Fabrika šećera Ćuprija

Savezna uprava za šećer me je januara 1946. godine premestila za personalnog referenta u Fabriku šećera u Ćupriji, gde sam 26. januara stupio na dužnost. U Ćupriji sam ostao do polovine februara iste godine (nepun mesec dana), kada sam premešten u Ministarstvo industrije FNRJ u Beograd.

U Direkciji za šećer mi je naloženo da se vidim sa ćuprijskim vlastima da li imaju odgovarajućeg čoveka kojeg bi mogli postaviti za šefa računovodstva u Šećerani na mesto Milička Šoškića, koji nema pravo glasa (građansko pravo) te kao takav ne može biti državni činovnik. Ako nemaju drugog, neka vrate Šoškiću pravo glasa. Moram napomenuti da je u Ćupriji jedini čovek koga sam od ranije poznavao bio baš taj Miličko Šoškić. Upoznali smo se na jednom sastanku knjigovođa fabrika šećera Jugoslavije koji se održavao u Zrenjaninu.

Nekoliko dana po dolasku u Ćupriju otišao sam u Sreski komitet Partije da se predstavim i da ujedno pokrenem pitanje Šoškića. Sekretar Komiteta Rajko Đaković, jedan ozbiljan i odmeren čovek, rekao mi je da nemaju odgovarajuću zamenu, već da odem u Opštinu da na prvoj konferenciji Narodnog fronta Šoškiću vrate pravo glasa. Sve je to urađeno za nekoliko dana i Šoškić je dobio pravo glasa.

Srećan zbog svega što sam učinio došao Šoškić kod mene da mi se zahvali i pozove me na večeru kod njega u stanu. Meni odmah sinu pomisao, samo mi to treba! Da odem na večeru kod jednog reakcionara i da ja verovatno pripadam toj grupi, jer kako da se baš sa njim združim. Pa čak može ispasti i sumnjivo moje nastojanje da mu se vrati pravo glasa. Ne mogu to tako reći Šoškiću, već ga odbijem rečima da nisam u stanju da mu uzvratim. Tek kad bude došla moja porodica onda ću biti spreman da se odazovem njegovom pozivu.

Sutradan Šoškić opet kod mene i kaže da njegova supruga sprema večeru i da moram doći. Dvoumio sam se za kratko i prihvatim poziv. Pri donošenju te odluke pomislio sam: pa zar ja nisam dokazao da sam odan i svim svojim bićem privržen komunističkom društvu, već treba to na svakom koraku i neprekidno da činim i da ne budem gospodar svojih odluka, već da sve zavisi od toga kako će se na to od strane Udbe i drugih faktora shvatiti. Jednostavno sam opsovao i rekao sebi: - Nećeš biti rob, jer ako se do sada nisam dokazao, onda to neću ni u buduće uspeti! – Odluka je onda bila jednostavan čin.

Kad sam došao u stan Šoškića dočekala me je njegova supruga na vratima i sa velikim izlivom radosti i zahvalnosti prvo mi je rekla: - Ne mojte se ljutiti, ali ja ne mogu da vas oslovim sa druže Lazo, vi ste za mene gospodin Laza... Na šta sam ja odgovorio: - Da me oslovljava onako kako joj odgovara, jer nisam na to osetljiv.

Ono što mi je sa te večere ostalo, do danas nezaboravno, su reči supruge Šoškić: - Znate g. Lazo, vaši drugovi moraju da shvate da je moj Miličko (suprug) bio pre rata direktor filijale Narodne banke U Velikom Bečkereku i da je imao 12.000 dinara plate, a da sad ima 5.000 dinara i to ovih manje vrednih dinara. Pa, valjda je potrebno da prođe neko vreme da se naviknemo na sve ovo, a da nas ne smatraju neprijateljima društva. Znate, ne pada mi ni to teško što smo siromašni u materijalnom pogledu, pa ni to što mene i mog supruga smatraju svojim neprijateljima, ali zašto od mog sina, koji ide u 5 razred gimnazije i ima 16 godina, stvaraju neprijatelja. Zar vaši drugovi ne pomišljaju, da se moj sin neće pomiriti da njegov tata bude građanin drugog reda?!..

Za nepun mesec dana, koliko sam bio personalac u Fabrici šećera u Ćupriji doživeo sam još nekoliko nezaboravnih susreta.

