Rođen sam 8. septembra 1917. godine u Kumanu u srednje-imućnoj zemljoradničkoj porodici. Moj otac Boško Mečkić i majka Zorka rođena Kišprdilo iz Melenaca imali su tridesetak jutara zemlje. Otac se nije zadovoljavao samo prihodima koje je „odbacivala“ zemlja, već je u svojim mlađim danima trgovao sa stokom, pšenicom, imao mlekaru, vršalice, motornu krunjaču i tako stvorio uslove da uveća svoje zemljišne posede. Kupio je u Novom Bečeju, u neposrednoj blizini varošice, salaš sa 50 jutara zemlje 1927. godine, a cela porodica se preselila iz Kumana u Novi Bečej, odmah po završetku moje osnovne škole, u leto, 1928. godine.

Otac je u Novom Bečeju, pored zemlje, držao u vlasništvu novu vršalicu i traktor, imao odličan vinograd (dva jutra – 9.000 čokoti) i ubrzo je stvorio sredstva da mom bratu, svom starijem sinu, Svetoliku, 1933. godine otvori, na najlepšem mestu, na glavnoj ulici Novog Bečeja, mesarsku radnju, kao i da 1938. godine ćerki, mojoj sestri Ivanki, da miraz u iznosu od 100.000 dinara, što je bilo ravno 10 jutara najbolje zemlje.

Možda ćete se zapitati, dragi čitaoci, zašto je potrebno ovo iznositi u mojoj biografiji?! Želeo sam da ovim ilustrujem moj materijalni položaj, te da me socijalna beda ili teški uslovi života nisu prisilili da tražim izlaz u rušenju postojećeg kapitalističkog sistema, već da me je čist idealizam, težnja za boljom i pravednijom raspodelom u društvu, opredelio da postanem simpatizer Komunističke partije Jugoslavije i član SKOJ (Saveza komunističke omladine Jugoslavije). Humanost je kod mene bila prisutna, mada je neskromno da to sam o sebi kažem, ali ne mogu ni danas drugačije da objasnim otkud mene u redovima u kojima, po imovnom stanju mojih roditelja, ne bih trebao da se nalazim. Meni su najbliži drugovi bili momci iz siromašnijih seljačkih ili zanatskih porodica.

Za sebe lično nisam ništa više očekivao od novog komunističkog društva nego što sam već imao u kapitalističkom sistemu i nasleđu koje mi predstoji posle očeve smrti, odnosno investicija koje je on u stanju da uloži, da bi meni stvorio uslove da uspešno startujem u samostalan život. Ne, nisam prišao tom tzv. naprednom pokretu iz materijalnih pobuda ili bilo kakvih ličnih ambicija, da bih postao nekakav faktor u društvu, jer ja sam to sve, za naše palanačke prilike, već imao.

Naime, kao mlad čovek zanosio sam se organizovanjem sportskog društva, pa sam već u petnaestoj godini života imao svoj dečiji fudbalski klub „Banat", u devetnaestoj godini sam postao sekretar Trgovačke omladine, sekretar OMPOK-a, a prelaskom u Novi Sad u Školu za trgovinu i dekorativnu veštinu, postao sam sekretar Udruženja aranžera izloga Jugoslavije. Bio sam pun energije i težnje da organizujem život moje okoline, koji će im pružiti lepu razonodu, da sa što manje sredstava obezbede sebi pristup u društvu i krugovima dostojnih mladog čoveka.

Kao primer, izneću da je Trgovačka omladina, sve do mog dolaska za sekretara, bila jedna staleška organizacija, vrlo poslušna u izvršavanju svih zadataka Trgovačkog udruženja sreza novobečejskog. Prvi otpor pružili smo 1936. godine, kada su vlasnici trgovačkih radnji tražili da Trgovačka omladina da saglasnost trgovačkim pomoćnicima da rade nedeljom pre podne u doba kosidbe žita. U vreme tih radova seoska domaćinstva nemaju vremena da pazare radnim danom, već samo nedeljom, a nedeljom su po pravilu radnje zatvorene. Mi smo na taj zahtev Udruženja trgovaca odgovorili da prihvatamo, pod uslovom da se taj rad u vreme nedeljnih praznika plati kao prekovremeni rad u vreme praznika. Ukoliko Udruženje trgovaca ne prihvati taj uslov, onda trgovački pomoćnici neće raditi nedeljom pre podne.

Taj postupak Trgovačke omladine izazvao je uznemirenje najvećih trgovačkih radnji. U međuvremenu sam organizovao zajedničku igranku Trgovačke omladine i OMPOK-a (Omladinsko kulturno-privrednog pokreta) na kojoj je, pre početka igranke, jedan od istaknutih komunističkih omladinaca Branko Arsenijević, sin novobečejskog advokata, koji je nekoliko godina pre, došao iz Beograda u Novi Bečej, održao govor o značaju OMPOK-a za kulturni razvoj mladih Vojvodine. To se desilo uoči Velike gospojine 27. avgusta 1937. godine uveče.

Ta dva slučaja, izazvala su takvo podozrenje pojedinih trgovaca koji su preduzeli korake kod vlasti, da se zabrani rad Trgovačke omladine. Nije prošlo mnogo vremena, a već u oktobru je nestala Trgovačka omladina kao organizacija. Prostorije su bile zapečaćene, a kasnije prepuštene Sokolskom društvu Novi Bečej, kome su one pripadale i ranije.

Tako sam postao sumnjiv tadašnjim vlastima i doživeo više neprijatnosti, među kojima je i kazna od strane Sreskog načelnika – 10 dana zatvora. To je maksimalna kazna koju je mogao da izrekne sreski načelnik.

Slučaj se odigrao ovako: Na dan Svetog Arhangela, 21. novembra 1939. godine, moj drug Stevan Jovčić i ja, vraćajući se sa slave našeg trećeg druga – Milana Maljugića, svratimo u Sokolanu, gde se održavala igranka. Počeli smo da igramo, kad odjednom povici mladića: - Napolje komunisti! Pravio sam se kao da se to ne odnosi na mene, ali je ubrzo došao narednik policije, koga je pozvao jedan sokolski prednjak. Muzika je prestala, a narednik mi je prišao i rekao da izađem napolje, da napustim igranku. On je to učinio u jednom pristojnom tonu, jer je moj otac bio član Opštinskog odbora (ako se to telo tako nazivalo), pa je verovatno iz tog razloga bio odmeren.

Napustio sam, zajedno sa Stevom Jovčićem, Sokolanu. Za desetak dana, na intervenciju starešine sokola dr Stevana Janoševića, kraljevskog javnog beležnika u Novom Bečeju, pozvao nas je sreski načelnik u čijoj kancelariji se nalazio dr Janošević i izrekao nam kaznu od po 10 dana zatvora, bez obzira što nismo učinili ništa, zbog čega bi trebalo da usledi kazna.

Tokom našeg boravka u zatvoru, načelnik je naredio da se, za to vreme, pooštri režim rada zatvorenicima. Dotle su, po pravilu, zatvorenici dan provodili u zatvoru, a noći kod svojih kuća. Sada su se i dan i noć morali provoditi u ćeliji, iz koje je dozvoljen izlazak desetak minuta pre podne, a toliko i po podne radi obavljanja fizioloških potreba. Sve je ovo učinjeno na insistirenje dr Janoševića.

Zbog tako pooštrenog režima, koji mi je saopštio opštinski beležnik Mihajlo Stojković, predložio mi je da pre podne radim u kancelariji, jer mu je neprijatno od mog oca, da mora da me drži po ceo dan u zatvoru. Zapitao sam ga: - A šta će biti sa mojim drugom g. Jovčićem? On mi je odgovorio: - Za gospodina Jovčića ne mogu ništa da učinim. Zahvalio sam mu se i rekao: - Onda i za mene važi isti režim i ostao sam u zatvoru kao i svi ostali, tih dana.

Moram ovde istaći, da sam se, posle oslobođenja – oktobra 1944. godine, revanširao dr Janoševiću, na jedan dostojanstven i human način.

