O revizionizmu

Istorijski revizionizam je višeslojan pojam. Možemo ga sagledati kao pozitivnu i kao negativnu tendenciju u nauci, u zavisnosti od njegovih motiva. Istorijska nauka zahteva konstantnu reviziju, a događaji iz prošlosti postaju sve jasniji i objektivnije razmatrani sa protokom vremena. Revizija, međutim, može imati ideološke ili političke motive i u toj formi predstavlja pretnju naučnoj zajednici i društvu u celosti. Ponovno sagledavanje prošlosti i njeno prikazivnje u potpuno drugom svetlu povezano je sa mnogim društvenim aspektima vezanim za pojedinca, ali i za kolektiv. Obrazovanje je možda i najvažnija sfera u kojoj revizionizam deluje, a ako edukaciju shvatimo kao širi proces koji traje tokom čitavog života pojedinca, onda revizionizam ima mnogo šire okvire. Tragove ove pojave možemo uhvatiti u mnogim epohama, a pogotovo u doba romantizma i moderne, u vreme stvaranja nacija kada je bilo potrebno omeđiti svoje teritorije i sopstvenom vrlinom i dobrotom se odvojiti od, po pravilu, neprijateljski nastrojenih stranaca. Identitet je, međutim, fluidna kategorija i stalno se menja, tako da i u savremenom dobu revizionizam snažno napreduje. Sa svakom promenom identiteta u sadašnjosti potrebna je i promena naše prošlosti, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu. Upravo je to cilj savremenog revizionizma, da našu prošlost prikaže kao povoljniju i prilagođeniju za ono čemu sada stremimo. Što je veći zaokret u pogledu identiteta, to su i revizionističke tendencije snažnije i radikalnije, pa su takve i metode koje revizionisti koriste.

Najradikalnije mere sprovodili su nacionalsocijalisti, javno spaljujući knjige i progoneći svakoga ko je imao drugačije ideološke stavove, a krajnji cilj je bio da se nearijevska prošlost likvidira i izbriše iz bibliotečkih kataloga i umova stanovnika Trećeg rajha. Pojam revizionizam je u kontekstu istoriografije i ušao u upotrebu u međuratnom periodu, kada je Nemačka pokušavala da se po svaku cenu oslobodi bremena krivice za Prvi svetski rat. Premda nisu uvek radikalne kao što je to bio slučaj u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, metode rada revizionista veoma su često brutalne i bezobzirne. Uprkos tome, kada danas koristimo termin istorijski revizionizam, najčešće je reč o periodu posle Drugog svetskog rata i pokušajima da se promeni krivac za izbijanje rata i, češće, da se relativizuje ili negira holokaust.

Tako je američki istoričar Hari Elmer Berrns za rat okrivio Veliku Britaniju i odlučno denuncirao ideju o sistematskom progonu Jevreja od strane nacističke Nemačke i njenih saveznika. Osamdesetih godina dvadesetog veka došlo je do novog zaokreta, tada se pojedini istoričari sa ponosom nazivaju revizionistima ili, u užem smislu, revizionistima holokausta, koji pod parolom odbrane kritičkog mišljenja umanjuju stradanje Jevreja do brojke od nekoliko hiljada mrtvih i prognanih. Analitičar holokausta Đorđos Antoniu izjasnio se o revizionizmu na sledeći način: „Revizionizam je zasigurno jedan od najkontroverznijih termina u društvenim naukama. Kliše u većini radova o ovom pojmu je da na početku autor tvrdi kako je postupak revizionizma urođen istorijskoj analizi. Onda odjednom sledi jedno međutim, analiza se nastavlja ukazivanjem na poricanje holokausta i trend poricanja koji je uslovio da pojam revizija bude posmatran izrazito negativno, pa se zaključuje da je pojam revizija trajno oštećen ovom upotrebom da više ne može da bude razmatran kao analitički ili makar deskriptivni pojam u društvenim naukama.” Ono o čemu ćemo govoriti u stranicama koje dolaze pre svega je vezano za savremeni revizionizam tj. za pitanje uloge antifašista u Drugom svetskom ratu. Premda je tema ovog izdanja Banat i antifašistička borba u Banatu, osvrnućemo se i na pojam revizionizma i njegovu ulogu u savremenom društvu u celoj bivšoj Jugoslaviji, jer jedino tako možemo razumeti otklon savremene kulture i istoriografije od slavne prošlosti iz vremena Drugog svetskog rata. Tako bi se ukratko mogla predstaviti slojevitost pojma revizionizam, uz zaključak da, osim u retkim slučajevima, ne možemo sa potpunom sigurnošću utvrditi da li je to nužni iskorak koji unapređuje nauku ili je u pitanju toksin koji kontaminira metodološki dobro ukomponovanu disciplinu.