Nedelju dana po dolasku otpustio sam sa portirnice jednog invalida prvoborca zbog nasilničkog ponašanja i nesavesnog vršenja službe. Opijao se na radnom mestu, u portirnici vršio nemoralne radnje sa prostitutkama i slično, ali su ga se svi plašili i niko mu nije mogao ništa. Jedne noći, padao je veliki sneg, on pije sa društvom u portirnici. Železnica dogurala sa lokomotivom 5-6 praznih vagona koje je trebalo da postavi na fabrički idustrijski kolosek, ali portir pijan nije hteo da otvori kapiju. Železničari rešili problem. Otkačili vagone i ostavili ih pred fabričkom kapijom.

Sneg dubok čitav metar, zavejao industrijski kolosek pa sad treba raščišćavati kolosek i sa našim fabričkim volovima, jer nismo imali svoju lokomotivu, uvlačiti vagone i postavljati ih na mesto utovara. Naravno da su uz volove i radnici morali gurati vagone, a naš prvoborac, pošto je dobio ujutro smenu otišao kući i mirno spava.

Zbog toga sam ga, a doznavši da je i ranije učinio slične prestupe, jednostavno otpustio. Doneo sam rešenje o otpuštanju i posle rada, u 14 sati, sazvao konferenciju i pročitao razloge za otpuštanje, da radnici ne bi prigovorili da sam se okomio na invalida. Pretio mi je taj prvoborac Partijom i Oznom, ali se na to nisam obazirao.

Nisam ni bio svestan kako je taj moj postupak „odjeknuo“ među radništvom. Svi su odobravali, jer je on bio primer kako komunisti ne bi smeli da se ponašaju, ali sam ja za njih bio i vrlo smeo čovek, koji uz to ima i „zaleđinu“. Ja, međutim, nisam imao nikakvu zaleđinu, već sam smatrao da kad bilo ko pročita rešenje zbog čega je otpušten sa posla, da mora odobriti moj postupak. Sve jedno ja sam ipak postao pomalo strah i trepet, naročito u činovničkim krugovima.

U to vreme radnici su primali plate nedeljno – svake subote.

Došla tako jedna subota, a plate nema. Čuju se negodovanja, ali se niko još javno ne buni. Pozovem šefa obračunskog odeljenja (isplatne kancelarije – kako su je tada zvali), zvao se Pleško, Rus – belogardejac. Sećam ga se, kao da je juče bilo, onako mršavog starog i uplašenog. Zapitam ga zašto radnici nisu dobili plate, a on odgovori da nisu stigli da završe obračun. Ja ga upitam: - Jer nemate dovoljno ljudi u obračunskom odeljenju? – On odgovori, da ima. – Ja nastavljam: - Pa je su li to loši radnici? – A on odgovori da nisu. Moj zaključak je bio: - Pa, onda vi nevaljate!

Jadan sklopio je ruke kao kad čovek moli po katoličkom običaju pa reče: - Molim vas druže personalni, nemojte da ja uzmem tog čoveka na dušu, on ima porodicu i troje dece. Odličan je radnik, ali voli da pije, pa kad se napije on po dva dana ne dolazi na posao, a ja imam svega dva službenika, te kad jedan ne dođe mi nismo u stanju da završimo obračun plata. Tako se desilo ove nedelje i zbog toga radnici nisu dobili platu.

Ja mu na to kažem: - Molim vas u ponedeljak neka taj službenik dođe kod mene na razgovor! –Kad čika Pleško (tako su svi zvali tog starog Rusa) počne da kuka: - Molim vas druže personalni, nemojte ga otpustiti, on ima decu, molim vas ko Boga! – Naravno, da ja nisam hteo da mu dam nikakvo obećanje, već mu odgovorim: - Molim vas to je moj problem i nemojte da mi iznuđujete odluku! Otišao je čika Pleško utučen, pod utiskom da sam ja vrlo strog, jer kad sam otpustio prvoborca, šta tek čeka jednog običnog građanina, a uz to još pijanac kao i onaj otpušteni portir.

U ponedeljak ujutro ulazi u moju kancelariju jedan mlad dosta zgodan (lep) čovek sa kačketom u ruci, sav skrušen, jer zna šta ga čeka. Zapitam ga gde je bio u četvrtak i petak, o on odgovori da je bio bolestan. Ja mu se obraćam rečima: - Nemojte da se lažemo! Znam gde ste bili! – Pa, napio sam se! – Ja ga upitam: - Kolika vam je plata? Kad mi je odgovorio, ja dobacim: - Znači, velika vam je plata! – A on ne shvatajući moju nameru, pomalo kroz smeh odgovori: - Pa nije velika! – Na to a kažem: - Kako nije velika, kad vi od nje možete toliko da popijete i da još uvek ostane za suprugu i troje dece?! On, još u nedoumici kako da to prihvati, slegne ramenima.

