Antifašistička borba u Banatu 1941–1944

Juraj Špiler, komandant javne bezbedonosti Banata i pukovnik Državne straže za vreme okupacijeDrugi svetski rat bio je najstrašniji i najkrvaviji period dvadesetog veka. Ovaj veliki sukob nepovratno je izmenio istorijske tokove Evrope i sveta, a njegovi odjeci prisutni su i danas. Razvoj i agresiju fašizma bilo je teško zaustaviti, ipak, najvećem zlu do sada viđenom u istoriji sveta, na put su stali antifašistički borci sa svih strana sveta. Od Amerike do Australije, Hitleru i njegovim saveznicima suprotstavili su se branioci pod različitim simbolima. Premda su dolazili iz različitih kultura, političkih sistema i državnih uređenja, spajala ih je ista antifašistička misao i isti zadatak – spasiti čovečanstvo od navale nacista i njihovih saradnika. Zato je veoma važno još jednom razmotriti istoriju antifašističkog pokreta koji je kod nas oličen u Narodnooslobodilačkom partizanskom pokretu a koji je 1941. buknuo na tlu cele ratom zahvaćene Jugoslavije. Vojvodina je pogotovo interesantna za izučavanje zbog geografske prirode terena ove regije. Sa izuzetkom Fruške gore, koja je u to doba bila pogodna za gerilski rat, čitav vojvođanski prostor bio je neprilagođen partizanskom ratovanju, koje se zasnivalo na izbegavanju frontalnog sukoba sa daleko nadmoćnijim neprijateljem i fokusiralo na sabotaže, ometanja i brze akcije protiv okupatora. Imajući u vidu prirodno – geografske uslove, sasvim je jasno da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ), iako je imala podjednako težak zadatak u svim delovima zemlje, ipak lakše mogla da opstane u brdovitim i planinskim delovima Bosne, Crne Gore i Hrvatske, dok je njeno delovanje u Vojvodini bilo gotovo nemoguće. Priča o antifašističkoj borbi u Banatu je herojska, ali i pomalo tužna priča o mladosti, krvi, žitu i vetru koji je doneo veliku ideju otpora, ali, isto tako, sa sobom odneo mnoge živote istrajnih boraca protiv fašizma.

Narodnooslobodilačka borba počela je 1941. sa prodorom nemačke i drugih neprijateljskih vojski na tlo Jugoslavije. Značajno je, međutim, pomenuti i oformljavanje gerilske svesti među budućim predvodnicima antifašističke borbe, članovima Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Naime, članovi partije i zastupnici levičarskih ideja nemilosrdno su progonjeni u Kraljevini Jugoslaviji. Partija je zabranjena 1920. godine, a mnogi komunisti su utamničeni širom zemlje. Iskustvo sa radom u ilegali i delovanje u podzemlju pokazaće se izuzetno korisnim u godinama rata. Aprilski rat bio je kratak i razoran, a brzina napredovanja nemačkih trupa iznenadila je i samo ratno rukovodstvo Trećeg rajha. Kraljevina Jugoslavija se raspala za tren oka, a otpor je pružan tek sporadično, uz slabu organizaciju i u atmosferi beznađa i uzaludnosti dalje borbe. Premda je bilo primera velikog heroizma, predratna država u kojoj su živeli Srbi, Hrvati, Slovenci i drugi narodi se raspala, a na njenoj teritoriji formirale su se nove države, koje je poput marioneta kontrolisala nacistička Nemačka. Vojvodina je podeljena između Hrvatske i Mađarske, dok je Banat, kao tačka sporenja između Mađarske i Rumunije, ostao pod direktnom nemačkom upravom. Sa dolaskom leta i Hitlerovim napadom na Sovjetski Savez (SSSR), ukazala se pogodna prilika za otpočinjanje borbe protiv okupatora. Jugoslovenski komunisti, kao što smo već pomenuli, bili su dobro organizovani, uprkos činjenici da su bili progonjeni i eliminisani iz zvaničnog društvenog i političkog života. Prikupljanje ljudstva i sredstava za borbu bilo je ključno na samom početku. Jugoslovenski komunisti bili su iskusni u organizovanju logistike i radu u oskudnim, ratnim uslovima. Naime, mnogi od njih bili su već prekaljeni u borbi koju su okusili u Španskom građanskom ratu. Kao članovi internacionalnih brigada, borili su se protiv fašista Franciska Franka, a svoja iskustva doneli su u Jugoslaviju i počeli da ih na najbolji mogući način primenjuju u borbi na novom terenu. Očigledno je da je među pionirima i ideološkim nosiocima Narodnooslobodilačke borbe bilo mnogo iskusnih ideologa, logističara, ratnika i ilegalaca, no ipak, najjači adut partizanskog pokreta bila je omladina, koja je krenula u beskompromisnu odbranu zemlje i borbu za slobodu. Ponekad slabo hranjeni i opremljeni, mladići i devojke Jugoslavije složno su krenuli u borbu. Mnogi od njih dali su svoje živote i svojom žrtvom oblikovali naše društvo danas.

Juraj Špiler, ratni zločinac, osuđen na smrt 1948. godinePogledajmo šta se to dešavalo u Banatu u periodu od 1941. do 1945. godine.

Okupaciona vlast oslonila se na domaće Nemce (folksdojčere), koji su osnovali Zemaljsko rukovodstvo, čije je sedište bilo u Petrovgradu (danas Zrenjanin). Prvog dana okupacije Nemci Petrovgrada izdali su sledeći proglas na nemačkom, srpskom i mađarskom:

„...U ime nemačkog naroda preuzimaju Nemci, pod zaštitom Adolfa Hitlera i pod zaštitom nemačke oružane sile, celokupnu upravu grada Velikog Bečkereka. Pozivamo građanstvo da se novim prilikama prilagodi i da se pokorava vlastima koje su od nas naimenovane (...) Pozivamo celokupno građanstvo da do dvanaest časova preda nemačkoj policiji oružje i municiju. Ko posle 12 časova još bude posedovao oružje ili ubojna sredstva, biće smesta streljan...“ Slični proglasi izdati su u svim većim mestima u Banatu, a Nemci su preko noći zauzeli sve lokalne funkcije od značaja. Folksdojčersko kulturno udruženje Kulturbund već godinama se radikalizovalo, a u okupacionom režimu poslužiće kao logistička i vojna podrška nemačkoj vojsci. Dr Janko Sep bio je na čelu ove organizacije u vreme otpočinjanja aprilskog rata. Njegovi ljudi učestvovali su u mnogobrojnim zločinima, streljanjima i zlostavljanjima. Krajem 1941. i tokom 1942. Sep je regrutovao ljude za SS diviziju Princ Eugen, čiji je naposletku i sam postao oficir. Tokom prvih nekoliko nedelja na tlu Banata boravio je motorizovani puk „Gros Dojčland (Velika Nemačka)“, po čijem odlasku je ova oblast prepuštena na upravu Feldkomandaturi 610, odnosno vojnoj oblasti čije je sedište bilo u Smederevu. Novoformirana lokalna vojna uprava nazvana je Krajskomandatura I/823, a sedište joj je bilo u Petrovgradu. Nemački dobrovoljci – manšaft bili su naoružani i prisutni u svim većim mestima, a bilo ih je oko 4000. Pored njih, prisustvo i odluke okupacione vlasti revnosno je sprovodila i policija. Šef policije bio je predratni advokat Franc Rajt, a ubrzo mu se pridružio i Juraj Špiler, iskusni istražitelj i progonitelj, koji se pre početka Drugog svetskog rata razračunavao sa ustašama i razbijao podzemne komunističke ćelije. Predratni zadaci ostavili su ga hromog, ali je sa velikom rešenošću i motivacijom došao u Veliki Bečkerek kako bi se fokusirao na borbu protiv KPJ. Špiler je došao spreman, za razliku od Rajta, bio je svestan opasnosti koju komunistički pokret predstavlja, pa je prikupio i reorganizovao spiskove potencijalnih članova partije i zastupnika i simpatizera levičarskih ideja.

Premda su zločini okupatora krenuli odmah po početku okupacije, čak i tokom trajanja aprilskog rata (više od sto ljudi bilo je streljano u Alibunaru 11. aprila 1941. 19. istog meseca streljano je sedamnaest stanovnika Petrovgrada, u Banatskom Novom Selu streljano je 15 ljudi iz Banatskog Novog Sela i mnogi drugi), prvi veliki organizovani progon komunista započet je na dan početka operacije Barbarosa (napad na SSSR), 22. juna 1941.Krenulo se na saslušavanja, a odmah zatim i na streljanja. Komunisti i druga lica koja su režimu bila od ranije poznata, ali i pojedinci koji su se činili sumnjivima, pa i oni koji su se samo našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, prikupljeni su sa svih strana, a najveći broj ljudi doveden je iz Melenaca i Kumana. Špiler nije bio zadovoljan prikupljenim informacijama, a za to je krivio niže ešalone policije, za koje je pisao da su neoprezni i nedovoljno sistematični. Zapovednik okupacionih snaga bezbednosti bio je u pravu, jer se, i pored intenzivnog progona, organizacija KPJ već uveliko spremala za borbu. Ono na šta nacistička vlast nije računala bio je prijem novih, mladih članova, koji su organima reda bili nepoznati. Pored toga, bilo je dosta onih koji su želeli da izbegnu angažman u nekoj od okupacionih vojski koje su regrutovale lokalno stanovništvo, a bilo je, naravno, i onih koji su bili voljni da se bore protiv okupatora a da pritom nisu bili članovi KPJ. Među njima je i nekolicina boraca kraljevske vojske koji su podržavali otpor u širem smislu. O želji da se pokretu privede što veći broj nekadašnjih kraljevskih oficira i vojnika svedoči i sledeći letak koji je štampala i distribuirala KPJ: “Vojnici, podoficiri i oficiri, da li vi možete, da li vi smete postati plaćenicima krvoločnog fašističkog neprijatelja, da li vi smete postati izdajnici svoga naroda?

Dr Janko Sep, predratni predsednik folksdojčerskog udruženja “Kulturbund”, u uniformi SS - kapetana 1942. godineNe, ne smete! Vi morate da se dignete u borbu, da se borite sa svojim narodom, koji danas već širom Jugoslavije vodi oslobodilačku borbu!“. Omladinke su se takođe masovno odlučivale za učešće u organizaciji KPJ, pa tako nailazimo na podatak da je u leto 1941. u organizaciji u Kumanu bila 61 ženska osoba. Da bi se razumela lakoća sa kojom je došlo do osnaživanja pokreta u Banatu, treba znati da su pohapšeni i saslušani komunisti bili sačinjeni od čvrstog materijala i bili su sposobni da izdrže višednevna mučenja ako je bilo potrebno. Pored toga, mnogi od uhapšenih u akciji od 22. juna 1941. nisu bili svesni šire pobunjeničke organizacije. Zbog takvog spleta okolnosti, aktivisti i propagatori Narodnooslobodilačke borbe i Narodnooslobodilačkog pokreta u početku su se kretali po Banatu sa relativnom lakoćom. Zahvaljujući agitaciji i intenzivnom radu, organizacija je brzo ojačala i postala masovna. O želji da se u pokret uvrsti što više aktivista iz različitih društvenih slojeva svedoči i poruka Radovana Trnića, sekretara Narodnooslobodilačkog komiteta Kikinda: „Cilj ovog komiteta je mobilizacija naroda u Narodnooslobodilačku borbu, a u njegov sastav treba da uđu seljak, sudija, bradonja (pop), vojnik, oficir i radnik“. Narodnooslobodilački pokret bio je, dakle, zaista sveobuhvatan. Kao što možemo videti, njegov jedini cilj bio je da se u momentu teškog poraza i raspada države pokaže narodu da borba nije gotova, već, naprotiv, da tek počinje. Komunistička partija Jugoslavije na sebe preuzima ulogu predvodnice narodnih masa koje će udružene pobediti nadmoćnijeg neprijatelja. Ona to čini na način koji je blizak narodu, preko univerzalne ideje slobode, bratstva i jedinstva koje smatra nužnim za uspeh u borbi. Povlači se jasna granica između ovog levičarskog, internacionalističkog pokreta i svih drugih koji postoje na tlu Jugoslavije u ovom istorijskom trenutku. Jasno je stavljeno do znanja da će borba biti beskompromisna i usmerena ne samo protiv stranog faktora već i protiv domaćih izdajnika i saradnika sa okupacionim režimom.