Primera revizionizma ima mnogo, ali je jasno da je u savremenom dobu ova negativna pojava lakše izvodljiva i samim tim prisutnija u manje transparentnim i manje demokratskim društvima. Za potpunu reviziju istorije potreban je razrađen represivni aparat i što veća kontrola nad sistemima obaveštavanja, pa je zbog toga poželjan što veći stepen autoritarnosti koja može da omogući ove važne preduslove u kojima revizionizam cveta. Ova pojava nije vezana samo za naučnu sferu već njene manifestacije možemo videti i u kulturi, sećanju, medijima i svakodnevnom životu. Spomenici i javne manifestacije pogotovo su značajni za sprovođenje revizionističke agende. Interesantan i veoma aktuelan primer je sećanje na Drugi svetski rat i holokaust koje se menja i prilagođava širom Evrope. Kada su u pitanju zapadne zemlje, revizija se vrši sa ciljem konstantnog iskazivanja jedinstva i stabilnosti koje bi trebalo da oličava Evropska unija. Tako, od sredine osamdesetih, možemo posvedočiti relativizacije odnosa između žrtava i egzekutora koje se sve više posmatraju kroz prizmu kolektivne viktimizacije od strane nesrećnih istorijskih okolnosti. Ovaj proces može se staviti u kontekst neophodne rehabilitacije Nemačke kao matice za novu evropsku integraciju. Opisana tendencija sprovođena je veoma suptilno, s obzirom na snažne emocije koje ispunjavaju sećanje starog kontinenta na događaje koji su se odigrali tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. S druge strane, tu je istok i jugoistok Evrope, gde revizionizam zauzima mnogo drastičnije forme. Rusija je interesantan primer, pogotovo kada se sagleda nužnost da se Sovjetski Savez odstrani iz kolektivnog sećanja, ali bez zaboravljanja njegovih slavnih uspeha u antifašističkoj borbi. Tako se uspesi Crvene armije pripisuju Rusiji, a otpor svih naroda nekadašnjeg SSSR – a se pripisuje istorijskoj nesalomivosti Rusa. Na taj način je, primenom staljinističih proruskih stanovišta i stavljanjem Rusije u prvi plan izvršeno povezivanje Petra Velikog, Bagrationa i Kutuzova kao simbola otpora Napoleonu i Žukova i drugih komandanata iz doba Drugog svetskog rata. Svi su oni, dakle, služili Rusiji u različitim istorijskim epohama. Rusija je, prema tome, večna i veća od svih ideologija i državnih uređenja, a njena istorijska sudbina je da vlada širokim prostorom i mnogim narodima pod čvrstim rukovodstvom.

Poznato je da su pojedini evropski istoričari Rusiju nazivali „Istočnom carevinom“ ili „Silom na istoku“, ali su je oni rusofobni žurnalisti i istoričari, po pravilu, nazivali „Severna despotija“, zbog despotske vlasti i severnog položaja centra ruske moći. Današnja slika koju kroz kulturu sećanja Rusija stvara o sebi u velikoj je meri usklađena sa ovim gledištima, što bismo mogli smatrati sasvim paradoksalnim.