Ja mu se obratim rečima: Jeste li vi svesni šta radite?! Pa nek đavo nosi Fabriku i radnike što nisu primili platu, koja i kad je prime na vreme nije dovoljna da izdrži do sledeće subote, a pogotovo kad treba izdržati do druge subote, već da li ste vi svesni kako se oseća vaša supruga kad deca traže hranu, a ona ne može da im pruži, jer je tata popio platu!? Da li razmišljate o tome? Ali, ne da je vaša supruga u pitanju, nego vaša majka i vi kao njeno dete, kad otac popije platu.

- On, poče da plač i da mulja onaj svoj kačket u rukama, očekujući najstrožiju kaznu otpuštanje iz službe.

Imajući u vidu da ima troje male dece, da mu supruga ne radi, nisam mogao postupiti kao sa onim portirom, koji je bio momak, a uz to i siledžija, koji je smatrao da mu niko ništa ne može, jer on je prvoborac. Bio je prvoborac iz Bosne, gde su svi bili prvoborci jer su pobegli od ustaša. Ovde je slučaj ipak drugačiji. Moraš čoveku pružiti još jednu šansu, pa ako je zloupotrebi onda ima vremena i za najstrožu kaznu. Tako ja ovom službeniku kažem:

- Slušajte ovo neka vam je poslednji put što niste, zbog pijanstva, došli na posao! Neće vam se desiti ništa, ali ako se to ponovi, nemojte ni da dolazite na posao, jer vi znate šta vam sleduje! Završili smo razgovor i mislite na svoju porodicu, ali umesto supruge uvek zamislite da je tamo vaša majka i kako se ona oseća kad nema deci šta da da za hranu.

Nisam znao kako je to primljeno od drugih, ali sam bio posebno prijatno iznenađen, kad sam posle dve godine, kao načelnik Ministarstva lake industrije, došao u Ćupriju da održim predavanje i kad sam sutradan otišao u Fabriku šećera da posetim neke od svojih poznanika.

Kod jednog takvog poznanika u kancelariji zatekao sam Rusa čika Pleška. Obratim mu se, ali me on ne poznaje. Kažem mu da sam bio tu kratko vreme personalac, a on me zapita: - Jer onaj što je premešten u Ministarstvo? – Ja mu odgovorim potvrdno, a on me zamoli da dođem kod njega u kancelariju. Kad smo ušli, a tamo sede 2-3 službenika i rade, a čika Pleško se obraća jednom krupnom čoveku sa lepim brkovima obučen u narodnu nošnju sa šiljkanima, rečima: - Milija, ovo je onaj personalac što je premešten u Ministarstvo, recite molim vas šta sam ja za njega rekao! – Milija, malo postiđen odgovori: - Hvalio vas je čika Pleško! – Ali čika Pleško nije bio zadovoljan odgovorom pa kaže: - Molim vas recite mu šta sam ja za njega rekao – kad bi svi komunisti bili takvi, on bi tražio da postane član te partije!

Svarno neočekivano priznanje. Za jednog komunistu, kakav sam ja pred samim sobom bio, bez obzira što to može zvučati neskromno, to je bila najveća nagrada. Da jedan belogardejac kaže da bi on tražio da bude član Partije kad bi komunisti bili kao što sam ja. Znači, on je u mom postupku video toliko poštenja i toliko čovečnosti da sam ja oprostio grešku jednom vanpartijcu ali koji ima porodicu, što jednom komunisti nisam oprostio. Prvo što on nije shvatio, ili ja pak i suviše dobro shvatio, da sam ja od komuniste uvek očekivao više zalaganja i bolje rezultate nego od običnih građana, jer mi treba da poslužimo za primer.

To su međutim bile moje iluzije. Ljudi su najčešće ulazili u Partiju da bi našli „zavetrinu“ jer su neradnici, a da bi članstvom u Partiji dobili privilegiju mogli da napreduju u službi. Na žalost – kasno sam to shvatio i prihvatio kao zlu kob komunista.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da su se prve novobečejske novine pojavile 1906. godine. List se zvao Törökbecse a štampane su u štampariji Gige Jovanovića i izlazile su kao nedeljnik?