da se i van Fabrike zna kako spadamo u red organizovanijih industrijskih preduzeća u Jugoslaviji. U ovo me je uverio ing Zvonko Babić, direktor Tvornic papira na Rijeci, koji mi je prilikom našeg prvog susreta na Rijeci 1955. godine u razgovoru rekao, da je čuo da smo mi, Industrija stakla Pančevo i Tvornica Frank u Zagrebu dve najbolje organizovane fabrike. Možda nismo bili među prve dve u Jugoslaviji, ali eto takav nas je „bio glas“.

Posle svega urađenog svoj posao sam obavljao sa manje napora nego ranije, ali tada je generalni direktor Dupor počeo da „zazire“ od mene i da se pribojava da ću ga ja „istisnuti iz njegove fotelje“, jer na mene računaju u Partijskom komitetu grada i sreza. Ja sam postao predsednik Radničkog univerziteta u Pančevu, a to je njemu bio signal da me ukloni sa položaja komercijalnog direktora.

Dogovorio se sa Ilijom Varićakom, jednim prepotentnim primitivcem, koji je bio direktor fabrike aviona „Utva“ u Pančevu i član sreskog komiteta Partije, a kasnije i Predsednik Sreza, da za komercijalnog direktora primi jednog pravnika iz Tvornice aluminija – Ražine kod Šibenika, koji je predratni službenik Trepče i koji govori: engleski, nemački i francuski.

Dupor mi je saopštio tu svoju odluku, a mene će postaviti za direktora biroa za produktivnost rada, koji će formirati čim se ja razrešim dužnosti komercijalnog direktora. Mirno sam prihvatio tu odluku, mada mi nije bilo svejedno.

Kad je Dupor bio na godišnjem odmoru, ja sam ga zamenjivao na položaju generalnog direktora. U tom vremenu dođe taj budući komercijalni direktor, zvao se Ratarac, iz Ražina, da vidi stan i da se dogovori o danu preuzimanja dužnosti. Iz razgovora koji sam vodio sa njim video sam, da je to najobičniji činovnik – ćata i to stariji pa od njega ne možeš očekivati da se mnogo izmeni. Dogovorili smo se o svemu i on je otputovao u Ražine.

Kad se Dupor vratio sa godišnjeg odmora ispričam mu kako sam se dogovorio sa budućim komercijalnim direktorom, a Dupor me zapita: - Je li, kakav je utisak ostavio na tebe? – Naravno, da ja nisam hteo ništa loše reći, jer bi on to shvatio kao sujetu, već sam rekao da deluje kao ozbiljan čovek i to je bilo sve.

Dupor mi je rekao da ne pričam nikome o toj budućoj smeni. Nisam znao zbog čega, ali sam to prihvatio kao njegovu želju pretpostavljajući da ima za to razloga.

Zamislite, na jednom sastanku Radničkog saveta, kome sam slučajno i ja prisustvovao, na kraju Dupor saopštava: - Predlažem da se na mesto komercijalnog direktora, umesto Laze Mečkića, postavi Aleksandar Ratarac, koji je pravnik, sa dvadesetak godina radnog iskustva na komercijalnim poslovima, govori tri svetska jezika. – Za sve prisutne to je bilo veliko iznenađenje i čim je završio, Predsednik Radničkog saveta mu je postavio pitanje: - A gde će drug Laza?! – Dupor odgovara: - Drug Laza je 6 godina na tom mestu, a sada će ići na dužnost direktora biroa za produktivnost rada koji je u formiranju. – Neko od članova Radničkog saveta zapita: - Da li se drug Laza slaže sa tim?! Ja sa kiselim smeškom odgovaram: - Slažem se, a valjda je to tako potrebno jer sam svojih 6 godina staža ispunio. Dupor na to odgovara: - Odgovorio je i drug Laza kao komercijalni direktor, ali nama se pruža prilika da dobijemo tako iskusnog i stručnog čoveka!  - Samo još da je rekao: boljeg od Laze, što se podrazumeva.

Tako se završila moja odiseja u Industriji stakla sad sam tek shvatio zašto Dupor nije dao da se o tome priča pre nego on to saopšti. Plašio se da bi se moglo desiti da Radnički savet odbije njegov predlog kada bi se eventualno pojedinci mogli dogovoriti sa mnom, da se suprotstave.

Kako se završio sastanak, ja na izlazu iz sale kažem Duporu: - Zasra ga ti prijatelju! Da ideš u tri materine! Ja ću takvu platu kakvu imam u Fabrici stakla imati u svakoj Pančevačkoj prčvarnici.

Sutradan sam podneo otkaz i prešao na rad u Radnički univerzitet, s tim da sam doneo odluku da napustim Pančevo. Ubrzo sam postavljen za načelnika za privredu Opštine Vračar u Beogradu, gde mi je obećan stan koji je u izgradnji u Cvijićevoj ulici.

Dolazio je Dupor kod mene u Opštinu da me zove da se vratim u Fabriku, ali ja to nisam hteo. U Opštini su me prevarili. Kad sam otišao, posle mesec dana od preuzimanja dužnosti, da vidim kako teče izgradnja stana, radnici na gradilištu su se smejali. Oni još nisu ni oslobodili teren da počne gradnja te zgrade, a ne da za mesec dana bude useljiva. Kako se kod nas gradilo to znači da za 2-3 godine stan neće biti gotov.

Odmah po povratku u Opštinu podnesem momentalni otkaz i stupim za honorarnog službenika u Fabrici nameštaja „Gaj“ u Pančevu. Izradio sam im investicioni program.

Gradski komitet Partije me je u međuvremenu ubeđivao da preuzmem Fabriku skroba u Jabuci, da budem generalni direktor što sam ja odbio. Kao što sam napred istakao ja nisam želeo da budem opšti rukovodilac. Posle toga su me pozvali da budem direktor Žitoprometa u Pančevu. To je navodno do tada bila solidna privredna organizacija, a njihov dotadašnji direktor Bora Ćorluka će otići za direktora Skrobare u Jabuci.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju 1948. godine bilo dvadeset prijavljenim berbera, koji su se morali pridržavati jedinstvenog cenovnika što im je država odredila?