Stvoreno je novo sedište Pokrajinskog komiteta u Petrovgradu, osnivale su se nove baze u šumovitim predelima oko reke Tise, organizovani su novi i obnovljeni stari kurirski kanali koji su spajali sva veća mesta u Banatu sa Novim Sadom, Fruškom gorom, a preko nje i sa Centralnim komitetom. Za stvaranje ove mreže zaslužni su pre svih Žarko Zrenjanin, koji je radio na relaciji Kikinda – Petrovgrad – Vršac – Pančevo – Beograd i svojom živom delatnošću koordinisao aktivnosti većih i manjih ćelija KPJ, Svetozar Marković, koji je bio najviše prisutan na području Melenaca, Kumana, Aleksandrova i Petrovgrada. Žarko Turinski bio je uglavnom odgovoran za baze i kurirske kanale. Tokom maja i juna izuzetno aktivni bili su i Mihalj Servo, Sonja Marinković, Ivan Vijoglavin, Vladimir Kolarov Koča, Ruža Šulman, Đorđe Zličić, Proka Sredojev, Dejan Brankov, Slavko Munćan, Stevica Jovanović, Nikica Živanović i mnogi drugi. Oni su cirkulisali po mestima Banata, razmenjivali informacije i pripremali se za odlučnu borbu protiv fašista. Do jula već su organizovane borbene grupe, a borci su dobili raspored u čete i diverzantske jedinice. Motivacije nije nedostajalo, ali ratnog materijala i ubojnih sredstava svakako jeste. Prema jednom pouzdanom popisu, do početka ustanka na celom području Banata sakupljeno je: četiri puškomitraljeza, oko dve stotine vojničkih i lovačkih pušaka i pištolja, mala količina bombi, ali je kao najveći problem istaknut nedostatak municije. Kada je u pitanju santitetski materijal, oskudevalo se u zavojima i lekovima, ali je obuka sprovođena, iako ilegalno, relativno uredno, uz učešće više lokalnih lekara i drugih medicinskih radnika. Žarko Zrenjanin Uča, Toza Marković, Žarko Turinski Arsa i drugi komunisti sastali su se na Arsinom salašu 23. juna 1941. Odlučeno je da se podigne ustanak i da se na okupatora krene punom silinom.

Spomen obeležje Raonik, mesto na kome je, na salašu Žarka Turinskog Arse, podignut ustanak u Banatu, 23. juna 1941Pomenuli smo ranije da je jedna od velikih prednosti Narodnooslobodilačkog pokreta u Banatu bio podmlađeni sastav, prepun sposobnih mladića i devojaka koji su svojom dinamičnošću pokrenuli čitav region. Prilikom podizanja ustanka, mlado članstvo komunističke organizacije, kao što to obično biva, nije bilo sklono čekanju. Naime, napad na SSSR je među borcima Narodnooslobodilačkog pokreta dočekan sa radošću. Oni su pretpostavili da će se Sovjetski Savez sa lakoćom odbraniti, da će borci Crvene armije ubrzo okrenuti plimu bitke i u kratkom roku baciti Nemačku na kolena. Shodno svome uverenju, oni su odlučili da ubrzaju pripreme, krenu u borbu i svojim vojnim zalaganjem olakšaju napor svojim drugovima i drugaricama na istočnom frontu. Pored toga, verovali su oni, ruska vojska bi mogla biti u susednoj Rumuniji do proleća ili najkasnije do jeseni 1942 pa joj valja obezbediti doček i logističku podršku. Osnovani su Petrovgradski i Aleksandrovačko – Karađorđevački partizanski odredi. Komandant Petrovgradskog odreda bio je Miloš Jovanović, železnički radnik iz Stajićeva. U prvom momentu u odredu je bilo sedamnaest boraca, ali se do jula 1941. njihov broj povećao. Komandant Aleksandrovačko – Karađorđevačkog odreda bio je Milivoj Toškov. Komandant Melenačkog odreda bio je Bora Mikin, stari komunista, politički zatvorenik i veliki borac. Akcije je trebalo usmeriti na ometanje logističkih pravaca, stvaranje haosa na putevima i paljenje žita. Prva dejstva pokrenuta su sa ciljem prikupljanja dodatnog oružja, pa su u početku dve nemačke patrole presretnute i razoružane, a njihovi pripadnici su pušteni na slobodu. Pokazalo se, međutim, da su Nemci ove akcije shvatili veoma ozbiljno, kao i da nemaju nameru da bilo kom partizanskom borcu pruže sličnu priliku, opomenu ga i puste na slobodu. Napad na žito i sredstva za proizvodnju pokrenut je 21. jula 1941. Planula je zaliha žita u Mužlji, a spretno izvedenom akcijom diverzanata uništena je vršalica u Petrovgradu. Ovakve aktivnosti imale su dobar odjek u narodu, još uvek nije bilo žrtava sa strane okupatora, već je šteta bila samo materijalna, što je za lokalno stanovništvo bilo dobro, jer nije bilo odmazde. Policija, međutim, nije gubila vreme, neko od doušnika obavestio ju je o lokaciji na kojoj se nalazio Vladimir Kolarov Koča. Tog 23. jula, na salašu Andrije i Zorana Nićetina, u kućici u Vinogradu, uhapšeni su Koča Kolarov i njegova verenica Ruža Šulman.Hapšenje Tiberija Aldana, Koče Kolarova, Ruže Šulman, Šandora Franka i Stojana Arsenova na Bošnjakovom salašu 26. jula 1941

Istovremeno, otkrivena je i komitetska štamparija u Kikindi, a u njoj su uhvaćeni Tiberije Aldan i Stojan Arsenov. Dva dana kasnije partizanski odredi krenuli su u borbu, žito je, zahvaljujući skojevskim diverzantskim akcijama, planulo u Aradcu, Melencima i Kumanu. Odred se uputio ka salašu Dušana Bošnjaka, gde je odmah počelo da gori sakupljeno žito. Neiskustvo je, nažalost, odigralo svoju ulogu, pa se odred, iako je izvršio akciju, nije odmakao dovoljno od mesta paljenja, već je dopušten predah u drugom delu istog atara. Bataljon Nemaca, sastavljen od vojnika 704. i 714. divizije, koja je prethodno prebačena iz Srbije, krenuo je u poteru, a njima se pridružila i policija. Pošto su stigli na salaš, na teren koji je još uvek bio zahvaćen plamenom, dovedeni su zatvorenici koji su uhvaćeni 23. jula u Kikindi i Petrovgradu. Odlučeno je da budu streljani u znak odmazde za paljenje žita. Tako su mladi komunisti Vladimir Kolarov Koča, Ruža Šulman, njen brat od tetke Samuel (Šandor) Frank, Stojan Arsenov i stari španski borac Tiberije Aldan postali prve žrtve u dugom nizu žrtava kojima je život oduzet u znak odmazde.

Premda su u zatvoru preživeli tešku torturu, držali su se hrabro, a Koča je pre streljanja uzviknuo „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“. Razvijen stroj nemačkih vojnika krenuo je u gonjenje, a tokom noći počela je da pada kiša. To je bila još jedna u nizu nesrećnih okolnosti za partizane, jer su Nemci bili u mogućnosti da se nečujno kreću kroz atar. Naišli su na partizanske borce praktično nagazivši na njih. Počela je pucnjava, Nemci su počeli da formiraju obruč oko partizana, ali su ovi ipak uspeli da se iz njega probiju. Bilo je ubijeno sedam nemačkih vojnika (komanda u Petrovgradu je priznala trojicu), a nastradalo je nekoliko pripadnika partizanske čete. Posle toga, borci su izvršili proboj ka Melencima, a pojedinci su se uputili i ka Bašaidu. Tako je počela krvava borba protiv okupatora, koja će trajati sve do oslobođenja, propraćena užasavajućim lajt – motivima kakvi su žito u plamenu, uništena mašinerija, prkosna smrt i kiša koja iza sebe ostavlja dim, krš i sećanje koje ne može izbledeti.