Dr Janošević je, odmah po dolasku komunista na vlast, oktobra 1944. godine uhapšen, zbog njegovog neprijateljskog odnosa prema komunistima za vreme Stare Jugoslavije i za vreme nemačke okupacije. Presude su, u tim prvim danima vojne uprave u Vojvodini, po pravilu bile, smrtna kazna.

Da bi se sudilo dr Janoševiću, vlast je morala imati određene dokaze o krivici. Sudski vojni islednik je bio moj prijatelj Ljubiša Stankov – Zemba, koji je veći deo okupacije živeo sa roditeljima u Novom Bečeju, a kome je moj slučaj zatvora bio poznat, a naročito da je to učinjeno na insistiranje dr Janoševića. Pri saslušanju dr Janoševića, Zemba je pozvao mene kao svedoka tužioca. Tom prilikom je izneo ceo slučaj i tražio je, da ja iznesem kako se sve to odigralo.

Umesto da dam odgovor, zapitao sam Zembu: - Da li postoje drugi dokazi o krivici g. Janoševića? Ako ne postoje, zbog mog slučaja ne treba da odgovara! Na Zembino upozorenje da odgovaram na pitanja, ponovio sam svoj stav i napustio sudnicu.

Posle nekoliko dana dr Janošević je pušten iz zatvora. Iskoristio je prvi izlazak u grad da dođe kod mene da mi se zahvali. On je to učinio rečima: - Druže Mečkiću bili ste u mom slučaju veliki čovek. Odgovorio sam mu: - Postupio sam po savesti!

Moj stav je izgleda za dr Janoševića bio velika pouka.

Dugo godina posle tog događaja, radio je kao pravni savetnik u fabrici „Ivo Lola Ribar" u Železniku i nije nikada propustio priliku, kada je video naše službenike iz Staklare Pančevo (gde sam ja radio kao komercijalni direktor), a koji su u Železniku preuzimali materijal, da pita za mene i da me pozdravi. Imponovalo mi je to, ne zato što sam cenio njegov pozdrav, već što je on tek u mom slučaju shvatio kako se i u takvim prilikama treba držati ljudski, dostojanstveno, o čemu on nije vodio računa kada je insistirao na mom kažnjavanju.

Sve ovo sam opisao detaljno, da bih prikazao kako sam iz pravdoljubivosti osumnjičen kao komunista iako to nisam bio.

Tek sam u leto 1940. u Fruškoj Gori na „Testeri" bio na skojevskom seminaru, na koji me je pozvao Slobodan Lala Berberski, student iz Velikog Bečkereka, sa kojim me je upoznala, desetak dana ranije, Ružica Bošnjak iz Melenaca.

Ne zadugo, od Berberskog sam dobio dopisnicu kojom me poziva da određenog dana dođem na „Testeru“, sa objašnjenjem kako ću najlakše doći, brodom do Novog Sada,do Čerevića, a onda 3-4 kilometra pešačenja do „Testere".

Kako sam stigao potražio sam Berberskog, družili smo se 2-3 dana i on je odjednom nestao, bez pozdrava. Posle njegovog odlaska osetio sam da me svi izbegavaju kao da sam „okužen". Trpeo sam takvo stanje par dana i nakon 10 dana provedenih na Testeri vratio sam se, prilično razočaran, u Novi Bečej. Nisam imao kome da se požalim, trpeo sam, kolebajući se da li da okrenem leđa tom pokretu, gde se čovek prema čoveku tako hladno, da ne kažem tuđinski, odnosi.

Posle mesec dana od mog povratka došla je Ružica Bošnjak u Vranjevo kod svojih rođaka i uveče na korzou u Novom Bečeju upita me kako sam se osećao na Testeri. Izneo sam svoje razočarenje, a ona mi ispriča sledeće:

- Znaš, Lala Berberski je udaljen sa Testere po zahtevu Stevice i Đure Jovanovića i Koče Kolarova koji su bili u Zrenjaninskom zatvoru jer je njih denuncirao i smatraju ga policijskim agentom. Kako si ti, po dolasku, jedino bio u društvu Berberskog, a niko te drugi nije poznavao, smatrali su da si i ti ubačen kao policijski agent, te otuda izbegavanje i podozrenje prema tebi.

Te njene reči su me povratile i ja sam nadalje ostao privržen tom društvu, umesto da sam ih napustio i da ih više nikad ne pogledam. Naklonjenost prema siromašnijem (u imovnom pogledu) staležu bila je neprekidno prisutna i nije trebalo mnogo da se moja vera u novi poredak povrati.

Eto, tako sam postao Skojevac i odan simpatizer, a kasnije član Komunističke partije Jugoslavije. Imao sam mnogo ružnih i neprijatnih doživljaja i razočarenja, a ja sam joj ostao veran sve do 1981. godine. Tada sam napustio Partiju jer sam bio razočaran odnosom moje nove partijske sredine u kojoj su dominirali penzionisani, nesposobni oficiri JNA i to oni koji nisu imali uslova za dalji opstanak u Armiji i kojih se Armija oslobodila, penzionisanjem još u tridesetim godinama života. Konačno je prevagu donela okolnost, da nisam dva meseca primio urednu penziju.

Pošao sam od činjenice da sam svoju mladost i radnu energiju stavio u službu komunističkog poretka, a sada sam došao u položaj da kad odem u banku da podignem penziju, osetim se kao da sam prosjak, da mi, ona, činovnica, kao i svaki drugi birokrata, hladno, čak možda i sa prezrenjem kaže „nema penzije". Znajući da je, za vreme okupacije Srbije od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, penzija redovno isplaćivana od strane Nedićeve vlade, nisam mogao da se pomirim da novo društvo sme da dozvoli da se penzioner, sa punim radnim stažom i to više od 90% radnog vremena provedenog u socijalizmu, oseti poniženim i ugroženim. Nisam se nikom pravdao za taj svoj postupak, već se jednostavno nisam odazivao sastancima, niti sam plaćao članarinu.

Članovi partije su me pri susretanjima gledali sa prezrenjem, ali ja sam, ne samo ostao istrajan u svojoj odluci, već sam i ponosan što takvima više nisam „drug".

To sam možda mogao i ranije da učinim! Čim su uvedeni republički „ključevi" u kadrovskoj politici, sa čime se ja nikad nisam složio, niti sam dozvolio da budem takav pokrajinsko-republički kadar postavljen na neko odgovorno mesto.

Trpeo sam, da mi se ne bi, iz prikrajka, prigovorilo: kad je iskoristio da dobije stan (kao da stan ne bih dobio da nisam komunista!) bio na raznim položajima, sada blati Partiju. Ja nju nisam nikad blatio, ali odgovorno tvrdim, da mi u životu Partija nije ništa poklonila, već sam sve mukotrpno zaradio, kao i drugi pošteni ljudi.

Nastojaću da prikažem svoju službeničku aktivnost u najglavnijim i za mene najznačajnijim crtama. Izneću, iz rada u preduzećima i ustanovama, samo ono što mi je do danas ostalo u nezaboravnom sećanju, bilo da se radilo o mom uspehu ili neuspehu odnosno o pozitivnom ili negativnom događaju po moju ličnost.

Prikazaću iz moje burne životne prošlosti šta je na mene ostavilo dubokog traga. Na primer, ja sam kao dete od 4-5 godina u mom rodnom Kumanu, bar u našem kraju u „Petromanu", bio vrlo živ i neobuzdan. Družio sam se sa znatno starijima od sebe, ako se to može nazvati druženjem. Ja sam za njima išao, a oni su me rado primali, jer su na moj račun pravili razne šale i uživali u mojim nestašlucima. Sa 4 godine života otišao sam da se upišem u zabavište. Kako su ujutro sva deca, starija od mene, išla u školu i ja sam pošao sa njima. Kad smo stigli do škole neko od njih mi je pokazao gde je zabavište i ja sam otišao i prijavio se zabavilji (bila je koliko se sećam plave kose i po narodnosti Ruskinja). Ona me je uvela u knjigu i dala mi, kao i ostaloj deci, kockice za igru. Za mene to nije bilo posebno zabavno i već prilikom prvog odmora i izlaska u dvorište ja sam napustio zabavište i nisam se više nikad pojavio u njemu. U to vreme, sa 4-5 godina starosti, ja sam igrao karte sa starijim dečacima: sedmica, duraka pa i hazardne igre ANJC. Iako nisam znao račun znao sam da sabiram na kartama i da budem ravnopravan u igri sa starijima.