Balkan je, uprkos svemu, najinteresantniji. Ono što se dešava na ovom prostoru od pada Berlinskog zida do danas zaista je veoma interesantno za stručnjake iz oblasti društvenih nauka, a zbunjujuće do granice izbezumljenosti za stanovnike ovog područja. Naime, pre 1989. istorija se na Balkanu pisala po ključu, uz glorifikaciju komunističkog rukovodstva i izraz narodnog jedinstva u antifašističkoj borbi. Ponovno buđenje nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije donosi novu istoriju. Premda je stara istoriografija imala ozbiljnih propusta i metodoloških manjkavosti, ono što dolazi na kraju dvadesetog i na početku dvadeset i prvog veka potpuno je šokantno. Jugoslovenska ideja počivala je na temelju antifašističke borbe koja je istovremeno označavala pomirenje, revolucionarnost i stabilnost novog poretka. Internacionalni antifašizam, kakav on na ovim prostorima i jeste bio, na trenutak je izbačen iz naučnog i javnog diskursa, gotovo u celosti. Počele su rapidne promene koje su se nekada dešavale preko noći. Premda su vođe novih nacionalnih država na Balkanu bili nekadašnji komunisti, u nekim slučajevima, čak i učesnici narodnooslobodilačke borbe, njihov uspon na vlast ne bi bio moguć bez delimičnog ili potpunog raskidanja sa prošlošću. Tako je na scenu stupilo, smisleno, revizionističko zaboravljanje. Dolazi do devastacije ili potpunog zapuštanja spomenika koji su obeležavali važna mesta i događaje u antifašističkoj borbi. Javne manifestacije i stari datumi od značaja preko noći su uklonjeni iz društvenog života. Imena ulica, naselja, pa čak i čitavih gradova se menjaju naglo, gotovo vandalski. Sukobi koji otpočinju širom bivše Jugoslavije početkom devedesetih zahtevali su gorivo, kako fizičko, tako i metaforičko. Trebalo je otvoriti stare ožiljke i otvoriti pitanja iz prošlosti, koja se proglašavaju nerešenim i diskutabilnim. Narativ o zločinima koje su vršili pripadnici kolaboracionističkih vojski za vreme Drugog svetskog rata služi kao katalizator za ponovno formiranje vojski koje nose slična obeležja kao ustaške, četničke i druge jedinice iz ranijih vremena. Ono što zaokružuje balkanski paradoks, svakako je dolazak demokratskih promena i aspiracija ka evropskim integracijama.

Uprkos očekivanjima, delimična demokratizacija društva nije dovela do prestanka sistematskog potiskivanja sećanja na antifašističku borbu. Naprotiv, ti procesi su ubrzani i intenzivirani. Zaključak je, dakle, da čitava Evropa ima poteškoća sa artikulacijom i organizacijom sećanja na prošlost, ali da se na zapadu starog kontinenta promene dešavaju suptilno, uz širok društveni dijalog, dok se na istoku i jugoistoku te promene dešavaju u veoma kratkom roku, a odluke o njima donosi ograničen broj pojedinaca koji najčešće preuzimaju kontrolu nad važnim kulturnim institucijama, koje služe kao glavni propagandni instrument različitih režima.

Kada razmotrimo gore navedene tvrdnje, možemo lakše razumeti i razlike u semantici kada je u pitanju pojam istorijski revizionizam. Idući sve više na zapad, ovaj pojam se shvata sve pozitivnije, zaključno sa američkom istoriografijom, koja svako raskidanje sa starom metodologijom vidi kao pozitivan pomak. Svaka promena istorijske interpretacije, pogotovo ako se napušta nekakav dogmatski pristup, ima se smatrati povoljnom za dalji razvitak nauke. Za razliku od dobrog dela zapadnih tumača ovog pojma, određeni autori smatraju da se ovaj pojam može smatrati isključivo negativnim i da se odnosi samo na onaj pristup interpretaciji prošlosti koji nije zasnovan na naučnim dokazima i koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim etičkim normama. To je, dakle, pravac u istraživanju koji stoji u suprotnosti sa svim onim što je produkt prirodnog širenja naučnog znanja i čemu se zapravo niko ko se bavi ozbiljnim istraživačkim radom ne može protiviti.