19. septembar 1941. žrtve streljanja obešene su na Žitnom trguShvativši sveprisutnost i širinu ustanka, okupaciona vlast je reagovala brutalno. Pokrenut je masovni proces protiv komunista, a glavom su platili svi koji su se na bilo koji način mogli povezati sa ustanicima, a koji su trenutno bili dostupni vlasti. Poslednjeg dana jula 1941. održano je jedno od takvih suđenja, a pred steljački vod izvedeno je ukupno 89 ljudi. Ovakva suđenja držana su širom Vojvodine, a ponekad je na optuženičku klupu izvođeno i po više stotina pojedinaca. Ona su specifičan fenomen koji su okupacione vlasti vršile širom Jugoslavije. Ono što pada u oči jeste obimna dokumentacija koja je, uprkos očiglednoj farsi koju su ovi procesi predstavljali, uredno vođena. Veliki istoričar, Erik Hobsbaum, tumačio je takve pojave kao potrebu zla da se uskladi sa normalnim životnim tokom. Posmatraču koji nije bio svestan situacije, scena u kojoj Špilerovi krvnici u Zrenjaninu i ustaše Viktora Tomića u Rumi overavaju dokumenta i izgovaraju pravne floskule, žaleći se pritom na obim posla, mogla bi delovati sasvim normalno, gotovo svakodnevno. Priča o stradanjima stanovništva Vojvodine u tom vremenu može se podići na širi nivo i navesti nas na razmišljanje o prirodi i normalnosti zla kao načina funkcionisanja čitavih državnih celina. Sonja Marinković, jedna od najistaknutijih komunistkinja Vojvodine i Jugoslavije, izvedena je pred sud 31. jula 1941. Njene aktivnosti nisu direktno povezane sa akcijama u okolini Zrenjanina. Naime, ona je uhapšena na železničkoj stanici u Pančevu, 14. jula, dok je čekala voz za Beograd. Ona je bila na putu od Petrovgrada ka Beogradu, gde je trebalo da se posavetuje sa Centralnim komitetom KPJ. Sonja je već odavno bila poznata vlastima, a iza sebe je imala popriličan dosije. Premda se dugo kretala u ilegali, njen lik bio je dobro poznat agentima. Tako je u Pančevu prepoznata i lišena slobode. Dovedena je u Zrenjanin gde je svirepo mučena više od dve nedelje. Pošto je obavljeno lažno suđenje, osamdeset i devet rodoljuba, među njima i Sonja Marinković, dovedeni su na staro groblje na Bagljašu. Streljanje je obavljeno daleko od očiju javnosti, a jedini svedoci o tome bili su Jevreji, prinudni radnici, koji su tela sahranili u masovnu grobnicu. Kao najmlađoj ženskoj osobi, Sonji je ponuđeno da se streljačkom vodu okrene leđima. Ona to nije prihvatila i uzviknula:“Pucajte, ovo su komunističke grudi!“ Dve godine kasnije, kada je Rajh počeo da trpi poraz za porazom na svetskim bojištima i kada je Narodnooslobodilački pokret ozbiljno ojačao, posmrtni ostaci Sonje Marinković i drugih žrtava fašističkog terora izvađeni su i spaljeni.

Uprokos pretrpljenim žrtvama, partizani su svoje aktivnosti pojačali i nastavili da deluju saboterski, prebacujući se sve brže i veštije iz atara u atar, paleći žito širom Banata. Odredi su pregrupisani, pa je Petrovgradskom odredu priključen Stajićevski, a osnovani su Kumanački, Kikindski, Dragutinovački, Melenački, Padejski i Dubički partizanski odred. Okolina Kikinde takođe je planula, a 31. jula razneta je pruga između Sanada i Novog Kneževca. Leto je bilo žarko, a konstantno paljenje žita dodatno je podiglo temperaturu u Banatu. Od 1. avgusta do kraja 1941. policija je registrovala četrdeset i četiri ustaničke akcije na prostoru Banata. Šef policije, Špiler ostavio je o tome sledeći zapis: „U pitanju su bili oružani napadi na vojsku, policiju i važne objekte, na istaknute fašiste, tajne agente i saradnike, diverzantsko-sabotažne akcije na prugama i drugim objektima, ometanje privredne eksploatacije Banata, uništavanje vršalica, spaljivanje magacina, žita prikupljenog za Nemce, slame i pleve, seče telefonskih stubova i žica u cilju ometanja i onemogućavanja telefonskih veza“. Policijski izveštaj o dejstvima partizana u avgustu izgledao je ovako. Partizani su 4. avgusta ubili podoficira i tri nemačka vojnika, kao i jednog pomoćnog policajca; 11. avgusta izvršili su četiri napada na mesta vršidbe i razoružali tri stražara koji su obezbeđivali vršidbu; govori se o velikom broju drugih slučajeva oduzimanja oružja i municije od stražara kraj vršalica; zarobili su folksdojčerskog komesara za vršidbu i držali ga u zarobljeništvu sve dok policija nije pustila iz zatvora oca komandanta Mokrinskog partizanskog odreda; ubili su domaćeg izdajnika u noći između 23. i 24. avgusta; ubili tri policajca, folksdojčera 25. avgusta. Izveštaj govori i o partizanskom napadu na 19 policajaca i oslobađanju zarobljenog partizana 26. avgusta, kao i o uspešno izvedenoj sabotaži na pruzi i rušenju voza u noći između 28. i 29. avgusta. Kako bi se smanjio pritisak na Petrovgrad i okolinu, odlučeno je da se značajnije aktivira i Vršački partizanski odred. Na ovom prostoru odigrao se okršaj kod sela Vojlovica 11. jula 1941. kada je Južnobanatski partizanski odred potukao folksdojčersku posadu sela i naneo joj više žrtava. Borbena grupa je akcijom novopridošlih trupa potisnuta i razbijena u ataru, slično kao što se dogodilo nedaleko od Petrovgrada, na Bošnjakovom salašu. Pošto su sprovedene surove represalije, naročito u Pančevu, ali i širom južnog Banata, akcije su se proredile. Ova odluka, donesena krajem avgusta, skupo je koštala Narodnooslobodilački pokret u Banatu. Naime, već do sada bili smo u mogućnosti da se upoznamo sa herojskim ličnostima, koje se nisu mogle pokolebati pod mukama i pritiscima velikog intenziteta. Bilo je, nažalost, i onih koji su bili manje čvrsti i koji su izdali svoje ratne drugove. Ratomir Ranisavljević i njegov nadređeni, Petar Aldan, određeni su za odlazak u Vršac. Ono čega Pokrajinski komitet nije bio svestan bila je činjenica da su obojica hapšeni tokom juna i da su prilikom ispitivanja popustili i počeli da sarađuju sa tajnom nemačkom policijom (Gestapo). Ranisavljević je stupio u kontakt sa Slavkom Munćanom, istaknutim revolucionarom i borcem Južnobanatskog partizanskog odreda. Inače oprezan i nepoverljiv, Munćan je zbog preporuke Pokrajinskog komiteta verovao u Ranisavljevićeve iskrene namere i započeo organizovanje akcije. Pošto je upoznao deo boračkog sastava u Vršcu, izajnik je Slavka Munćana odveo u zamku. Trebalo je da se obavi hapšenje i ispitivanje, međutim, stari borac se nije dao bez borbe. Iskoristio je momenat nepažnje i utekao policajcima. Usledila je jurnjava, a jedan od pripadnika Gestapoa je pucao u Munćana i pogodio ga u nogu. Videvši da je u bezizlaznoj situaciji, mladi partizan izvadio je pištolj i pucao sebi u glavu. Usledila je katastrofa za Narodnooslobodilački pokret u Vršcu. Otkrivena je partizanska baza sa oružjem, a gotovo svi borci su otkriveni i pohapšeni. Franc Rajt izjasnio se na sledeći način o akciji u Vršcu:“Od 5. do 8. septembra 1941. godine izvršila je pančevačka policija u Vršcu, zajedno sa tamošnjom policijom, jednu veću akciju protiv komunista. Uspeh je bio tako ogroman da se može tvrditi da je time komunistički pokret u Vršcu i okolnim mestima likvidiran...“