U to vreme sam i pušio. Sa starijim dečacima smo odlazili na pijacu i tamo smo sakupljali „pikavce" – opuške, razvijali ih i iz njih dobijeni duvan uvijali u cigaret papir, koji smo valjda kupili za pola dinara i tako pušili. Jednom, u mojoj 6. godini, otac napravi šalu pa me ponudi svojim duvanom da zapalim jednu. Ja mu odgovorim: - Ne pušim više! Moj otac iznenađen onom rečju „više", zapita me: - Kad si ti pušio?! Ja mu onda ispričam kada i kako, našta se on posebno začudio, da niko u kući nije primetio niti da iz mene izlazi duvanski zadah.

Umeo sam da duvam u tuljac (to je gvozdeno ležište za osovinu točkova zaprežnih kola u obliku metalne cevi). Duvanjem u tu cev ja sam uspevao da dobijem glas roga u koji kravar duva kad javlja vlasnicima krava da ih puštaju na ulicu da bi ih oterao na pašu. Tuljac sam jedno jutro još pre 5 sati iskoristio da obmanem sve naše komšije da puste krave na ulicu još pre vremena (kravar je obično dolazio u 6 ujutro) pa su domaćice, onako „zatečene", na brzinu, puštale svoje krave na ulicu još nepomužene samo da im ne ostanu iza kravara u dvorištu. Naravno, to je bio čitav mali haos, a moja mati se jedva odbranila od komšinica, što mi je dozvolila da to činim! Pravio sam mnoge nestašluke, pa sam tako i odsekao prvu falangu na kažiprstu desne ruke kad sam imao nepunih 6 godina.

Desilo se međutim nešto što je u meni izazvalo takve promene, da sam postao sasvim drugo dete, mirno, oprezno a iznad svega pažljivo. Nikome nisam naneo jada niti sam se ikada sa decom tukao. U školu, kad je došlo moje vreme, 7. godina života, nisam hteo da idem, već sam se popeo na jednu veliku jabuku i na poziv majke da siđem da me odvede i upiše u školu, ja nisam hteo. Majka je molila, pa kad to nije pomoglo i grdila, ali ja sam istrajao. Ne znam kako me je konačno skinula sa jabuke i odvela u školu.

Možda je tome doprinelo što sam se u šestoj godini života, na kartanju, pobio sa svojim bratom od strica Ratomirom, koji je bio godinu dana stariji od mene, ali ja sam bio jači. U toj tuči ja sam Ratomiru razbio nos. Kad je njegov otac doznao za to počeo je da me juri ulicom i kad me je stigao on me je štapom pretukao i ostavio na sred ulice. Bio sam potpuno nepokretan i nesvestan. Posle izvesnog vremena jedna starija žena, koja je sve to posmatrala, prišla mi je podmetnula moj kaput pod glavu i ostavila me na ulici da ležim, a otišla da javi mojoj majci. Naša kuća bila je dve ulice dalje od mesta gde sam a ležao. Kad je moja mati to videla, posebno što sam ja nepokretan, htela je odmah da dovede lekara, ali nije smela dok otac ne dođe sa njive, a to je značilo do uveče. Ovaj događaj se zbio oko 8 sati pre podne, pa do uveče ja sam došao sebi, ali se nisam mogao kretati. Taj moj stric se zvao Ljuba Mečkić, a sve se završilo na tome da ga je otac izgrdio rečima: - Jesi li ti poludeo, pa mogao si od njega napraviti večitog bogalja. Pitam se, da li je taj događaj u mojoj psihi napravio takvu pretumbaciju da sam postao „drugo“ dete!?

Verovatno je tome doprineo i slučaj da sam u šestoj godini života odsekao prvu falangu desnog kažiprsta, koju mi je, primitivni seoski lekar u Kumanu, Grosman, pokušao bez anestezije da zašije sa desetak „štepova" na živom mesu, računajući da će tako prišiveni deo srastiti sa ostalim delom prsta iako nije povezivao krvne sudove, niti bilo kakav drugi zahvat činio. To šivenje je bilo izuzetno bolno da je izazvalo u meni strah od pomisli da idem kod lekara. Taj prišiveni deo prsta počeo je da truli, a sa njim i drugi deo zdravog prsta, a to su tek bili neopisivi bolovi. Za 10 dana neizdrživih bolova lekar je odvio zavoj i sa njim je otpao i deo prišivenog prsta. Ostao sam živ zahvaljujući otpornom seljačkom organizmu.

Doživeo sam još jedno gnojenje i trovanje organizma.

Kako nastupe topliji dani, krajem marta ili početkom aprila, ja do jeseni ne navlačim cipele niti sandale na noge, već bos celog dana. Tako bos jednog letnjeg dana stao sam na zarđali ekser, koji je virio iz drvene ćuprijice, koje su se nalazile na prelazima uličnih jarkova. Ne obraćajući pažnju na taj ubod, krv smo kao po pravilu zaustavljali što smo ranu zavlačili u uličnu prašinu, što je još više stvaralo uslove da se rana zagnoji i dođe do trovanja. Meni se ovog puta to desilo. Vukao sam otok celog stopala do članka sa puno gnoja i strahovitim bolovima. Nije se tad ni pomišljalo na lekarsku pomoć, već je majka stavljala živi paradajz na ranu i ovu previjala nekom starom krpom. Bolovi su postali sve jači pa sam zbog toga bio nedelju dana u krevetu neprekidno jaučući. I ovom priikom je pobedio organizam i ja sam se konačno spasao smrtne opasnosti.

E, to je verovatno promenilo moju psihu i ja sam od onako živog deteta postao povučen i miran. Tome je dalje doprinela i okolnost da sam punio sedam godina (8. septembra 1924. godine) a školska godina počinjala 1. septembra. Kako su to bila deca rođena u godinama trajanja Prvog svetskog rata, bilo je malo đaka za dva odeljenja prvog razreda, a previše za jedan razred (jedno odeljenje), škola je počela sa jednim odeljenjem. Učiteljica prvog razreda Miletićka, nije htela da me primi jer mi je nedostajalo 7 dana do sedam godina, već me je odbila za sledeću godinu. Moja majka, sva očajna što ću izgubiti godinu, molila je učiteljicu da me primi i odnela joj određeni poklon u namirnicama. Učiteljica je konačno prihvatila da me upiše bez tih sedam dana, ali je uslovila da budem miran i dobar đak. Moja mati prihvatila je taj uslov, ali je na mene vršila neprekidan pritisak da učim i da joj polažem računa kako se vladam u školi.

Postao sam najmirnije dete u razredu. Primera radi izneću da je bio običaj, kada deca počnu da dižu graju, učiteljica vikne – Mir i prst na usta! Taj prst na usta znači da zatvorimo usta i da preko usta stavimo prst da ne bi mogli da govorimo. Sva deca vremenom – posle nekoliko minuta, skinu prst sa usta i normalno se ponašaju, ali ja to nikad nisam učinio dok mi učiteljica ne kaže – Lazo, skini prst sa usta. Što se tiče učenja majka je svako jutro, pred polazak u školu, radila sa mnom i tako je uspela da od mene stvori pažljivog i brižnog đaka, iako su mi pisanje i račun zadavali veliku muku. Nisam ništa lakše naučio ni da čitam. Sećam se kako nisam mogao da shvatim spajanje slogova ili kako se to onda zvalo – sricanje na slogove.

Jednom rečju, škola mi je vrlo teško pala i sa velikim naporom sam naučio da čitam i pišem. Račun, što se sabiranja tiče još je nekako išao, ali oduzimanje, a posebno deljenje, to sam sa mukom naučio do kraja školovanja.