Revizija prošlosti počinje dekonstrukcijom sećanja. U tom smislu, ono se proteže između dva stava, onog svesnog – „Ja sam to uradio“ i onog moralnog koji nastoji da preovlada i potisne – „Ja to nisam mogao uraditi“. Kada postoje pogodne društveno – političke okolnosti, društvo je u stanju da savlada svoju prošlost i tada revidirana istorija postaje realno kolektivno sećanje. Odnos između boraca, žrtava i dželata možda je i najvažniji za takvu vrstu sećanja. Ovde je zgodno za primer uzeti Španski građanski rat i sukob između fašista Franciska Franka i komunista – republikanaca. Poraz ovih potonjih nije bio samo vojni, već i idejni. Tokom narednih trideset godina, sve do Frankove smrti 1975. borci internacionalnih brigada potpuno su potiskivani i nazivani najgorim imenima: „Crveni izdajnici“, „Antidržavni elementi“ i tome slično. Pobednici su, dakle, pisali istoriju u skladu sa sopstvenim sećanjem, a poraženi su uništeni i prognani, tako da nikada nisu imali priliku da ispričaju svoju stranu priče.

Sećanje boraca internacionalnih brigada i svih koji su ideološki ostali na strani republikanaca, unutar i izvan Španije, kretalo se na marginama javnog diskursa. Čekalo je ono što Valter Benjamin naziva „spasenjem sećanja“, odnosno svoju priliku da bude ispričano. Preko ovog, lakše shvatljivog primera, možemo početi da osvetljavamo primer građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Ovaj rat nije doneo tako jasnu podelu na liniji pobednik – gubitnik, kao što je to slučaj u prethodno navedenom primeru. Jasno je, međutim, da je jedina definitivno poražena strana ona koja nije uzela učešće u fizičkim sukobima devedesetih godina, strana partizana i antifašističkih boraca koji su pružili otpor nacističkoj Nemačkoj i njenim saveznicima u periodu od 1941. do 1945. Ova tvrdnja zvuči paradoksalno, ali zapravo dobro objašnjava situaciju u kojoj se našla ideja antifašističke borbe i antifašizma uopšte. Naime, sve zaraćene strane u ratnim sukobima devedesetih godina bile su podeljene u svakom smislu, ali su bile jedinstvene u odnosu prema reviziji zajedničke, jugoslovenske prošlosti. Dakle, dok su jedni druge optuživali za jezive zločine i dok su vojske i paravojske svih zaraćenih strana strastveno nastojale da unište protivnika, kulturne i političke elite svih nacija bivše Jugoslavije mogle su, da je za to bilo uslova, sesti za konferencijski sto i temeljno dekonstruisati prošlost nekadašnje državne zajednice i revidirati sećanje na ovu državu kao i na ulogu koju su određeni narodi u njoj imali. Premda su mnogi mirovni pregovori završeni bez uspeha, ovakva pseudo – naučna konferencija sasvim sigurno bi se završila uspešno i to u veoma kratkom roku. Revizija istorije, dakle, može naneti poraz i godinama i decenijama nakon što je sukob okončan a mir potpisan.

Važan aspekt revizionizma je i revizionističko zaboravljanje. Za razliku od zaboravljanja koje se zbiva u glavama pojedinaca, ova forma zaboravljanja uvek je usmerena protiv nekoga. Naime, pamćenje nije egzaktno skladište uspomena već dinamičan, živ organ, zbog čega je uvek u stanju da se menja, prima nove i zaboravlja stare elemente. Zaborav je pogotovo interesantan kada se sagleda kao strategija i resurs. Čuveni istoričar Erik Hobsbaum rekao je da je za ekstremni nacionalizam potrebno mnogo toga zaboraviti i zanemariti. Slično je razmišljao i jedan od istaknutijih teoretičara zaborava iz XIX veka, Ernst Renan, rekavši: „Suština nacije je u tome što nju čini grupa ljudi kojima su mnoge stvari zajedničke i koji su, uz to, mnogo štošta zajednički zaboravili. (...) Zaborav, gotovo bih rekao istorijska zabluda, igra prilikom stvaranja nacije suštinski važnu ulogu i zato je napredak istorijskih nauka često opasan za naciju.“