Olga Ubavić, jedan od rukovodilaca SKOJ-a. Svirepo je mučena tokom blokade Kumana. Streljana je u Petrovgradu 1942. oko BožićaNasuprot ovim događajima, ustanak u Kikindi i okolini bio je u punom jeku. Grupa od tridesetak partizanskih boraca čak se odvažila na spasilačku misiju sa ciljem da oslobodi zarobljenog saborca Bogoljuba Dobrosavljeva. Neprijatelj, sastavljen od folksdojčerskih jedinica, uhvaćen je u zamku, opkoljen i gotovo uništen. Tada je poginuo i komandant Đura Oličkov, što je bila dosta visoka cena jer je to bio jedan od istaknutih zapovednika partizanske vojske u Banatu. Još jedna od krupnijih akcija bilo je demontiranje pruge nedaleko od Banatskog Aranđelova; tada je teretni voz izleteo iz šina i uzrokovao ogromnu štetu. Usledila je odmazda pa je 7. septembra u Mokrinu streljano 10 ljudi. Zahvaljujući razgranatim akcijama na liniji Padej – Kikinda – Mokrin – Melenci – Kumane – Petrovgrad - Stajićevo, stvorena je mreža koja je u septembru, po prvi put funkcionisala kao jedinstvena celina. Zasluge za to pripadale su, kako borcima, tako i kuririma.

Pogotovo je značajno pomenuti gimnazijalca i skojevca Nešu Demića, koji se bez straha kretao između različitih mesta u Banatu. Tako se u septembru u jednom trenutku komandant Okružnog partizanskog štaba, Žarko Turinski nalazio u Petrovgradu, da bi sledećeg prisustvovao sastanku u štabu Mokrinsko – Kikindskog partizanskog odreda. Preko kurira uspostavljena je i veza sa Fruškom gorom, odakle je stigao glas o velikom bekstvu iz Mitrovačke kaznionice. Tokom leta i rane jeseni odmazda okupacionih vlasti bila je gotovo konstantna: 20. avgusta sprovedena su masovna hapšenja širom Banata, 1. septembra uhapšena su trideset i četiri lica u Petrovgradu (najveći broj uhapšenih u toj akciji streljan je nekoliko dana nakon toga); 19. septembra obavljeno je vešanje između deset i dvadeset osoba na Žitnom trgu u Petrovgradu.

Kako bi osvetili pohapšene i pobijene rodoljube, aktivisti Narodnooslobodilačkog pokreta počeli su da pripremaju likvidacije nekoliko istaknutih ličnosti policije. Neko je, međutim, odao planove policiji, pa je plan propao. Otkrivanje ovog plana dovelo je i do hapšenja jednog od najpoznatijih organizatora revolucionarne aktivnosti u Banatu – Serva Mihalja. Za njega je napisano da je “od primanja u partiju 1920. pa sve do svoje smrti na banjičkom strelištu bio u prvim redovima radničke klase.

Bio je član mesnog komiteta, član Oblasnog i Pokrajinskog komiteta, a pao je neprijatelju u ruke kao sekretar Okružnog komiteta i organizator ustanka.“ Kao zatvorenik od posebnog značaja, prebačen je u Beograd, u ozloglašeni Banjički logor. Tamo je streljan 19. septembra 1941.

Tokom jeseni 1941. i hladne zime 1941 – 1942. CK KPJ počeo je da menja strategiju u skladu sa dešavanjima na istočnom frontu. Vesti koje su pristizale iz SSSR–a nisu bile dobre. Nemci su napredovali brzim tempom sve do decembarske bitke za Moskvu, Crvena armija nije bila u prilici i mogućnosti da pruži adekvatan otpor. Trebalo je, dakle, biti spreman na dugotrajni rat. Dolazila je zima, a partizanski odredi nisu mogli da opstanu na teritoriji Banata, na snegom pokrivenim poljima, izloženi ledenom vetru, bez namirnica i skloništa. Odlučeno je da se odredi ujedine u šire celine, a zatim razmeste po delovima teritorije gde je opstanak bio lakši, na primer, na Frušku goru. Tako je formiran Sjedinjeni severnobanatski partizanski odred. Imao je stotinu dvadeset boraca i bio podeljen u dva voda. Krajem septembra, ova jedinica izvela je nekoliko važnih borbenih zadataka; spaljivali su rezerve namirnica, sirovina i razbijali okupatorske patrole.