Briga moje majke što se tiče učenja ipak je dala pune rezultate. Završio sam prvi razred kao najbolji đak, a tako je bilo i u svim ostalim razredima do završetka osnovne škole. Na kraju školovanja kao najbolji đak generacije dobio sam od škole štednu knjižicu Poštanske štedionice sa upisanim ulogom od 100 dinara. U to vreme se, za te pare, moglo kupiti desetak knjiga koje su ostali đaci dobijali za odličan uspeh u školi.

O daljem školovanju prosto ne volim da pišem jer je ono i danas za mene bolno.

Upisao sam prvi razred Privatne gimnazije sa pravom javnosti u Novom Bečeju Imao sam strašan kompleks u odnosu na drugu decu, jer su za mene sva druga deca bila gospodičići, a ja jedino seljače. Nije tako u stvarnosti bilo. Najveći deo je bio iz zemljoradničkih porodica, ali su ih roditelji drugačije oblačili, pa su ličili na „gospodsku decu" – kratke pantalonice iznad kolena sa pamučnim čarapama, a ja sa pantalonicama ispod kolena (danas moderan naziv za takvu vrstu gaća – bermude) i štrikanim vunenim čarapama. Trebalo mi je prilično vremena da se oslobodim i da počnem da živim životom normalnih đaka. Uspeo sam da završim taj prvi razred sa vrlo dobrim uspehom.

Na moju nesreću, Gimnazija je ukinula niže razrede i ja sam drugi razred morao da upišem u Građanskoj školi u Novom Bečeju. Kako se nastavni program razlikovao, to sam morao da polažem prijemni ispit iz nemačkog i francuskog kojih u gimnaziji nije bilo. I u građanskoj školi sam bio među 6-7 najboljih učenika. Smo 4 učenika su imali bolje ocene od mene.

Moja školska katastrofa. Završivši drugi razred građanske škole upisao sam treći. Kako su se onih četvoro, koji su bili bolji đaci od mene u drugom razredu, ispisali iz građanske škole, to sam ostao sada ja kao prvi đak, bar tako su mislili ostali đaci. Posle dve nedelje „otvorio" se drugi razred gimnazije i otac me je ispisao iz trećeg razreda gađanske i upisao u drugi razred gimnazije. Ne znam po čijem nagovorom i zbog čega?! Završio sam drugi razred gimnazije sa vrlo dobrim uspehom, ali me škola više nije mamila. Zaboravio sam da kažem da je moj otac čuo od ostale dece, kad je došao u građansku školu za vreme odmora između časova, da me ispiše, da su deca sa tugom rekla, eto, ode nam najbolji đak. Ovo zvuči više nego hvalisavo, ali to je prava istina i istovremeno i krah moga „đakovanja“.

Upisao sam se 1931. godine u treći razred gimnazije u Vel. Bečkereku, gde sam stanovao kod jedne, za mene „gospodske" porodice, što mi je pored svega ostalog, još više smetalo. Nisam mogao da prebolim što su me odvojili od kuće, majke i Novog Bečeja. Tugovao sam danonoćno i nisam ništa učio, već sam po čitav dan skitao po Bečkereku. Naposletku su me prebacili sa školom u Stari Bečej sa 4 slabe ocene. Putovao sam brodom od Novog do Starog Bečeja, ali bez ikakvih ambicija da završim školovanje, posebno što sam se pomirio sa statusom slabog učenika. Polagao sam razrede ali sa popravnim ispitima iz jednog predmeta.

Napustio sam dalje školovanje kao „nesvršeni đak“, a i otac mi je nagovestio da bi on želeo da ja budem trgovac pa da kasnije radim zajedno sa bratom Svetolikom. Zaposlio sam se u trgovini Artura Šlezingera, kasnije kod Đure Krstića u Novom Bečeju.

Sve moje ambicije su se svele na igru fudbala, ali ni tu nisam imao sreće. Kada sam određen da odigram prvu utakmicu za prvi tim, kao najmlađi član „Jedinstva" iz Novog Bečeja, ja sam se desetak dana pre toga razboleo na plućima i više nije dolazio u obzir da aktivno igram fudbal.

Nastavio sam školovanje u Novom Sadu u Školi za trgovinu i dekorativnu veštinu, ali me je Drugi svetski rat omeo da je završim. Škola je zbog rata 1. aprila 1941. godine obustavila rad i nikad ga više nije obnovila. Školu sam dovršio u Beogradu, gde sam završio srednju-ekonomsku i Višu ekonomsku školu. Ustvari ja sam završio jednogodišnji Viši ekonomski kurs, za koji nam je rečeno da ima rang ekonomskog fakulteta, ali pri osnivanju viših škola, Višem ekonomskom i Višem finansijskom kursu priznat je rang Više škole, što je ozvaničeno i u odgovarajućem službenom listu.

Okupacijom Jugoslavije, od strane Nemaca, aprila 1941. godine, prešao sam iz Novog Bečeja da živim u Beogradu, plašeći se da me Nemci ne uhapse kao komunistu, iako ja to formalno nisam bio, ali sam onim hapšenjem, za vreme stare Jugoslavije, bio kao takav ’’na meti’’.

Nedelju dana pre napada Nemačke na Sovjetski savez (22.06.1941.godine), Nemci su u Novom Bečeju pohapsili sve moje drugove, a tražili su i mene. Kako me nisu našli uhapsili su mog brata i oca kao taoce, dok mene ne uhvate. Ja sam u to vreme živeo u Beogradu menjajući stanove i tako izbegao hapšenje.

Nekoliko puta sam se spremao da odem da se prijavim nemačkoj policiji, da bi mi oca i brata pustili iz zatvora. Postojao je, međutim,’’anđeo čuvar’’ koji me je uvek na vreme u tome sprečio. Tako sam odmah po saznanju da su mi otac i brat uhapšeni pošao u Novi Bečej, da se prijavim. Pri polasku na pristanište, jer je most na Dunavu bio porušen, te se samo brodom moglo ići od Beograda do Pančeva ( pristanište je bilo nešto niže, niz Dunav, od pančevačkog mosta), moja devojka Mirjana Čurin, koja me je pratila, mi je rekla: ’’Pa zar moraš baš danas, nedelja je i kako si dobio pismo da su tvoji uhapšeni, ostani pa ćeš sutra otići!’’ Nije me trebalo mnogo nagovarati da se vratim. Sutradan, u ponedeljak, odemo, ona i ja, na pristanište, a brod je bio u Pančevu. Čekajući brod sednemo u blizini, u jednom parkiću, gde je bilo pokošeno seno, ispod jednog plasta sena. Sedeći tako čujem da brod svira. Pomislio sam da je prispeo i krenem prema pristaništu. Kad ono brod je istovario putnike, primio nove, a svirao je u znak polaska i već je bio desetak metara od pristaništa dok sam ja stigao. Iskoristim ovu okolnost za zaključak da mi se ’’ne piše dobro’’ na tom putu, kad mi se, evo, po drugi put ne da da krenem.

Živeo sam nekoliko dana na miru, ali ne mogu da budem miran dok su mi otac i brat u zatvoru. Odlučim se, ipak, da krenem u Bečej da ispitam situaciju. Na brodu za Pančevo javim se supruzi Koste Radića, majora u penziji, koji je od 1933. godine živeo u Novom Bečeju i sa čijom decom sam bio drug. Kosta je do duboke starosti držao stenodaktilografsku školu u Beogradu. Kako me je videla’’navalila’’ da moram da idem kod njih u Pančevo i da kod njih prenoćim i tek sutradan da krenem u Bečej. Opirao sam se, ali ona plačući, kad je čula da mi je mati, pre 8 meseci, umrla,’’navaljuje’’ da po svaku cenu moram otići kod njih. Kad nisam mogao da se ’’odbranim ’’, ja joj šapnem da sam ilegalac i da me nemačka policija traži, a ona se uspaniči pa počne: ’’ Nemoj dete molim te, imam decu neću da nastradamo!’’ ja joj kažem: ’’ Ne bih ja to nikad prihvatio, da bilo kome nanesem nesreću!’’