Fridrih Niče je, nešto ranije, izneo slična viđenja u svom čuvenom delu O koristi i šteti od istorije za život, rekavši da je ograničavanje znanja važno zbog ispravne orijentacije i delovanja kao i zbog stvaranja i očuvanja slike o sebi. Zaborav je, po njemu, sposobnost koja odlikuje jake. Nacija je, ukoliko sa uspehom zaboravlja, upravo idealni pobednik kakvog u svojim delima opisuje Niče. Kako bi dostigla slavu i grandioznost, nacija radi grozne stvari, ali ih odmah nakon toga zaboravlja, sa ciljem očuvanja slike o sopstvenoj vrlini. Mnogi filozofi i drugi humanisti dotakli su se teme zaboravljanja, jedan od njih je i austrijski filozof Rudolf Burger. On je u svojoj knjizi „Mala istorija prošlosti“ rekao da je „Leta sredstvo isceljenja“. Kao i uvek, grčka mitologija pruža nam dobar uvid u naš um i našu prirodu. Reka Leta zapravo je mitološka reka zaborava koja teče oko pećine u kojoj živi bog sna, Hipnos, a potom ponire u zemlju i teče kroz Hadov podzemni svet. Kako ponire dublje, njen tok je sve širi, baš kao i naše zaboravljanje prošlih događaja. Burger dalje piše: „Bilo je to civilizacijsko postignuće prvog reda, kada je grčkoj filozofiji pošlo za rukom da slomi mitsku zapovest sećanja i da na njeno mesto stavi njenu negaciju – nesećanje“. Kao argument u korist zaborava, Burger navodi Borhesovu pripovetku o mnemopati koji je teško bolestan i nesposoban za život jer pati od nemogućnosti da zaboravi. Premda na prvi pogled zvuči pesimistički, Burgerova dekonstrukcija i analiza sećanja i zaboravljanja u velikoj meri ima smisla.

Uzmimo ponovo kao primer raspad bivše Jugoslavije i poraz internacionalnog, socijalističkog antifašizma pedeset godina nakon njegove pobede u Drugom svetskom ratu. Sa jedne strane, zaboravlja se i briše uloga pojedinaca u starom društvenom poretku, dok se, sa druge strane reanimira ono što je, po Burgeru, trebalo da bude zaboravljeno i što bi trebalo da vodi civilizacijskim tokom. Zaista, kada se posvetimo analizi tokova sećanja u državama bivše Jugoslavije, čini se da zaborava pojedinih mitova i imaginarnih konstrukcija zapravo nema. Njima se samo nadodaju novi slojevi i nove konstrukcije, koje sa jedne strane izazivaju konfuziju a sa druge osećaj trijumfa o kome je govorio Niče.

Prećutkivanje je takođe važno za revizioniste. Prilikom traumatskih istorijskih dešavanja određen stepen prećutkivanja je normalan, kao što je, na primer, bio slučaj sa prećutkivanjem holokausta u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata. Sećanja preživelih tada su se susrela sa dvostrukim zidom. Prvi su podigli oni sami, još uvek nespremni da pričaju o jezivim scenama u kojima su se našli tokom rata. Pošto su uspeli da probiju taj zid, naleteli su na drugi, na zid koji je društvo podiglo oko sebe kako bi se zaštitilo od užasne uloge koju je njihov narod imao u Drugom svetskom ratu. Primo Levi, italijanski hemičar i žrtva holokausta, dao je svoj opsežan izveštaj torture koju je preživeo. Izveštaj je objavljen 1947. u ograničenom tiražu i nije izazvao gotovo nikakvu reakciju javnosti. Tek 1958. njegovo kazivanje naišlo je na jači odjek. Može se reći da je pravi preokret o pitanju uloge Nemačke u sukobima od 1939. do 1945. došao tek sa Fricom Fišerom i njegovom generacijom kulturnih radnika, sa jedne, i sa Vilijem Brantom i njegovom generacijom političara, sa druge strane. Revizionističkim prećutkivanjem možemo nazvati pojavu prilikom koje se iz diskursa izbacuju ličnosti, događaji i istorijski procesi. Takvu pojavu možemo pratiti od početka osamdesetih godina dvadesetog veka, bar kada je u pitanju antifašizam u Jugoslaviji. Naime, u pripremi za promenu društveno političkog, a možda i teritorijalnog preuređenja, kulturna i politička elita sve više prećutkuje činjenice vezane za Narodnooslobodilačku borbu, žrtve fašizma i doprinos socijalističkog pokreta otpora porazu okupatora. Prećutkivanje je takođe redovna pojava prilikom pokušaja pomirenja, koji se ne čine iskrenim, s obzirom na to da je svako izvinjenje za počinjene zločine propraćeno rečju „ali“.