Pokušaj prebacivanja u Srem nije uspeo. Kretanje ovako velike vojne jedinice bilo je teško sakriti, pogotovo u situaciji u kojoj su seoski atari, postajali sve manji. Posle niza okršaja odlučeno je da se ostane u Banatu. Veliki odred je ponovo rasparčan, a borci su podeljeni na baze. Ova odluka pokazaće se pogubnom za banatske partizane, jer su njome, delimično se razoružavši i rasparčavši se, prepustili teren agitaciji i progonima Juraja Špilera, koji je baze pronalazio i likvidirao ih jednu po jednu, sprovodeći stravične represalije nad stanovništvom Banata. Zima je bila duga, hladna i prepuna snega. Kasnije su se stariji Banaćani prisećali i tvrdili da je to bila jedna od najhladnijih zima u XX veku. Suđenjima, mučenjima i konstantnom istragom, Špiler i njegov policijski aparat stvorili su atmosferu sveprisutnog straha. Tokom oktobra hapšeni su, a ubrzo zatim i streljani bivši članovi partizanskih odreda i njihovi simpatizeri širom Banata. Početak 1942. takođe je bio krvav; hapšeni su ljudi u Mokrinu, Kikindi, Petrovgradu, Aranđelovu i Dragutinovu. Stradalo je ukupno 150 ljudi, a jedan od najstrašnijih zločina dogodio se u Novom Miloševu, gde su ljudi vešani na stabla divljih kestena. Između ostalih, streljani su i fudbaleri Stanimir Krčedinac (golman, ŽSK), Velimir Stojin (levo krilo, RSK Borac), Đura Šerfezi (desni bek, AK Obilić) i Mita Novakov (centrarhalf, Radnički).

Ovi mladići bili su učenici Serva Mihalja i učesnici u mnogim akcijama u organizaciji KPJ i SKOJ – a. Po nekim pričama, ta stabla nikada više nisu cvetala. Scena u Petrovgradu bila je takođe užasavajuća. Nemci su streljali, komesar Štajner je žrtve overavao iz pištolja da se uveri da su svi mrtvi. Potom su tela obešena i uslikana. Svedoci ovog paklenog dešavanja bili su pripadnici romske zajednice, čiji je starešina, Miša Radu, obavešten da prikupi radnu snagu za transport i sahranjivanje tela. Mnogi od radnika ovo iskustvo nikada nisu zaboravili i tokom godina ostavili su mnoga svedočanstva o zastrašujućim danima oko Božića 1942. Žrtve odmazde u velikom procentu bile su mlade, utoliko je progon bio teži i strašniji.

Tokom zime, Juraj Špiler je putovao na saonicama od mesta do mesta. Ostala je zapamćena krvava blokada Kumana u februaru 1942. Tada su poginuli mnogi partizani, a nekoliko ih je zarobljeno i odvedeno na ispitivanje. Pošto je u Kumanu uhvaćeno i nekoliko Melenčana, Špiler se odmah ustremio na Melence. Priželjkivao je nove informacije i nekoga ko bi izdao svoje ratne drugove. Intenzivno je mučio Milana Stančića Uču i njegovog brata Savu, ali oni nisu progovorili. Tokom proleća i leta progoni su prošireni na prostor od Subotice do Deliblatske peščare. Špiler je 14. jula 1942. obesio pedeset ljudi u Gaju, Samošu i Zagajici, pod sumnjom da su bili povezani sa partizanskim odredima. Tokom leta iz ilegale se reaktivirao i Bora Mikin, nekadašnji komandant Melenačkog partizanskog odreda. On je reograganizovao borce iz Karađorđeva, Aleksandrova i drugih mesta i sproveo nekoliko akcija. Okupator je aktivno tragao za njim, ali je on svojom pokretljivošću i uz pomoć mreže pouzdanih saradnika uspevao da izbegne zarobljavanje u više navrata. Do izdaje je ipak došlo krajem novembra 1942. i okupator je Bori Mikinu pripremio zasedu. On se nije dao bez borbe, pružio je otpor i dao život tog 26. novembra u Aradcu.

Najveći gubitak Narodnooslobodilačkog pokreta bila je ipak smrt Žarka Zrenjanina, jednog od najistaknutijih pripadnika KPJ u Vojvodini. On je održavao kontakt sa fruškogorskim partizanima preko kurira Toše Jovanovića, ali je taj kontakt tokom leta izgubljen, pa se u jednom momentu čak proširila informacija da je Zrenjanin poginuo. Septembra, međutim, utvrđena je njegova lokacija, zatim je došlo do prepiske sa Centralnim komitetom i sa Josipom Brozom Titom, koga je Zrenjanin jednim opširnim izveštajem obavestio o opštem stanju u Banatu. Bilo je to 24. septembra 1942. a poslednje pismo uputio je Ivi Loli Ribaru i Blagoju Neškoviću 29. oktobra. Pisao je o nevoljama koje su zadesile partizane u proteklom periodu, kao i o smrti pojedinih boraca koji su bili važni za pokret. Pored toga, predložio je da ostane u Banatu do kraja 1942. ali je to iz Beograda odbijeno. Pripremio se za put 3. novembra 1942, a trebalo je da krene iz Pavliša, sela nedaleko od Vršca. Špilerova mreža doušnika još jedom se tada aktivirala. Naime, Zrenjanin je bio u kontaktu sa bračnim parom Roknić iz Vršca. Oni su bili stari komunisti. Vasa je nakon hapšenja streljan septembra 1941. a njegova supruga Zorka je puštena nakon njegove smrti. Ona je zapravo otkupila svoj život pristavši na saradnju sa policijom. Žarko je upravo Zorku zamolio za pomoć pri spremanju putovanja. Tako je vršačka policija doznala za njegovu lokaciju. Prema Pavlišu se uputila velika grupa policajaca i vojnika, pripadnika SS divizije Princ Eugen, a predvodili su ih Špiler i Rajt. Zrenjanin je pred jutro trebalo da krene, ali je kuća u kojoj se nalazio još tokom noći opkoljena. Strahinja Stefanović i on odlučili su da pokušaju proboj iz obruča. Imali su nekoliko bombi, dva pištolja i pušku. Ne zna se tačno šta se dogodilo u zoru. Policijski izveštaj govori o oružanom sukobu koji je potrajao do sedam ujutro. Tokom pucnjave Zrenjanin je pokušao da se probije, a Stefanović ga je pokrivao vatrom. Pošto je video smrt svog saborca, Strahinja je sebi oduzeo život. Tako su nastradala dva žestoka borca, verni drugovi i odlučni organizatori partizanske borbe u Banatu - Žarko Zrenjanin i Strahinja Stefanović.

Još dva značajna imena bez kojih je Narodnooslobodilački pokret ostao u tom periodu su Svetozar Marković Toza i Žarko Turinski Arsa. Svetozar Marković bio je mladi borac nezaustavljivog duha, koji je svojom harizmom i izdavačkim radom podsticao nove borce da se priključe partizanskim jedinicama i budio nadu u oslobođenje.