U Pančevu uveče uhvatim voz za Veliki Bečkerek gde sam stigao oko 22 sata. Na stanici sam zatekao čika Vasu Mišića iz Novog Bečeja kako sedi na vrećama krompira koje nosi u Beograd. On čeka voz koji u 2 sata noću polazi za Beograd. Kako me je video, iznenadi se i ispriča mi ono što sam opisao u svojoj knjizi ’’ Plam zavičaja’’ na str. 31 i 32. Međutim, ne bih ga poslušao da se u međuvremenu nije desila Nemačka žandarska kontrola putnika u čekaonici. Dva nemačaka ’’feldžandarma’’ sa onim pločicama oko vrata na prsima i šmajserima ispred sebe počeše da legitimišu. Jedan je ostao na vratima, a drugi ide redom i pregleda legitimacije. Kad pogledam vidim da svi imaju nove legitimacije, koje se sastoje iz jednog grao kartona presavijenog kao dva lista, a ja imam staru, izdatu odmah po dolasku Nemaca, koje su oni zamenuli čim su se u Banatu pojavili ilegalci. Pomislio sam, sad sam im pao šaka, jer tu spasa nema. Moja legitimacija je samo dokaz da sam ilegalac. Brzo sam odlučio da pokušam trikom da podvalim Nemcu. Jednostavno sam otvorio svoju legitimaciju, koja je inače imala tvrde i crne korice, na delu gde mi je fotografija i tekst i tako je držao otvorenu-okrenutu prema Nemcu, koji mi se približavao s leđa, a ja, kobajagi nonšalantno, razgovaram sa čika Vasom negledajući Nemca. Kad čovek ima dana, trik je ’’upalio’’, Nemac nije uopšte uzimao moju legitimaciju u ruke, već samo baci pogled i jednostavno prođe pored mene i legitimiše čika Vasu i nastavi dalje svoj posao. Čim su oni otišli iz čekaonice, kažem čika Vasi idem ja sa vama za Beograd. Tako sam se ponovo vratio. Još jednom sam se spremao da se prijavim policiji u Novom Bečeju, jer je moj zet Bora Kovačev poslao svoga pomoćnika, a mog odličnog druga Stevu Jovčića, po mene da se prijavim. Neće da trpi, da mu moj otac i Svetolik prigovaraju, da me on i Nevenka nagovaraju da ostanem u Beogradu. Kad sam već bio spreman da pođem na brod, a Steva mi kaže:’’ Znaš, moram ti reći, da je Nevenka istrčala na železničku stanicu, da ne zna Bora, da ti poruči da ne dolaziš. Navela je slučaj dr Bore Farkića iz Melenaca, zbog koga su njegovi majka i sestra kao taoci u zatvoru, a on se nije prijavio, jer taocima neće biti ništa. Kad sam čuo tu Nevenkinu poruku odustao sam i ovog puta. To se desilo 27 ili 28. jula 1941. godine i ostao sam živ. Da sam tada otišao bio bih devedest prvi od prvih streljanih 31.jula 1941. godine na Bagljašu u Velikom Bečkereku. Ovako je bez mene streljano njih 90, koliko ih je u tom trenutku bilo u zatvoru. Trebalo je 100 za jednog Nemca.

Nije, međutim , prošlo mnogo vremena, a već negde 10.avgusta 1941.godine, došao je kod mene u Beograd Laza Lazić, berberin iz Novog Bečaja, sa pismom mog brata Svetolika. Neću iznositi sadržinu tog pisma, ali sam po prijemu istog doneo neopozivu odluku da se vratim u Novi Bečej i da se prijavim policiji, da bi mi otac i brat bili pušteni iz zatvora. Oni su, što sam već istakao, bili uhapšeni kao taoci, dok policija ne uhvati mene.

Svetolik me je u pismu uveravao da mi se neće ništa desiti, ako se dobrovoljno prijavim policiji, jer je nemačka vlast objavila Naredbu, kojom se sva lica koja se nalaze u ilegalnosti mogu bez posledica prijaviti vlastima i da će biti puštena na slobodu, ukoliko nisu okrvavili ruke o nemačku oružanu silu. Niko im to nije verovao, pa i ne znam da li je bilo odziva na tu njihovu naredbu. Verovatno se i ja na nju ne bih odazvao, da me Svetolik sadržinom svoga pisma nije podstakao da to učinim. Ja sam se rešio na to, bez obzira na posledice i po cenu života. On je u tom momentu, za mene bio manje vredan od želje da brata i oca puste iz zatvora.

Voleo sam svog brata i bilo bi mi strašno da, zbog mene, on eventualno izgubi svoj život. Spakovao sam se, odmah po prijemu njegovog pisma i prvim brodom krenuo iz Beograda za Pančevo.

Sećam se, voz je bio poluprazan. U velikom kupeu, vagona drugog razreda, bili smo samo ja i jedna starija žena (imala je oko pedeset godina, što je za mene, u ono doba, bila prilična starost) od Pančeva , pa skoro sve do Velikog Bečkereka ( današnjeg Zrenjanina). U toku putovanja ta žena je sela preko puta mene i otpočela razgovor. Zapitala me gde putujem, čiji sam, odakle sam? Kad sam joj rekao da sam Mečkić, ona se zgranula pa odgovori:“Je si li ti Boškov sin, onaj što te nemačka policija traži?!“. Odgovorio sam joj da sam ja taj. Ona me je zapitala:“ Pa gde ćeš?!“ Rekao sam da idem da se prijavim nemačkoj policiji, ne rekavši joj zašto. Počela je da plače i u očaju reče:“Pa oni će te streljati! Nemoj da ideš, već produži sa mnom do Kikinde, ja ću te sakriti. Ja držim trafiku na železničkoj stanici u Kikindi i tamo ću te skrivenog držati. Nemoj da misliš da sam neozbiljna, ja imam udatu kćerku i svoju decu, ali neću da pogineš!“ Isplaka se ona, ali ja ostao dosledan. Zaboravio sam reći, kad je čula da sam Mečkić, ona mi je rekla da je i ona iz Kumana i da je njen brat Đura Aćimov- Bakar, odličan prijatelj mog oca, te je valjda i to bio razlog što je bila spremna da se toliko žrtvuje za mene. Sve je to bilo uzaludno. Stigao sam u Novi Bečej, večernjim vozom i usput, sa stanice, svratio kod sestre Nevenke i zeta, pa je zet Bora zajedno sa mnom otišao u Sresko načelstvo, gde je nemački načelnik Lalije naredio jednom policajcu da me sprovede u opštinski zatvor, a zatim je izdao naređenje da me ujutru sprovedu u Veliki Bečkerek.

Zamislite kakva slučajnost, i to srećna. U okružnom načelstvu za Banat (Banat je tada bio pod posebnom nemačkom upravom neposredno vezan za Treći rajh) dežurni oficir u policiji je bio nemački poručnik, a moj drug iz gimnazijskih dana, Cink Paul, čiji je otac imao trgovinu u Novom Bečeju, a 1933.godine su otišli iz Novog Bečeja. Sa njim se sve do ovog susreta nikada nisam video punih osam godina. Kako me je video, a on iznenađen, tu pred policajcem koji me je sproveo iz Novog Bečeja i još jednim policajcem takođe iz Novog Bečeja, koji je doneo poštu, zapita me:“Pa šta ćeš ti ovde Lazo?!“ Ispričah mu da sam osumnjičen kao komunista. On dalje sa iznenađenjem kaže:“Kakve ti veze imaš sa komunizmom?!“ Ja mu kažem:“ Ti znaš da mene, sem fudbala, ništa drugo nije u životu interesovalo“, na šta on uzvrati:“ Pa znam!“ Na tu moju priču, ili bolje reći na taj naš razgovor, uskoči onaj policajac iz Novog Bečeja, koji je doneo poštu, rečima:“Nije istina, laže! Meni je njegov otac u zatvoru pričao, kako mu je on govorio da se mane komunizma i da gleda da nešto korisno radi, ali on nije hteo da posluša oca!“

Cink se ljutito okrenu prema tom policajcu i povišenim, moglo bi se reći čak grubim tonom, mu uzvrati:“ Ćut! Ko tebe šta pita?! Ta, valjda, ja Lazu Mečkića poznajem bolje nego što ga ti znaš!“ Ovaj zaneme, a Cink pozva jednog policajca iz svoje jedinice da me sprovede u zatvor, koji se nalazio u podrumu današnje zgrade Skupštine opštine Zrenjanin.