Istorijski revizionizam na našim prostorima može se podeliti na pet faza, od 1945. do danas. Prvu fazu možemo u istoriografiji i kulturi uočiti 1948. kada dolazi do raskida između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Tada se, baš kao što se vrše čistke u političkoj areni, brutalno menja stil opisivanja Narodnooslobodilačke borbe i uloge koju je u njoj imala Crvena armija. U trenutku kada se sovjetska vojska nalazi na jugoslovenskim granicama, bilo je potrebno prikazati je u sasvim drugačijem svetlu. Interesantan primer u spomeničkoj kulturi sećanja su dva monumentalna spomenika na teritoriji Vojvodine. Jedan je spomenik „Pobeda“, posvećen Batinskoj bici u kojoj su se partizani i crvenoarmejci borili rame uz rame u jednom od najtežih bojeva vođenih na našem prostoru od 1941. do 1945. Drugi je spomenik „Sloboda“ na Fruškoj Gori (inače najveći spomenik u Vojvodini) na kome nema pripadnika Crvene armije.

Tu su samo partizani, koji zajedno sa narodom oslobađaju zemlju od okupatora. Poruka je, dakle, jasna. Partizani su jedina vojska istinski posvećena oslobođenju i borbi za Jugoslaviju i narod će svoju vojsku podržati u borbi protiv svakog neprijatelja, pa makar to bio i dojučerašnji saveznik – Sovjetski Savez.

Druga faza nastupa 1980. kada onovremenom rukovodstvu postaje jasno da će ubrzo doći do ekonomskog, ideološkog, a možda i teritorijalnog preuređenja zemlje. Faza kreće sa promenom vizure na lik i delo Josipa Broza Tita. Čak i Titov biograf Vladimir Dedijer 1984. objavljuje svoje „Nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita“, koji su daleko manje cenzurisani, zbog čega se može reći da je ovo delo i danas značajno kada je u pitanju biografija jugoslovenskog predsednika. Fokus se polako prebacuje sa antifašističke borbe na pitanje stradanja u logorima i na međunacionalna trvenja tokom Drugog svetskog rata, jasno je zbog čega. Jugoslavija je tokom decenije između 1980. i 1990. delegitimisana kao država i na neki način kulturna i naučna elita zemlje je pripremila teren za njen raspad.

Devedesete godine prošlog veka donose nam narednu fazu tokom koje dolazi do menjanja imena gradova i ulica, počinje se sa intenzivnim prećutkivanjem i smislenim zaboravljanjem jugoslovenskog antifašizma. Socijalistički model na kome je funkcionisala nekadašnja država proglašen je disfunkcionalnim, pa samim tim i sve vezano za ovaj poredak, treba da bude eliminisano iz javne rasprave i svakodnevnog života građana u svim novoformiranim državnim jedinicama. Može se reći da u ovoj fazi počinje period kolektivnog poremećaja ličnosti kod naroda bivše Jugoslavije. Traži se nekakav novi, a zapravo „stari“ identitet, koji i ne postoji. U tom kontekstu se mogu sagledati i ideje o „prastarim Srbima, Hrvatima, Makedoncima“ i svim ostalim narodima.

Ono što iznenađuje je da je treća faza zapravo bila umerenija od četvrte faze koja nastupa nakon 2000. i otvaranja evropske i evroatlantske perspektive regiona. Ne dolazi do očekivane stabilizacije već do bujanja revizionizma koji započinje brutalni obračun sa prošlošću. Menja se čak i slika o primerima najvećeg junaštva koji se do tada nisu dovodili u pitanje. Nestaju spomenička obeležja, što je karakteristično za Hrvatsku, dok se u Srbiji, uglavnom, jednostavno prepuštaju zaboravu. Sakate se bibliotečki katalozi, a školski udžbenici se menjaju do neprepoznatljivosti.