Mađarska policija je 19. novembra 1942. otkrila bazu Pokrajinskog komiteta u Novom Sadu u kojoj su se nalazili Toza i Branko Bajić. Nisu se predali bez borbe. Bajić je poginuo na licu mesta, a Marković je ranjen. Mučen je više od mesec dana, ali nije rekao ni reči neprijatelju. Obešen je u ozloglašenoj kasarni u Futoškoj ulici u Novom Sadu 9. februara 1943. Dok je Marković bio pre svega propagandni radnik koji se starao o moralu boraca i konstantno radio na regrutaciji novih članova partizanskih odreda, Turinski je bio više prisutan na terenu, u bitkama, na čelu svoje jedinice. Smatrali su ga za jednog od najodvažnijih partizana Banata. Vođen tom hrabrošću, Žarko je odlučio da stane na put jezivom teroru u Banatu na taj način što će likvidirati Juraja Špilera. Atentat, međutim, nije uspeo, a tragovi tako ozbiljne akcije protiv okupatora nisu se mogli sakriti. Kuća Tapavičkih u kojoj se krio Turinski opkoljena je u zoru 3. januara 1943. Žarko Turinski nije se dao bez borbe, počeo je da puca pogađajući više neprijatelja, pa i samog Špilera, koji je bio inicijalna meta. Uspeo je samo da ga rani. Videvši da neće uspeti da se probije, Žarko Turinski je odlučio da ne padne živ u ruke neprijatelju i oduzeo je sebi život. Dušan i Gordana Tapavički, u čijoj je kući prebivao, odmah su streljani, a Arsina supruga Biserka podvrgnuta je mučenju. Tako su banatski partizani u kratkom roku ostali bez jednog od najistaknutijih boraca i jednog od najvažnijih propagandnih radnika. Okupator, međutim, nije uspeo da zaustavi širenje njihovih ideja, a Turinski, Marković i ostali predvodnici Narodnooslobodilačkog pokreta već su odradili ogroman posao u Vojvodini. Stotine i stotine boraca su uvedene u partizanske odrede, a hiljade i hiljade stanovnika Banata postali su simpatizeri pokreta, jataci, saradnici i, što je najvažnije, ubeđeni vernici u pobedu i oslobođenje – i to po svaku cenu.

Kao što je ranije rečeno, uprkos konstantnim gubicima, redovi vojvođanskih partizana su se konstantno popunjavali. Do kraja 1943. pritisak okupacione vlasti postao je neizdrživ, ali se vesti o promeni ratne sreće na istoku nisu mogle zaustaviti. Narod je bio svestan da će ubrzo uslediti saveznička ofanziva, a Narodnooslobodilački pokret ovoga puta ispravno je procenio i doneo odluku da po svaku cenu poveže Vojvodinu u jedinstvenu celinu. Trebalo je, dakle, izvršiti pripremu za prodor Crvene armije. Borci iz Banata uspostavili su veze sa Sremom, odakle su raspoređivani u vojvođanske brigade, čiji se borački sastav povećavao svakog dana.

Kanali su postajali sve sigurniji za borce, a do jeseni 1943. postali su tako stabilni da su se organizovali pravi transporti, koji su prebacivali ljude u Srem. Između septembra i decembra prebačeno je čak sedam takvih transporta, u kojima je bilo po pedeset ljudi. Jovan Veselinov o tome je pisao: “Upornim radom aktivista naše partijske organizacije i organizacije Narodnooslobodilačkog pokreta sve češće su se ujedinjavale. Prevazišli smo izolaciju i veštačku podvojenost Srema, Bačke i Banata. Banaćani i Bačvani dolazili su u Srem, a Sremci su odlazili u njihove krajeve. Svestrano smo izmenjivali stečena iskustva (...) Povezivanjem svih delova pokrajine i objedinjavanjem narodnooslobodilačkih i revolucionarnih snaga Srema, Banata i Bačke, stvoreni su uslovi da, obnavljanjem i osnivanjem pokrajinskih političkih i vojnih organa, u jesen 1943. godine, praktično konstituišemo autonomnu pokrajinu Vojvodinu“. Premda tokom 1943. nije bilo akcija kao što su bile one iz 1941. Narodnooslobodilački pokret bio je sveprisutan u narodu, a okupator nije imao mira. Sprovodeći politiku sto za jednoga, okupator je 24. maja streljao sto ljudi u Petrovgradu, a 6. septembra, pred streljački vod izvedeno je čak 160 pojedinaca optuženih za pomaganje partizana i saradnju sa komunističkom organizacijom. Nemci i Špiler ipak nisu uspeli da izvrše svoj zadatak u Banatu, jer je zimu 1943 – 1944. dočekalo mnogo boraca spremnih za ono što dolazi, a to je konačna borba protiv neprijatelja i njegovo proterivanje, prvo na desnu obalu Tise, a zatim dalje na zapad.

Početkom 1944. vršena je intenzivna istraga po banatskim selima, traženi su partizani i daleko brojniji jataci i podržavaoci pokreta koji su stalno pravili baze i prikupljali materijal za predstojeću oslobodilačku borbu. Tako je tokom marta streljano trideset ljudi iz Petrovgrada, Kumana i drugih mesta, osumnjičenih da su članovi KPJ. Do oktobra, jedinice Crvene armije približile su se granici sa Rumunijom, a partizani su proveli leto otvarajući novi front u Banatu. Vodeće ličnosti ovog poslednjeg, najjačeg zamaha u borbi za oslobođenje, bili su Nedeljko Barnić Žarki i Obren Janjušević Artem. Ovi mladi partizani proslavili su se u borbama tokom čitavog trajanja okupacije, bili su neustrašivi i spremni na sve. Žarki je ostao bez ruke dok je demontirao minu, ali je sebi skratio odsustvo i vratio se diverzantskom radu u rekordnom roku. Artem je bio još mladić, a već 1941. želeo je da se aktivira kao kurir, a odmah zatim i kao borac. Oni su predvodili napad na voz između Martinica (danas Lukićevo) i Orlovata.