Prošlo je dva sata, kako sam u ćeliji, kad čujem neko kroz hodnik viče Mečkić. Odzovnem se, kad ono na vratima ćelije u kojoj sam zatvoren, sa još desetak zatvorenika komunista, stoji onaj policajac iz Bečeja što je rekao Cinku što mu je moj otac pričao – zaboravio sam mu prezime. Kaže on meni: „Ne boj se, neće ti biti ništa! Treba li nešto da ti kupim?“ Odgovorio sam mu da mi ne treba ništa. – On, obična ljudska beda. Učio je mesarski zanat sa mojim bratom u Velikom Bečkereku, pa je, kao tobože, bratovljev drug špijunirao moga oca, a ovaj naivan, smatrajući ga za našeg prijatelja, ispriča mu kako me je savetovao da se ostavim komunizma,što je ovaj u datom momentu želeo da iskoristi i da se proslavi kao veliki policajac, ali na nezgodnom mestu – pred Cinkom. Kad je video da je Cink moj veliki prijatelj, odmah je zažalio što je to učinio i pokušao je da, na neki način, sve to „zabašuri“ i da mi se nađe „pri ruci“ ukoliko imam kakvih želja, samo da bi se eventualno opravdao pred mojim ocem i bratom, sutra, kad ja budem izašao iz zatvora.

Bio sam u zatvoru petnaestak dana, a uz ostalo i na intervenciju Duška Markovića, poznatog Ljotićevca iz Novog Bečeja, saslušan sam i pušten na slobodu. Marković je intervenisao za mene jer je to tražio njegov partijski istomišljenik Bogdan Galetin, brat moje maćehe i Bore Kovačeva, moga zeta, koji je Markovićevoj ženi poklonio jedan komplet ženskog veša da bi rekla neku reč mužu u moju korist. Moram usput reći da je zet Bora vrednost tog poklona naplatio od mog oca – tačnu cenu po kojoj bi taj veš prodao u svojoj trgovini.

Po izlasku iz zatvora vratio sam se u Beograd, gde sam nastavio život u stanu moje devojke, Mirjane Čurin, studentkinje medicine rodom iz Žablja, u Stojana Protića 28. Osećao sam se bezbednim jer sam imao u džepu potvrdu da sam pušten iz zatvora u Velikom Bečkereku nevin – bez krivice.

Nije prošlo više od pet-šest dana, kad jedne noći dođoše agenti Specijalne policije da me hapse na osnovu poternice, koja je bila raspisana od strane Bečkerečke policije još odmah po hapšenju moga oca i brata, a koja je tek sada došla na red. Uzalud sam ja njima pokazivao potvrdu da sam otpušten iz Bečkerečke policije, oni su me držali 15 dana u ćeliji, na mansardi zgrade Specijalne policije na Topličinom vencu. Tu sam batinan i posle 15 dana sproveden do Pančeva, gde su me stavili u zatvor, da bi me odatle sproveli u Veliki Bečkerek.

Kako sam sproveden u pančevački zatvor legao sam onako mokar jer me je kiša pratila, a stariji ljudi – zatvorenici su me pokrili nekakvim starim šinjelima da se malo zagrejem. Ubrzo uđe u zatvor jedan policajac Nemac i počne da viče: „Gde je onaj što su ga sad sproveli?!“ – Ja ćutim pokriven, a svi ljudi koji su tu oko mene, kažu mi da se javim, jer će biti još gore ako ćutim, jer će me on pronaći. Javim se on priđe i zapita me zašto sam doveden? Odgovorim mu da sam za sprovod u Veliki Bečkerek, jer sam osumnjičen da sam komunista. On me pesnicom udari u lice i poviče: „Govori gde ti je centrala?!“ Ja rezigniran od batina u Specijalnoj policiji i sav prozebao od kiše (imao sam 56 kilograma) odgovorim mu da ja nemam nikakvu centralu i da on nema prava da me bije, jer sam u sprovodu. Tom prilikom obratim mu se još pogrešno, onako kako smo se, u ćeliji u Specijalnoj policiji, jedno drugome, zatvorenici, obraćali sa „druže“, ja i ovom prilikom mu se obratim: „Druže, vi nemate prava da me bijete...“ On prosto pobesneo: „Ja tvoj drug!“ Pa, počne da me bije pesnicama po licu, a nogama u stomak, dok se nije zamorio. Kako me je ostavio i izašao iz te ćelije ja sam legao, a ovi stariji ljudi, koji su zbog sitnijih krivičnih dela u zatvoru, prilaze da mi nameste da legnem. Legnem, ali se onaj gadov ponovo vrati i vikne: „Diž se! Jesi li se predomislio?“ – Ja budala pa zapeo da mu kažem: „Nemam ja šta da se predomišljam!“ On nastavi da me bije, pa kad se umorio završi rečima: „A čekaj, noćas ću te naučiti pameti!“ I izađe. Svi ovi starci saučestvuju u mojoj muci, a jedan od njih je iz Vranjeva, pa kad je čuo čiji sam on počne da kuka: „Jav, moj Mečkiću, pa noćas ću te i ja tući, a kako kad ti znam brata ali tako smo noćas tukli tri mladića komuniste i to svi od reda. Pa ako ja ne udarim jako, policajac onda udari mene!“ Nisam odgovarao na te žalopojke, jer sam se pomirio da imam da trpim, pa šta bude.

Na moju sreću uveče u 19 sati su me odveli na železničku stanicu i sa jednim stražarom Nemcem sam ukrcan u voz za Veliki Bečkerek.

Moram ispričati kako je i među Nemcima bilo velikih ljudi. Zamislite, taj policajac, Nemac, što me sprovodi, kako je voz izašao iz Pančeva, on skine svoj šinjel i da mi da ga obučem jer vidi da ja celo vreme drhtim od hladnoće jer mi je odelo mokro od kiše. Sedeo je on preko puta od mene progovorili smo par reči, jer se on dostojanstveno držao kao sprovodnik, jedino je želeo da mi kao čovek pomogne. Tako sam ja u njegovom šinjelu bio sve do Velikog Bečkereka. Pre nego što će voz ući u stanicu, on mi zatraži šinjel, obuče ga i tako me sprovede u Okružnu policiju, gde su me već sutradan pustili, jer su videli da se radi o zakasnelo izvršenoj njihovoj poternici.

Zaboravio sam da kažem, kad su mene uhapsili agenti Specijalne policije, uhapsili su i moju devojku i nju su držali u zatvoru sve dok nisu mene sproveli u Veliki Bečkerek.

Nije prošlo mnogo vremena ja sam tu devojku Miru doveo kod mog oca na salaš, jer sam imao nameru da se njome oženim. Živeli smo tu zajedno sve do 31. decembra 1941. godine, kada je moja maćeha našla dvovlasničku dozvolu preko Brančića, koji je imao salaš na Bisernom ostrvu. Dvovlasničkom dozvolom njegove svastike preveo je preko leda Tise i moju devojku Mirjanu Čurin do Bačkog Gradišta, odakle će ona vozom produžiti za Žabalj. Otišla je, jadna, da bi nakon osam dana bila streljana sa svojom porodicom (otac, mati, baka, sestra, brat i ona), 8. januara i bačena pod led u reku Tisu.

Zadržaću se na slučaju Mire Čurin. Moj otac me je nekoliko puta pitao, što ja držim tu devojku, iako sam mu rekao da ja hoću da se oženim njome, ali da ona mora da donese potvrdu i saglasnost svojih roditelja, jer po našim verskim propisima ne može da se venča bez odobrenja, lice koje nije napunilo 21 godinu. Ona je bila rođena 1922. godine tj. imala je 19 godina. Njemu je samo bilo teško da hrani još jedno lice, koje ništa ne privređuje. Kako je Tisa bila granica između Bačke koja je bila u sastavu Mađarske i Banata koji je bio pod Trećim rajhom, on i maćeha su na sve moguće načine tražili puta i načina da je prebace u Bačku, odnosno kod njenih roditelja, da je se tako „otarase“.