Položaj partizanskih boraca je sveden na najniži nivo i oni su svi podvedeni pod stereotip revolucionarnog avanturiste koji, bez razmišljanja o širem planu, kreće u borbu koja se vodi samo sa ciljem osvajanja vlasti, pljačkanja naroda i saradnje sa svakim stranim faktorom, ako se za to ukaže prilika. Dobar primer za revizionističko delovanje u ovoj fazi je i izjednačavanje četničkog i partizanskog pokreta u zakonodavstvu Republike Srbije.

Petu fazu možemo uzeti sa rezervom i možemo je sagledati kao pozitivnu i kao negativnu i ona je, pre svega povezana sa izbijanjem ekonomske krize 2008. Dakle, u pitanju je doba konfuzije u kome dolazi do izjednačavanja žrtava i dželata, kolaboracionističkih i antifašističkih pokreta, izmena sećanja na holokaust, ali i pojedinih pozitivnih primera kada je u pitanju sećanje na internacionalni antifašizam. Naime, sasvim je jasno da su društvene elite iskoristile priliku da skrenu pažnju javnosti sa krupnih ekonomskih problema na pitanja koja su ponovo proglašena otvorenim i nerešenim, kao što je na primer, pitanje borbe protiv okupatora tokom Drugog svetskog rata. Pozitivna strana bi se mogla videti u tome što bi ovakve tendencije, makar i nehotično, mogle dovesti do pomirenja u regionu, ali takve pretpostavke ćemo prepustiti sudu vremena.

Kada je reč o istorijskom revizionizmu, zemlje bivše Jugoslavije mogu biti posmatrane kao savršen primer intenzivnog revizionizma koji upreže sva sredstva koja nam savremeno doba stavlja na raspolaganje. Zašto je to tako? Sve zemlje bivše SFRJ prolaze od kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka kroz kompleksnu i sveobuhvatnu društvenu transformaciju, čiji su ciljevi i dostignuća različiti u svakoj od bivših republika. Premda se situacija još uvek nije dovoljno iskristalisala i još uvek nemamo sasvim jasnu perspektivu, možemo zaključiti da je Slovenija imala najmanje traumatičnu tranziciju. Kada su u pitanju Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija, teško je govoriti o uspesima pomenute transformacije. Naime, primetan je izvestan boljitak, npr. ulazak Hrvatske u EU, kao i dodeljivanje statusa kandidata za članstvo Srbiji, ali su ovi uspesi, ako ih uopšte tako možemo zvati, sasvim ograničeni. Naime, društvo u republikama nekadašnje Jugoslavije duboko je podeljeno i ima zaoštren odnos prema mnogim pitanjima. Siromaštvo, korupcija i bogaćenje privilegovanih pojedinaca formiraju začarani krug koji region vuče ka dnu ekonomske lestvice starog kontinenta.

Usporena i konstantno ometana privreda ne stvara uslove za dalji napredak i dublju društvenu reformu. Umesto toga, ovakva atmosfera rađa nove sukobe i netrpeljivosti i konstantno otvara nove frontove ka raznim, često izmišljenim ili izmaštanim neprijateljima. Ovakvi uslovi stvaraju idealan teren za raspojasani istorijski revizionizam koji više ne zna za granice. Pogled na važna pitanja identiteta naroda i narodnosti bivše Jugoslavije tako se često krivi da je njegove devijacije već teško ispratiti. Ono što je osamdesetih godina počelo kao pozitivna pojava stabilizacije kada je u pitanju socijalistička, pre svega biografska literatura prepuna hvalospeva, danas je postao ozloglašeni revizionizam koji prošlost prilagođava savremenim političkim i kulturnim tendencijama po sopstvenom nahođenju. Rešenje, kao što je to uvek slučaj, možemo pronaći u uzrocima istorijskog revizionizma. Posledice mogu biti sanirane u uslovima širokog društvenog dijaloga i transformacije kao i pomirenja u regionu. Jedino kroz saradnju i kompromis može se ublažiti i eliminisati pogubno delovanje revizionističke istoriografije na kulturu i društvo u celini. Do tada, ostaje nam da pišemo bez predrasuda, istinito, na osnovu istorijskih izvora koji su nam dostupni.