Tom prilikom onesposobljena je lokomotiva, a tri vagona su potpuno uništena. Može se reći da su za okupatora ovi momci, na čelu podmlađenih partizanskih kolona, bili veliki problem. Nisu se plašili smrti, a u akcijama su pokazivali neopisivu odvažnost. Borci Narodnooslobodilačkog pokreta napali su graničarsku patrolu u Tarašu u noći između 16. i 17. jula 1944. i ubili nekoliko vojnika. Napad su predvodili Žarki, Slobodan Vučetić i Sava Vojnović Zeka. Ovaj događaj izazvao je blokadu sela i Špilerov lični dolazak. Na vetrenjaču u Tarašu postavljen je mitraljez i počeo je pretres sela. Interesantna je epizoda koja se tada odigrala sa seoskim sveštenikom, koji se našao postrojen sa još nekim stanovnicima sela ispred crkve u Tarašu. O ovom događaju svedoči učitelj Dejan Bošnjak u narednom tekstu “Jedno sećanje”. Niko iz sela nije progovorio, a sreća se osmehnula lokalnom stanovništvu, jer ni jedna od 16 baza koje su u tom trenutku postojale u Tarašu nije otkrivena. Tako se blokada podigla, a narednog dana, 18. jula, tridesetoro mladih iz Taraša otišlo je u partizane. Ova priča je kratka, ali veoma ilustrativna, pokazuje jedinstvo naroda i rešenost ljudi u Banatu da zbace tiraniju i oslobode svoju zemlju. Janjušević i Barnić bili su među poslednjim žrtvama fašizma u Banatu. Artem je 23. jula 1944. lociran u bazi nedaleko od Banatskog Karađorđeva, pružio je otpor, a kada je video da bi mogao živ dopasti zarobljeništva, izvršio je samoubistvo. Žarki je svojom žrtvom pokazao svu brutalnost i bestijalnost okupatorske vlasti. Ovaj mladi borac živ je zakopan po Špilerovom ličnom naređenju.

Bilo je to septembra 1944: Nedeljko Barnić Žarki kretao se po banatskim selima, a potera za njim krenula je iz Kumana i kretala se na relaciji Kumane – Taraš. Trećeg septembra pao je neprijatelju u ruke, svirepo je mučen, a svedočanstvo o tome ostavio je doktor Marko Rajić, tada bolničar – volonter, koji se jednom prilikom u bolnici susreo sa Žarkim kao pacijentom: “Uz dobro obezbeđenje, viku i buku, uz mnogo vojnika, Špiler i Vilhelm došli su i doveli jednog ranjenog mladića. Sudeći po pratnji, mladić je bio značajna ličnost. Asistirao sam previjanju. Špiler je stajao u jednom uglu sobe, a Vilhelm u drugom. Mladić me je zapitao: „Druže, jesi li Srbin?“ Na ponovljeno pitanje, rekao sam mu da sam Srbin. Bio je teško prebijen, pa su mu oči bile zatvorene, zato me je zapitao da li je tu Špiler. Rekao sam: „Da, doktor Špiler je tu.“ Na to je on rekao: „Žao mi je što neću moći da vidim Špilera, da mu pljunem u lice!“

Nakon svirepog mučenja, koje više nije imalo toliko veze sa gušenjem otpora, jer su okupacione vlasti bile svesne da će ubrzo morati napustiti Banat, već više sa ličnom odmazdom prkosnom momku, Žarko je, prebijen, vezanih ruku i nogu, živ zakopan. Usmeno svedočanstvo govori o tome da se Špiler na to odlučio jer je mladi partizan poslednjim snagama uspeo da ga udari u međunožje i opsuje.

Crvena armija ušla je na teritoriju Banata, a Nemci i Mađari odlučili su da se povuku na sledeću prirodnu granicu – na reku Tisu. Premda su granate još ponekad padale na tlo banatskih mesta uz reku, nije više bilo ozbiljnijih pokušaja da se Banat ugrozi. Zrenjanin je oslobođen 2. oktobra 1944, a partizani i pripadnici ruske armije dočekani su u prazničnoj atmosferi. Kao i uvek prilikom oslobođenja gradova nakon dugotrajne okupacije, stanovništvo je bilo radosno, ali je previše krvi proliveno da bi ta radost bila potpuna. Banat, i cela Vojvodina iskrvarili su kao retko koji region u ratom zahvaćenoj Evropi.

Kada je u pitanju Špiler, pravda je zadovoljena. On je pokušao da pobegne na zapad, ali su ga Amerikanci izručili Jugoslaviji. Obešen je kao ratni zločinac aprila 1949. kao i mnogi krvnici i neprijatelji naroda. Neki, na primer, dr Janko Sep, nikada nisu dočekali pravdu. Sep, poznati esesovac, nacista i egzekutor umro je 2001. u devedeset i šestoj godini u Buenos Ajresu. Moramo se, međutim, zapitati, ima li individualna pravda uopšte smisla u ovakvim situacijama? Može li jedno vešanje ili stotinu vešanja otkupiti živote tolikih Banaćana i Banaćanki čiji su životi okončani ili upropašćeni u periodu od 1941. do 1944? To je jedno od pitanja na koje istorija i filozofija nikada neće moći dati precizan odgovor.

Ono što, ipak, možemo jeste da danas, 75 godina nakon njenog završetka sagledamo antifašističku borbu kao jednu od najvažnijih tekovina našeg kraja. Nadamo se da ovaj tekst uspešno prikazuje borbu u pravom svetlu. Bio je to period u mnogo čemu sličan užasnoj zimi 1941 – 1942 hladan, krvav, prepun stradanja i naizgled bez kraja. Tokom tri i po godine, beležimo samo stradanja, hapšenja, mučenja, streljanja. Mladi ljudi padali su kao snoplje u banatskoj ravnici, a okupator ni prema kome nije pokazivao milost. Ono što, ipak, možemo bez svake sumnje utvrditi jeste da je slobodarski duh banatskih boraca bio jednostavno suviše jak. On nije otelotvoren samo u pojedincima koje smo ranije opisali jer oni su tek mali deo onoga što je antifašizam u Banatu.

U borbi protiv okupatora učestvovali su i svi oni čija imena nismo spomenuli, svi oni čija se imena nalaze i ne nalaze na mnogobrojnim spomenicima širom Vojvodine. Antifašizam je narod, jataci, seoski sveštenici, mesni lekari i medicinski radnici, borci u bazama, kuriri na putevima, seljaci na njivi i ribari na Begeju. Možemo reći da je antifašizam za stanovnike Banata bio stanje svesti i kao takav nije se mogao ugušiti. Kada god bi pao neki istaknuti komunista ili učesnik borbe, na njegovo mesto stajala su dvojica ili trojica novih. Dečaci koji su na početku starijim drugovima nosili namirnice i opremu, do kraja rata postali su veterani borbe prekriveni ranama. Stanovnici su konstantno streljani i zlostavljani, ali što je više okupatorska čizma pritiskala, to je narod više zbijao svoje redove. Tako je Banat izdržao jedan od najstrašnijih perioda u svojoj istoriji, iz njega je izašao sa najstrašnijim ožiljcima koje jedan region može zadobiti. Premda je ostao bez značajnog dela stanovništva, premda je razoren i opustošen, Banat je zahvaljujući antifašističkoj borbi iz Drugog svetskog rata izašao veći i snažniji, sa nasleđem kakvim se mogu pohvaliti tek retke zemlje i teritorije. Upravo zato, opstanak tog nasleđa znači i opstanak Banata i Vojvodine onakvih kakve ih znamo – slobodnih, prkosnih i izgrađenih na čvrstom temelju antifašizma.