Doduše, mi smo (ona i ja) želeli da ona ode u Žabalj, da donese zimski kaput i zimsku garderobu, kao i da dobije saglasnost roditelja za venčanje. Dogovarali smo se da ostane kod roditelja 15-20 dana pa da se vrati.

Kad se Brančić, 31. decembra 1941. godine javio mojinm roditeljima da je doneo dozvolu svoje svastike i da bi u podne mogao da povede Miru u Bačku, njoj se nije išlo. Meni neprijatno, kako da to objasnim mome ocu, kažem joj: „Pa dobro idi, ali ne moraš da ostaneš duže od 4-5 dana, pa se vrati“, pretpostavljajući da joj je bilo žao što treba da se odvojimo. Kasnije sam shvatio da u čoveku postoji predosećanje, koje ako ne posluša, nastupi tragedija. Mnogo puta smo mi ta predosećanja poslušali, ali nismo bili ni svesni njihovog značaja, a ona su nas spasla nesreće. Tako je i sa njom bio slučaj. Predosećala je nesreću, a ja je na žalost oterao ili potpomogao njenu pogibiju. Ova predosećanja ću kasnije potkrepiti i slučajem moje supruge Zore, kako je ona predosećala svoju smrt, ali ni ona, ni ja, tome nismo pridavali nikakvu važnost, a predosećanja su ispoljena u više vidova. O njima razmišljamo tek posle tragedije.

Pomišljao sam kad sam saznao za smrt Mire Čurin, da ću se posle rata osvetiti sa najmanje 10 mađarskih života za njen jedan. Ali kad je taj momenat došao, da sam to mogao da učinim, ja nijednog Mađara nisam ni za kosu čupnuo ili za uvo potegao. Što bi zbog njene smrti ispaštali nevini pojedinci iz Novog Bečeja, kad oni nisu ničim doprineli da do njene smrti dođe.

Okupaciju sam, posle svega što mi se desilo u 1941. godini proveo u Novom Bečeju, kod oca na salašu. Jedno vreme sam proizvodio espadrile – platnenu obuću sa đonom od kanapa, pa kolomast i ne znam čime se sve nisam bavio, samo da bih imao džeparac, jer je otac u tome bio vrlo škrt – nije mogao da shvati koliko je svaki izlazak u kafanu skup, a ja ne želim da neko za mene plaća, mada sam bio slab konzument alkohola, najslabiji među mojim drugovima, ali to nije značilo da mogu biti i sa najmanjom participacijom u troškovima izlaska u kafanu te večeri.

Najveći deo dnevne aktivnosti posvećivao sam fudbalskom klubu Zvezda, čiji sam bio sekretar, a popodne do predveče sam na salašu čuvao krave, da bi uveče izašao u grad na korzo.

Društveni život u Novom Bečeju, za vreme okupacije, bio je posebno negovan i uspešan. Svi smo mi pripadali Sportskom klubu „Zvezda“, a on je pored fudbalske, imao plivačku sekciju, stoni tenis, šah i pozorišnu sekciju. Pored fudbalskih utakmica sa najboljim beogradskim fudbalskim klubovima (Jugoslavija, BSK, Vitez, Obilić, Jedinstvo i Reprezentacija Beograda), bila je izuzetna utakmica plivača Beograda i Novog Bečeja. To je bila utakmica prva u Jugoslaviji, a u Srbiji posebno, na kojoj je prisustvovalo oko 3000 gledalaca. O svemu tome tadašnji sportski list „Sport“ pisao je na nekoliko strana, kao o tom retkom događaju. Pored teksta na prvoj i srednjim stranicama bilo je i mnoštvo fotografija sa plivačke utakmice u Novom Bečeju. Bile su izuzetno posećene i stono-teniske utakmice između Zvezde i mađarskog kluba „Turul“ iz Novog Bečeja, od 300 do 500 gledalaca, koliko je saletna restorana „Vojvodina“ mogla da primi. Još posećenije su bile pozorišne predstave sekcije „Zvezda“. Plivalište sa kućicom „Zvezde“ bilo je izuzetan doživljaj od juna pa do oktobra. Kućica je služila kao neka vrsta garderobe, ali istovremeno i zaklon od letnje sunčane pripeke. Bila je na betonskim stubovima, ispod koje je bilo hladovine, a i u kućici je bilo dve sobe i hodnik celom dužinom, gde se moglo provoditi vreme u hladu. Svi mladi Srbi su bili članovi Zvezde, a istovremeno, svi su bili antifašisti.

Nisu samo mladi bili okupljeni oko „Zvezde“, već i deca. Tako je Bata Kiselički imao dvadesetak dečaka i devojčica u plivačkoj sekciji i sa njima svakodnevno trenirao. Isto tako sam ja formirao podmladak „Zvezde“ u fudbalu. Članovi podmlatka su bili učenici Građanske škole, njih dvadesetak. To je bio prvi sistematski rad sa dečacima u novobečejskom fudbalu. Deci, pre te 1943. godine, niko nije posvećivao pažnju, već smo se sami organizovali, 1932. godine u dva dečija fudbalska kluba „Zvezda“ i „Orao“, koji je kasnije promenio ime u „Banat“, o čemu sam pisao u knjizi „Devedeset godina fudbala u Novom Bečeju“. Sa tim dečacima sam svakodnevno radio jedan-dva sata dnevno, a nedeljom su igrali sa starijim dečacima iz redova novobečejskih šegrta u zanatstvu i trgovini, kao predigru glavnoj utakmici „Zvezde“. To su bili izuzetni dečaci, vredni, ali i talentovani za fudbal. Iako su bili fizički slabiji od tima šegrta, podmladak „Zvezde“ je uglavnom izlazio kao pobednik, zahvaljujući kolektivnoj igri i boljoj tehnici, dobrim delom, postignutoj sistematskim radom za vreme treninga.

Na plaži sam se zbližio sa Zorom Tucaković, koja je sa svojim ocem došla u Novi Bečej početkom 1943. godine, jer je njen otac prodao kuću svoje majke, Zorine bake, u Velikom Bečkereku i za taj novac kupio salaš u Vranjevačkom hataru nedaleko od Novog sela, u potezu Mala Kopov – Mali pesak od Đure Kovačeva. Salaš je imao valjda 17 jutara zemlje. Zemlja je posle rata oduzeta, po Zakonu o agrarnoj reformi, od svih onih koji se ne bave zemljoradnjom. Ostalo je oko tri jutra, koju je Zorin otac poklonio Zori, koje smo mi kasnije 1974. godine, prodali Poljoprivrednom kombinatu „Biserno ostrvo“ u Novom Bečeju.

Posle zabavljanja od 8-10 meseci oženio sam se sa Zorom Tucaković, 6. aprila 1944. godine, a venčali smo se 2. maja 1944. godine u Opštini. Kumovi su nam bili Bogdan Kovačev – Baja, sada profesor u penziji živi u Zrenjaninu i Milivoj Nešić, ekonomista – penzioner, sada iz Beograda.

Sve do oslobođenja, do oktobra 1944. godine, živeli smo kod mog oca na salašu. Posle oslobođenja smo prešli u stan Zorinog oca, koji se nalazio na glavnoj ulici u Novom Bečeju u kući odmah do današnje zgrade policije. U toj kući se 22. decembra 1944. godine rodio moj stariji sin Boško. Ljubiša se rodio 13. maja 1946. godine. Tada je Novi Bečej već imao porodilište u kome je među prvom decom rođen i moj sin Ljubiša. Boško ima dve ćerke, Zoranu rođenu 17. jula 1971. i Anu rođenu 9. septembra 1974. godine. Ljubiša ima dva sina: Ivana rođenog 8. jula 1982. godine i Marka rođenog 17. decembra 1983. godine.

Moja supruga Zora Tucaković rođena je 2. maja 1920. godine, a umrla je 5. marta 1976. godine, naprasno od infarkta, iako se nikad nije žalila na srčane tegobe.

Posle Zorine smrti živeo sam nešto više od 2 godine sam, a početkom jula 1978. godine oženio sam se Desankom – Desom Antić, penzionerkom iz Beograda rođenom 7. aprila 1924. godine. Nismo se venčali ali živimo u vanbračnoj zajednici. Desa ima svoj stan u Deligradskoj ulici br. 18, gde preko leta provodimo zajednički život, dok ostalo vreme živimo kod mene u stanu, u Novom Beogradu, Treći bulevar 122 na prvom spratu. Nismo se venčali jer to smatramo običnom formalnošću, a donekle i da time ne bi decu učinili još nesrećnijim. Desa ima iz prvog braka ćerku Nevenku rođenu 1949. godine, koja živi u Detroitu, SAD. Desina ćerka ima troje dece.

Zašto sam napustio sve partijske i društvene funkcije i opredelio se da postanem običan mali činovnik sa željom da naučim knjigovodstvo i postanem knjigovođa?

U Novom Bečeju sam od oslobođenja 04. oktobra 1944. pa do juna 1945. godine vršio razne funkcije i obavljao razne poslove. Bio sam sekretar Agit-Propa, a imao sam funkciju podpredsednika sreza novobečejskog, jer je u tim prvim godinama posle oslobođenja državna uprava ostala onakva kakva je bila pre Drugog svetskog rata, bar što se tiče organizacije opštine i srezova. Istovremeno sam bio i sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista za Novi Bečej. Vranjevo je imalo odvojenu opštinu, pa i partijsku organizaciju. Ostao sam na tim položajima kao profesionalni političar do juna 1945. godine, kada sam napustio sve funkcije i prešao za knjigovođu u Sresku mašinsku stanicu u Novom Bečeju. Svi su se čudili tom mom postupku!

Odlučio sam se na taj korak, jer sam došao do uverenja da ja nisam u stanju da prihvatim sve postupke partijskih moćnika i da ne samo meni, već i mojoj porodici preti opasnost od njih, a oni su vrlo nemilosrdni i nečovečni. Kada je u pitanju njihov položaj i sujeta ne biraju sredstva čak i do fizičkog uništenja.

Da malo objasnim te moje povode. Novembra, ili decembra 1944. godine, došao je u Novi Bečej kao vojnik OZNE (to je kasnija UDBA), nekakav Bosanac koga su svi zvali „Gedža“. On je bio primitivan i neugledan kao pojava, ali su ga se svi pribojavali. Nisam znao zašto ga se ljudi plaše. Jedne noći, „Gedža“, sa još nekoliko pripadnika OZNE pohapsi 12 osoba, od kojih 11 Mađara i jednog Nemca – gvožđarskog trgovca Knefeli. Odveli su ih u novobečejsku strvinarnicu (šinternicu) gde ih je „Gedža“ sve poklao. Kad smo ujutru po dolasku u kancelariju saznali za to, svi smo mi, iz Narodno-oslobodilačkog odora i partijski aktivisti, bili zgranuti i utučeni, da nismo znali kako to da branimo pred narodom. Ne samo pred Mađarima, već, na prvom mestu pred Srbima građanima. Po čemu se mi komunisti razlikujemo od Četnika i Ustaša, kad eto i mi koljemo slobodne građane.

Kako sam se, od pre rata, poznavao sa sekretarom Okružnog komiteta Komunističke partije za Severni Banat Đurom Jovanovićem – Mićom, odrede drugovi, mene da upoznam, sa tim pokoljem, Sekretara Okružnog komiteta u Velikom Bečkereku.

Kad sam došao u Okružni komitet, ispričam Sekretaru Đuri Jovanoviću, a prisutna je bila i njegova supruga Branka, koja je bila član Okružnog komiteta, a završim konstatacijom da mi ne možemo očekivati da uživamo podršku naroda, kad se na čelu Komunističke partije za srez Novobečejski nalazi Dejan Popov, obućarski pomoćnik i to onaj seoski krpa iz Dragutinova (Novog Miloševa), a šef Ozne (Udbe) Slobodan Jorgin –  „Petar Veliki“, takođe primitivan čovek i obućar iz Dragutinova. Oni nisu dorasli da vode mase.

Sekretar Okružnog komiteta Đura Jovanović skoči sa fotelje pa na jedan vrlo bezobrazan način, gestikulirajući rukom preko ruke, kaže: - Zar ti misliš da u Bečkereku nema pametnijih ljudi od Đure Jovanovića (misleći na sebe), ali pitam ja njih gde su bili za vreme okupacije? – Ja, iznenađen takvim odgovorom, a gestikulacijom posebno, pokušam da na miran način odgovorim, da su oni u ratu možda kao takvi dobrodošli, ali da Lenjin u svojim delima kaže da u miru i u gradnji socijalizma Partija mora imati na čelu ljude u koje će narod imati poverenja i koji će svojom mudrošću i sposobnošću uspeti da vode mase. On, naravno, nije pridao nikakvu važnost mojim rečima, već mi jednostavno odgovorio: - U njih mi imamo poverenja i oni će biti na čelu naše vlasti.

To, što sam doživeo u Okružnom komitetu, od Sekretara Jovanovića, je za mene bilo veliko razočarenje, ali nisam imao kud. Vratio sam se u Bečej, ispričao svojim najbližim drugovima šta sam doživeo i za sve njih je to bilo razočarenje, ali oni nisu to doživeli kao neposredan atak, kao što je bio slučaj sa mnom.

Drugi slučaj, koji je uticao da donesem definitivnu odluku, da ja moram da se osposobim za određenu struku, pa da ne zavisim od ovih neljudi, koji će me za čas uništiti zajedno sa mojom porodicom.

Odmah po oslobođenju, sa Bisernog Ostrva, koje je pripadalo hataru Novog Bečeja, Čuružani su iselili sve Mađare sa tridesetak salaša, koliko je na Bisernom Ostrvu bilo. Mi smo tamo na svakom salašu postavili po jednog Novobečejca, da čuva imovinu i hrani ostalu stoku. To su sve bili uglavnom bogati salaši.

Jednom prilikom došao je iz Okružnog komiteta drug Zdravko (kasnije sam doznao da se zvao Mića Pejin, rodom iz Sente) i sa Ružicom Bošnjakov, članom sreskog komiteta za Novi Bečej zatraže da ih odvedem da vide šta se radi na Bisernom Ostrvu. Tako smo fijakerom stigli na salaš Buzoganj Petera. Tamo se iz salašarskog magazina tovarilo žito i nosilo u Bečej. Baš za vreme našeg boravka radnici iz žita izvad jedan kofer u kome je bilo nesašivenog platna, štofa za haljine i odela i jedna omanja kutija sa zlatnim nakitom. Đorđe Hinić, bivši finans iz Novog Bečeja, izuzetno pošten čovek, određen je da bude nadzornik nad svim salašima, pa je tako bio prisutan pri utovaru žita sa salaša Buzoganj Petera, kad je nađen kofer i kutija sa zlatnim nakitom. Kako je Đorđe pokazao tu kutiju, drug Zdravko mu kaže: - Daj to ovamo za Okružni komitet. – Naravno, bez ikakvog zapisnika, ili potvrde da je zlato preuzeo, što je za Đorđa Hinića bilo poražavajuće. Ništa to nije bilo manje poražavajuće ni za mene, ali sam već shvatio da se njima ne smeš suprotstavljati, već ih se kloniti.

Kad se Đorđe Hinić vratio sa Bisernog Ostrva u Novi Bečej ispričao je to mom bratu Svetoliku i završio rečima: - Čudim sa da je Laza Mečkić to dozvolio!

Doznavši za ovaj sud Đorđa Hinića odlučio sam da odmah napustim sve funkcije i da 1. juna 1945. godine pređem u Sresku mašinsku stanicu Novi Bečej za knjigovođu.

Tako sam se definitivno oslobodio profesionalnog partijskog rada. Trudio sam se, posle toga, da se stručno što više osposobim, kako bih mogao uspešno da obezbedim egzistenciju mojoj porodici.

Strana 1 od 6

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak